Мирослав Радовановић
СУРОВО И СУПТИЛНО ВИЂЕЊЕ РАТА
Давид Диоп: Браћа по души
Геопоетика, Београд, 2020.
Француско-сенегалски аутор Давид Диоп представља се читалачкој публици романом Браћа по души доносећи нам прилично непознат угао посматрања Првог светског рата, који је у највећој могућој мери изменио лице света, бавећи се улогом сенегалских стрелаца који су се борили на страни Француске. Главни јунак и протагонист ове ратне приче је Алфа Ндијај који у исповедном монологу говори о смрти најбољег пријатеља Маденбе Диопа и свом преображају: ,,Предуго је трајало умирање Маденбе Диопа, мог више него брата. Веома, веома тешко је било то умирање, није му било краја, од јутра у зору до вечери, са дробом на ваздуху, са унутрашњошћу напољу, попут овце што ју је након жртвовања раскомадао обредни месар. Он, Маденба, још није био мртав, а већ му је унутрашњост тела била напољу. Док су се други склањали уз зјапеће земљине ране што их називају рововима, ја сам остао поред Маденбе.”[1]
Диоп се у свом роману определио за приповедача у првом лицу, који је и главни јунак романа, због тога што је желео да прича буде наизглед документаристички уверљива и да се схвати као дневник или аутобиографија.
Дубоко доживљавајући смрт пријатеља и осећајући кривицу, јер му није прекратио муке, главни јунак претвара се у звер која упада у немачке ровове убијајући непријатеље и одсецајући им руке које се претварају у ратне трофеје: ,,Власник четврте шаке из моје збирке није учинио ништа лоше, верујем да није. Прочитао сам то у његовим плавим очима кад сам га пробуразио на ничијој земљи као што каже капетан. Видео сам му у очима да је добар дечко, добар син, још премлад да би спознао жену, али сигурно добар будући муж. А ето ја сам налетео на њега као несрећа и смрт на невиност.”[2]
Приметно је да овај кратки ратни роман доноси стања самоће, депресије, резигнације јунака после којих долази сурова акција што би одговарало егзистенцијалистичком буђењу у очекивању побуне. Кроз прво лице и исповедни тон, главни јунак дочарава психолошку уроњеност у властиту егзистенцију, заокупљеност собом и искушењима званим Први светски рат. Исповедни карактер нарације, са различитим варијацијама учешће главног јунака у сулудим касапљењима, начин је приповедања близак француским егзистенцијалистичким писцима који је подразумевао ненаметљиву дневничку и монолошку позицију приповедача.
У ратној кланици главни јунак је угрожен, напаћен, несрећан, искоришћен и мора да кидише на исто такво биће оличено у непријатељском војнику. У таквој реалној ситуацији људи узидани у супротстављене наборе претварају се у демоне који теже само једном циљу – да преживе уништавајући другог. Главни јунак – убијајући и касапећи, да би преживео – постаје слепи и нагонски непријатељ сваког хуманог бивствовања. У Диоповим фрагментима доминирају слике и доживљаји; све асоцира на нож, клање, заривање, черечење… укратко, на насиље. У уметничкој космогонији великог дела романа приметан је доживљај злог демијурга. Човек је уроњен у свет патње, насиља, привида, преваре. Светом влада закон подозрења, напетости, мржње, сурове борбе, бруталног сатирања: ,,Бели стомак му је обнажен, а он се подиже и спушта у трзајима. Непријатељ од преко пута дахће и наједном вришти потпуно нечујно због јако затегнуте крпе којом сам му зачепио уста. Вришти потпуно нечујно кад захватим читаву унутрашњост његовог трбуха и изнесем је напоље, на кишу, на ветар, на снег, или на месечину. Ако му се у том тренутку плаве очи не угасе заувек, ја се опружим поред њега. Окренем лице према његовом и мало га гледам како умире, а онда га закољем, пристојно, људски. Ноћу је свака крв црна.”[3]
Три елемента играју важну улогу у изградњи овог прозног текста – човек, историја и пејзаж, који су епски и аналитички. Епска слика није до краја развијена, што је карактеристика историјског романа, већ је јасно наглашена, а приоритет је дат човеку, његовом доживљају сурове и непредвидиве историје. Писац је ишао врстом сажимања карактеристичном за авангардни роман који у драматичним моментима неке личности тежи да предочи њихову садашњост и прошлост.
Повезујући пејзаж, у тежњи за евокацијом универзалног јединства човека и природе, са најсензибилнијим покретима човековог духа, Диоп је у свом роману створио и неку врсту нежних импресионистичких слика и визија које могу послужити као основа зао поетску фантастику. Евокације душевног живота главног јунака, који стално осцилира између крајности апсолутне празнине и неке природне светлости –симболични су детаљи који роман богате импресионистичким и симболичним набојем. Што се ближимо крају романа, то се поетска фантастика пејзажа појачава, поентирана појавом привиђења: ,,Знам, схватио сам није требало да га сахраним у вечери пуног месеца. Знам, схватио сам да су из западног крила нашег уточишта могли да ме виде како копам рупу у коју ћу их угурати. Али помислио сам да шакама мученика са ничије земље дугујем сахрану при светлости пуног месеца. Убијао сам их уз месечево саучесништво. Месец се скривао да ме сакрије од њихових погледа. Умирали су у тами ничије земње. Заслужују мало светлости.”[4]
Други део романа одвија се у ратној болници где Ндијај открива свој свет пред психијатром сликајући. Његове слике откривају његову природу, говоре о скривеној артистичкој подлози, о фантазмагоричној емоционалности: ,,Живот њене главе родио се и из сићушних делића папира које је моја обична оловка само окрзнула. Бога ми мога, знао сам, схватио сам, смислио сам како помоћу обичне оловке могу доктору Франсоа испричати колико је моја мајка Пеулка лепа са оним тешким златним спиралним минђушама у ушима и танким прстеновима од црвеног злата забоденим у ноздрве повијеног носа. Могао сам да кажем доктору Франсоа колико је моја мајка била лепа у мом детињем сећању на њене угљеном зацрњене капке, на обојене и благо раздвојене усне кроз које су се видели лепи, бели и веома, веома лепо нанизани зуби, и на слап од плетеница посутих златом.”[5]
Оно што је посебно битно у другом делу романа је да главни јунак почиње носталгично да путује у прошлост трагајући за једним ја несталим у наслагама времена. Приметно је да Диоп успева да нам дочара љубав као категорију која спашава свет од катаклизме ратног лудила. Многобројни су и разгранати изрази љубави према ближњима – мајци, оцу, пријатељу, девојци, родном месту преплављујући ткиво романа и припадајући највишим емоцијама овог прозног дела. Ове рафиниране и флуидне емоције, подстакнуте сликарским покушајима, претварају се у свепрожимајуће осећање љубави и носилац су специфичног сентименталног тона који је у потпуности супротан са првим делом романа. Љубав се у другом делу романа појављује као духовни подвиг, противтежа бесу и апсурду историје, љубав светли као кандило у мраку и представља у роману израз божанске воље која се одупире несавршеном свету бесловесне патње: ,,Нутрина Фариног тела била је топла, мека и пријатна. Никад устима или кожом нисам осетио нешто тако топло, меко и пријатно као што је унутрашњост тела Фари Тијам. Онај део мог тела, моје унутра-напоље што је ушло у Фари, никад није осетио такво свеобухватно миловање одозго надоле – ни у топлом песку на обали океана у који сам га, бацивши се потрбушке, често забадао да их њега извучем ужитак.”[6]
У роману Браћа по души писац комбинује мноштво мотива – митолошких, паганских, племенских, натприродних, који су део његовог одрастања, спознаје, сексуалности. Приче из повести његовог народа постају симболичне паралеле које улазе у његов живот и одређују му ток: ,,Кунем ти се да сам причу о вешцу-лаву чуо баш пре него што ћу отићи у рат. Та прича је, као и све занимљиве приче, кратка прича пуна лукавих двосмислености. Онај ко прича причу познату као што је она о вешцу-лаву и хировитој принцези може у њу да сакрије још једну причу. Да би била примећена, прича скривена у познату причу мора малчице да се разоткрије.”[7]
У Диоповом приповедању растварају се тајне дома и породице, проширује се круг личности и догађаја који улазе у аутобиографску причу. Из таквих прича, племенских митова, Диоп гради слику детињства свог јунака која се чини идиличном, јер је призвана из доцнијег времена, али у њој се откривају и пукотине и драма скривена иза светлих обриса фантазије, неко лице у наизменичном сукобљавању светлих и тамних линија: ,,Знам, схватио сам да сећање на моју мајку окамењује читаву површину мог духа, тврду као корњачин оклоп. Знам, схватио сам да испод тог оклопа нема ничега осим празнине ишчекивања”[8]
Ово је роман који нас као нацију, као Србе, дубоко дотиче, јер приказује голготу Првог светског рата у коме смо поднели ужасне жртве бранећи право на постојање и слободу. Француски савезници су такође водили страшне и крваве битке одупирући се немачком експанзионизму и о томе у литератури оставили дубок траг. Међутим, врло мало је говорено о теми учешћа Африканаца у француској војсци и њиховом доприносу француској победи. Ово је роман који прати судбину младог Сенегалца, који ће дубоко и потресно осетити сву страхоту ратног метежа и из кланице Првог светског рата изаћи са болним и трауматичним искуством.
[1] Давид Диоп, Браћа по души, Геополитика, Београд 2020, 12.
[2] Исто, 60.
[3] Исто, 24.
[4] Исто, 109.
[5] Исто, 85.
[6] Исто, 101.
[7] Исто, 126.
[8] Исто, 97.