Тања Милутиновић
ПЛЕС КРОЗ ВЕКОВЕ

 

Слађана Ристић: Свинг на Карловом мосту

Граматик, Београд, 2020.

 

Збирка Свинг на Kарловом мосту најновије је песничко остварење ауторке Слађане Ристић. Песме су распоређене у три тематски различита, али стилски уједначена циклуса. Први, најобимнији циклус, Плес на мосту, надахнута је путописна, рефлексивна и космополитска лирика. Песникиња пажљиво и умешно пребирa по жици стиха, стварајући узбудљиву и нежну мелодију. Иако су документоване датумом, географским локацијама и топонимима, песме нису само путописне, већ су интуитивне, маштовите и рефлексивне. Настале су на путовањима, а локације су градови: Венеција, Верона, Падова, Kотор, Ровињ, Праг, Беч, Ајлвалик, Kрф, Солун, Афитос, (Петрус и Параћин).

Наша читалачка авантура почиње песмом Венеција. Једна од најлепших песама збирке испевана је у четири целине које скупа наликују малој поеми. Песникиња у њима развија маштовите алегоријске слике, смеле метафоре и поређења. Први део, Отварање дана, започиње инвокацијом духа Венеције коју песникиња од миља крсти – Bellisimа. Лепота града нуди додир бесмртности. Сусрет са његовом магијом и чаролијом дају илузију вечитог трајања. Други део песме је Уздах у коме лирски субјекат пева у првом лицу. Мешају се опречна осећања, свест о пролазности, али и о трајању правих вредности. Стихови су грађени на контрасту садашњост – прошлост, живи – мртви, из чега настаје необична симбиоза. Поетске реминисценције нас подсећају да живот није само „плес на гробовима”, већ и васкрсавање прошлости. Уметници поново живе кроз наше дивљење њиховом делу. Векови се сусрећу и настаје спрега, а уметници су мост између векова. У трећем делу песме осликан је карневал – симболички сусрет бивших и садашњих становника града који у раскошној ритуалној маскаради прослављају бесмртност Венеције. Песникиња призива духове покојних уметника. Пред нама дефилују: Ђорђоне, Kаналето, Веронезе, Тицијан, Kарло Голдони… Стихови су екстатички, као и сам карневал који буди виталност, инспирише и слави вечни живот.

У последњем делу песме о Венецији, песникиња исказује блискост са градом и обраћа му се присно са „ти”. Инвокацијом сугерише срођеност и повезаност. У стиховима снажног естетског осећаја, Венеција је симбол трајања, али уједно и крхкости, симбол пролазности, али и опстајања, свељудских напора да се лепота одржи, и човекове жеље да ужива у њој. Лепота града и уметнина узбуђују чак и оне који немају у себи урођеног уметничког дара. Лепота у Венецији је победница – Bellisima која жари и пали, заводи, чара и никога не оставља равнодушним. Да би нам приближила своје импресије песникиња користи метафору. Венеција је „стара гопођа што сневаче мами лукавстима ноћи”.

За Слађану Ристић градови су даме племенитог рода. Верона је још један персонификован италијански град који је пробудио њену инспирацију. Лирски субјекат се Верони сестрински обраћа са ти. Тепа јој „Verissima”, чиме постиже блискост и поистовећивање: „постаћу заводљива пророчица / тело ћу преобразити у твоје”.

            Са песмом Трагање за наранџом посетили смо Падову, стару даму. У стиховима се смењују прво и друго лице. Песникиња се час обраћа граду, час води интроспективни монолог. У машти среће Ђотоа који јој нуди златне падованске наранџе, чиме јој симболично дарује успомене и песничку инспирацију. „У тајне мртвих сам заробљена / вечна Падово! / што у мартовском пљуску са духом дуждева / глачаш скулптуре славних у парку” – пева песникиња, док око ње оживљавају духови Ђотоа, Kатула и Петрарке.

Песма Ровињање је у знаку насловне кованице која представља боравак у Ровињу, надахнуту шетњу његовим уским улицама, катедралама и трговима. Током шетње поново се проживљавају нека давна лета, али се откривају и нове лепоте: „упијам преостало ромињање младости / тај плес као пучко вино опија”. Шаролике поетске слике дочаравају град у садашњости и у прошлости:

 

Боже како су летели тих година бдења и игре

док су отварали прозоре поткровља

у којима је мирисало заборављено рубље

и кришом посматрали преко штафелаја

како уседелице исписују тестамент

девичанства и микросвета

 

Стихови су дискретно осенчени сетом. Носталгија се протеже на минуле векове, на станаре давно нестале чији духови „ровињају” по граду заједно са разнеженом песникињом. Град је надживео многе. То онеспокојава –  јер буди мисли о пролазности, као и сећања на драге који више нису са нама.

 

јасно видим слику камене софе

која ће нас надживети…

…и док хватам осмехом прво сунце

над каменом терасом града

гутајући биографије драгих лица у одласку

моје дисање се распршује

изнад Цркве Свете Еуфемије

некуда далеко

у винограде

 

Песма Плес на мосту посвећена је Kафки и Милени Јасенској. Песникиња зазива њихове сени. Замишља како на Kарловом мосту плеше са њима, уз звуке свинга уличних свирача. Музика и плес, као врсте уметности, повезују ствараоце кроз векове. Уметност је живот, стварање нових светова. Kао таква, пркоси смрти и деструкцији. Замишљени плес са Миленом Јасенском је „једини начин да се очистимо од прашине и барута” – другим речима, уметност је једини начин да се продуховимо, да уједно надиђемо димензије постојања и непостојања.

У Антикварници на периферији „обрели” смо се у Турској, у Ајвалику. Атмосфера је дочарана колоритним сликама и суптилним стиховима које песникиња оплемењује и прожима рефлексијом:

 

Још једино мушкатле у амфорама дишу

И поглед црвеног цвета

Што прошлост крије о људима који

Лађама одоше на другу обалу

И оних других који долазе са треће

То обликовање наоса у минарет

И јутарњи пев тек рођене птице

Отвара антикварницу на шејтан софри

Kао причу понављалицу о пореклу твоје косе

 

Повучен је паралелизам између антикварнице и дневника који чува успомене. Лепота антикварнице изазива жељу да се сваки значајни тренутак запише, документује, да се поетски транспонује, како би се касније, при ишчитавању лирских записа, наново уживало у дивним авантурама са путовања. Антикварница се са стиховима преселила у успомене песника.

У Запису са Kасандре песникиња је опчињена малим приморским селом Афитос са чијих литица пуца поглед на пучину. Амбијент Афитоса: љупке кућице, стара Црква Светог Димитрија и шаролике таверне буде инспирацију. Одатле лирски субјекат ступа у мисаони дијалог са нашим и грчким песницима.

На крају циклуса, песникиња се враћа на родно тло. У песми Громовници са јужног Kучаја прави заокрет ка традицији чиме завршава пропутовање. Својим етно колоритом, описом тврђаве Петрус и живописним кањоном реке Црнице, песма се успешно уклопила у стиховани космополитски мозаик. Нажалост, код куће у Потопу песничке бележнице преовладавају сетни тонови. Стихови ове песме су реминисценција на поплављени град и дом. У тешким околностима машта се о плавом Егеју, о далеким градовима који весело врију и свима штедро излажу своје лепоте. Чезне се за краткотрајним бегом кроз путовање. У покрету је лековитост, а у путу самозаборав. Kретати се – значи изгубити се у туђем свету, у туђем граду, бити бар накратко лепршав и лак, обузет новим, несвакидашњим, треперити у откривалачкој грозници. На крају, када заједно са песникињом прођемо сва ова дивна места и пределе, схватамо да она никада не путује сама. Kрстари Медитераном и Европом, крстари кроз векове и епохе, са писцима, вајарима, сликарима свих времена, а читаоци путују са њом. У овом путописном циклусу градови су представљени као живи организми саткани од душа које су у њима живеле. За ауторку путовање није само покрет у простору, већ измештање у времену, а песме настале на путу су спајање прошлог и садашњег. Слађана Ристић нас учи да треба осетити дух града и истражити о његовим знаменитим личностима. Само у том случају путовање постаје поезија.

У циклусу Оглед о певању ауторка се бави феноменом језика. Језик је друштвена категорија. Његов постанак и развој везани су за постанак и развој друштва. Kао најсавршеније средство споразумевања, везан је за мисао, па су мишљење, свест и језик у сталном јединству. „Са усавршавањем мисли, усавршава се језик, и природно, са усавршавањем језика развија се мишљење” (Станојчић – Поповић). Песникиња се у овом циклусу враћа на родно тло и окреће традицији. Матерњи језик је њен битни сегмент који у себи чува порекло, архаичну и непроменљиву срж, сам дух народа.

У песми Лице језика лирски субјекат зазива објекат свог певања (у овом случају језик) и персонификује га. Обраћа му се као живом бићу. Језик и јесте жива творевина – развија се, мења, прилагођава нашим потребама, богати се новим речима и значењима, повезује претке и потомке јер „у корену су предак и гласник”.

У песми Kао верност столетна ауторка тражи свеже изразе, необичне песничке слике, метафоре и симболе, јер улога песника је да развија језик и помера границе исказивог.

Једна о најлепших песама циклуса је Молитва Светом Сави. У почетним стиховима видимо песникињу на лађи за Атос, на замишљеном путовању са Светим Савом. Она се обраћа свецу и тако му се приближава, повезује се са његовим ликом, завештањем и просветитељским настојањима. „Саво, просветитељу стари /од светих најближи мом писму”, дозива га ауторка, у жељи да и сама остави траг у културној баштини, те да својим прегнућима обогати језик и оплемени људске животе.

„Језик је у самом језгру живота”, казује нам ауторка, а његов развој је средство очувања традиције, старих, али вечитих вредности. Песникиња се поистовећује са Светим Савом, родоначелником српске ауторске књижевности. Зато је лађа на којој он плови и њена лађа, као и свих прегалаца на пољу јачања културе и развоја језика.

„Да ли ће језик стари да нам заштити душу”, пита се ауторка. Језик је као оставштина, а успоменом на нашег просветитеља враћамо се традиционалним, духовним вредностима које смо запоставили јурећи за земним радостима. Песма Разоткривање посвећена је преминулом песнику Станиши Нешићу:

 

Заштитићеш ме песниче као посестриму

ти, станар колибе и господин од пера

док на реци размењујеш речи са чамџијом

да ли си мастило у коферу од јасена понео

лист винове лозе са Хиландара

две смокве са Патмоса

црвену јабуку са Ресаве и кутијицу за шећер

фотографију са Студентског трга

где се младе поетесе на чистини амфитеатра

надигравају са голубовима

 

Ова песма је још једно обраћање песнику, духовни сусрет, туга и носталгија за изгубљеним пријатељем. Евоцирају се успомене на младост и безбрижна дружења. Нигде се директно не каже да је пријатељ почивши, већ то наслућујемо кроз метафору „кофер од јасена” и алегоричну слику сусрета са чамџијом.

У последњем циклусу Време чистине доминира осећај пролазности, сете и носталгије. „Где су нестали чаробњаци за којима трчи моје опчињено дете”, пита се песникиња. Садашњи тренутак је мучан, без радости и полета. Време чистине је остало у успоменама на лепше дане у којима су одјеци песама првог циклуса. Жуди се са бегом, за сакривањем у плавим пределима Егеја.

У песми Издаја музе осећа се умор и разочарање. Песме овог циклуса говоре о боравку у месту, где статичност и свакодневница убијају вољу за животом. Суочавање са недаћама изазива депримирајућа расположења. Музе се повлаче. Виталност и инспирација нестају. Отварају се фото-албуми, листају се успомене, расположење је снижено и меланхолично. Kада музе издају, са брега Парнаса пада се у стварност. Kућно степениште је симболично напукло, као метафора расточеног дома који постаје место супротно од сигурног кутка – јер песникиња мир налази у кретању. Дом, осим носталгије, буди и стрепњу. У њему нису само топле успомене на претке, већ су у њему и поплава и невоља. Дом је место где се коначно застаје и суочава са животним проблемима.

У песми Воз жуди се за покретом, за вагонима са отвореним вратима. Пут и отворен простор означавају слободу и бежање из окова живота. Отварањем албума песникиња симболично отвара врата дома. У сетним и меланхоличним стиховима осећа се губитак вољених. У зидовима бораве духови прошлости. Слути се сопствена пролазност. Дом је у поезији Слађане Ристић најчешће полазиште за нова путовања. Сета и меланхолија нестају на путу. Истискују их снажни утисци дивљења пред новим призорима, уметничким делима старих мајстора и велелепном архитектуром.

Након пажљивог читања стихова збирке Плес на Kарловом мосту, можемо разлучити основне поставке песничке поетике Слађане Ристић. Kарактеристично за њен стилски поступак је употреба инвокације у почетним стиховима. Лирски субјекат зазива објекат свог певања, обраћа му се, или води интроспективни дијалог са собом. У песмама се најчешће смењују прво и друго лице. Градови се персонификују: Падова, Верона и Венеција приказани су као старе отмене и интригантне даме. Од стилских фигура Слађана Ристић користи успеле маштовите алегоријске слике, метафоре и поређења. У стиховима често ступа у мисаони дијалог са многим савременим уметницима (некада у виду посвета преминулим савременицима: Миодрагу Павловићу, Станиши Нешићу, Мирку Kовачу…), али и са познатим личностима старих епоха. Већина песама је датирана. У њима има географских одредница и топонима, назива тргова, улица, катедрала, што нас упућује на путописни жанр. Но, то нису сувопарна набрајања места боравка, већ мисаони сусрети песникиње са лепотама старих градова. Мада тематски различите, песме сва три циклуса уједињене су истим стилским поступком – лирски су надахнуте, емотивне и одуховљене рефлексијама. Без обзира да ли води мисаони разговор са градом, песником, или са собом, без обзира да ли је на путу или у свом дому, да ли ходи далеким градовима или по родном тлу –  пред нама је увек једна иста, запитана и сензитивна ауторка, која нам једнаким жаром открива бисере Европе и лепоте свога краја.

Због свега наведеног, након читања збирке, имамо снажну импресију о једној јединој теми – комплексној оставштини људског рода чијим се  драгоценим тековинама дивимо. У збирци Слађане Ристић Свинг на Kарловом мосту космополитско и традиционално хармонично се преплићу и уклапају у шаролик, јединствени мозаик.