Обожавао сам дедину викендицу, поред урушене породичне куће, на имању Јангових. До ње, израдила су викендице и дедина браћа. Ту су се скоро сви Јангови утврдили, опасали територију плотом и успешно деценијама своју груду бранили од путника намерника, живећи идилично на брду удаљеном од главног друма и од прецењене цивилизације. Имање није имало хектаре плодне земље, али је имало све друго што буди клиначку машту. Забрањени таван, велику дрвену љуљашку, воћњак пун слатких плодова, кошнице са пчелама и ливаду за фудбал „два на два“. Лепе смо дане некада проводили ту, ми градска деца. Сваки је распуст био обележен корићанским авантурама, пентрањем на шљиву, јахањем јагањаца, прављењем скровишта од грања…

  БЕЛА КРАЉИЦА Др Драгани Бубањи Насмешена: од среће, или од туге давне? Кажу да воли цвеће и речи умањавне. Умањен, свет лепоту прима: са зечићима, птичицама… Постаје игра с лековима ко девојчице, с луткицама. Деминутиви, ко из мора рођајног; с уста божице. Владарски симболи с њеног двора (читава парадица): скалпелчић, туферче, рагадица*, незалечене ножице. А обради ли рану стерилно, без анестезије, рецимо, наособ, са сваком бактеријом мора ‒ хируршки прецизно. Зна да се тек уз љубав рађа здравље, са Божјим дарима: од пацијената многих млађа, од свих је знањем старија. И нагнула се: кроз наочари засеца месо труливо. Случајни меса тог станари, треба мање да хулимо. И слушају је;…

  *** Дедовима, течи и оцу Богатство је родити се на Петроварадину живети са волујским срцем без оца са два имена две вере двоје деце и две жене. Богатство је бити ресавско сироче немати никог и ништа па створити све и постати неко. Богатство је бити рођен на Душановцу у блату и сиротињи јести само кору хлеба у данима Великог рата имати 55 година брака срце са 7,5 бајпаса а волети много и заувек. Богатство је родити се на Чубури у сутерену без светлости и оца бити подстанар немаштини имати само сироту мајку и фудбалску лопту. Богатство је имати браћу са којом ћу се увек обогатити присећајући се ко смо.…

  ЛЕТИ УМИРУ ПЕСНИЦИ Лети умиру песници, глумци и слободни уметници Лети песници немају довољно ваздуха Стихови им се истање речи преобрате Плућа им се суше као пустиња Гоби И не могу да полете као птице Лето је опасно доба за песнике Музичаре, гудаче, трубаче и дуваче стакла Лети умиру песници Умиру њихове речи Лети умиру песме Лети песници беже у шуму Крију се у зеленим пољанама Да их не би затварали у санаторијуме И прикључивали на апарате Апарати су као душегупке Као сибирски логори Одакле се враћају у закованим сандуцима Има читалаца који више воле Песнике спаковане у књиге као у сандуке Него да цвркућу из шума и са…

  Први мој сусрет са Јагличићевом поезијом био је средњошколски. Однекуд ми је Александар Шаранац донео књигу Тамни врт и укратко ми објаснио да је тај песник изузетно значајан данас, објаснио ми је које је награде добио и предложио ми да прву збирчицу песама коју смо тада саставили однесемо њему на рецензију. Оставио ми је примерак Јагличићеве књиге, пошто су збирке песама у то време, као и данас, могле веома јефтино да се купе, ако их је уопште било у књижарама, па је купио примерак за себе и за мене. Прво што ме је шокирало, већ у току његове приче, било је то да је у питању човек који живи…

  ЉУБАВНО ПИСМО ПИСЦУ (ПИСАНО БЕЗ АУТОЦЕНЗУРЕ) Мјесто радње: неименовани уред, Загреб   Особитост повластица и сваког повлаштеног положаја јест способност да убије човјеков интелект и срце. Повлаштени човјек, било политички или економски, јест човјек лишен интелекта и срца. М. Бакуњин     Прозор уреда гледа на дебла напета од вјетра. Испод, игралиште и дјеца. Клижу се асфалтом. Почиње невријеме и црни кишобран усука небо. Како ово пишем, у себи чујем твој глас; марионета кишобрана лети асфалтом, дјеца трче за њом: је ли ријеч асфалтом вишак или умјесто ње треба стајати тлом? Једном кад успијеш обликовати реченицу, губиш игру. Исписан лист папира тек је стерилна цензура. Говор уживо, пак, прољев.…

  МОЈ МУЖ он не долази из свијета у којем мушкарци не плачу на тужне филмове и не пате видљиво али у тишини због рата због биједе због људи у контејнерима и сад плаче због љубавнице коју је имао у вријеме док су земљом још ходали диносаури признаје ми то као што се признаје јединица из математике скрушено с главом мало увученом између рамена очекујући неку казну малу казну велику казну било какву мора да за мене постоји још нешто каже мој муж господин фини пекмез од марелица а ја му и даље по подовима бришем мокре трагове и подмећем мале струњаче некад је био циркуска атракција кротитељ лавова убојица…

  ЈАБУКЕ Посматрајући кроз прозор старо дрво јабуке, писац се запита има ли још понека капља мудрости у њој. Односно, може ли се од ње још ишта научити након свих миленијума у којима је ријечју, вајарском руком и кистом била и хваљена и омрзнута и сецирана и клеветана и обожавана? Све се зна, помисли писац, од Библије, до Дирерових Адама и Еве, од Њутна до Сњежане и патуљака, од Сезана до Магритовог Сина човјека. Чему ме послије свега може подучити тај ћутљиви квргавац, разочарано помисли, нарочито сад, у новембру кад кроз голотињу његових грана и огранака пишти само студени сјеверац? А онда, одмичући се од прозора несигурним кораком, писац спази…