Никола Живановић
КРОЗ ПОЕЗИЈУ ВЛАДИМИРА ЈАГЛИЧИЋА

 

Први мој сусрет са Јагличићевом поезијом био је средњошколски. Однекуд ми је Александар Шаранац донео књигу Тамни врт и укратко ми објаснио да је тај песник изузетно значајан данас, објаснио ми је које је награде добио и предложио ми да прву збирчицу песама коју смо тада саставили однесемо њему на рецензију. Оставио ми је примерак Јагличићеве књиге, пошто су збирке песама у то време, као и данас, могле веома јефтино да се купе, ако их је уопште било у књижарама, па је купио примерак за себе и за мене.

Прво што ме је шокирало, већ у току његове приче, било је то да је у питању човек који живи у Крагујевцу. Сама идеја да се један жив и плодан песник креће Крагујевцом тих година за мене је била несхватљива. Други шок је уследио мало потом, када сам почео да читам књигу. Већ сам и сам написао доста песама, искључиво у везаном стиху, пристојно одмакао у савладавању заната, а онда сам се сусрео са књигом у којој на деведесетак страна песник ниже савршене, музикалне катрене и сонете, без трага слабљења интензитета. Још више ме је збунило када сам схватио да је тај исти песник годину дана раније објавио једнако успелу књигу сонета, а две године потом још једну толику збирку песама у везаном стиху која је добила најпрестижнију песничку награду, како сам тада научио.

Прва новина која је мене, који сам тек почињао да учим о поезији, изненадила било је то што Јагличић не користи правилне риме, са којима сам увек и сам мучио муку. Песме су ми због тога деловале превише намештено, предвидљиво или архаично. Уместо риме он је користио асонанце: „Твој лик ме гледа са екрана/ оног звезданог сав светлуцав/ опет мир простих Божјих дана/ у слепом оку јаче куца.” (Лик) Одмах сам одлучио да се и сам манем строге риме. Затим, песме су се бавиле новим темама, не баш у сржи први пут виђеним, али су појаве третиране тако да се осети да су сличице из савременог друштва. То није било ново вино у старим меховима. То је било ново вино у новим меховима, само су рецептура за вино и занат прављења мехова пренети на нову генерацију. Рецимо песма Идиот почиње: „Седи на трави целог јутра/ испод прозора моје зграде./Он не говори само мутав/ нариче гласом мртве наде// Шаком је, чврсто, упро теме/ ко да му бубри у мождини/ унутра тешко неко бреме,/ камену налик ил истнини.” Чак и у песмама о природи, он бива сасвим нови песник: „Јагоде ове, дундасте, црвене/ Не могу јести. Волим да их гледам/ У њима део земље, део мене/ преворити се у ништа ми не да.” (Врт). Не кажем да је овде било антологијских песама, песама за памћење, једноставно су све песме биле мајсторски написане. И то је заправо била једна црта модерности и времена у којем се Јагличић појавио, тај примат књиге над појединачном песмом. Међутим, Јагличић се овде издвајао од већине песника генерације деведесетих. Пре свега по томе што се служио везаним стихом.

Не би било тешко у Јагличићу видети следбеника Ивана В. Лалића (пре свега по томе што су се обојица вешто служили деветерцем и једанаестерцем) песника који је суштински утицао на целу генерацију деведесетих, који се такође, попут Јагличића,  неретко обраћао Богу. Ништа лакше али и ништа погрешније од те везе. Пре свега, да би се нашли корени Јагличићеве поезије, треба гледати у светску књижевност, а затим врло локално, у његов град, Крагујевац. Нема сумње да је постојала одрећена типично крагујевачка школа версификације. Од песника, ту се у генерацији пре Јагличићеве издвајао Борислав Хорват, али комплетан увид лако је наћи у антологијама и зборницима крагујевачке поезије које су приредили и Хорват и Јагличић. Дакле, Јагличић никако није крио своје песничко порекло, па чак се трудио и да га на неки начин канонизује. Не треба заборавити ни то да је по Хорватовој смрти сам прекуцао све његове песме које су потом изашле у Хорватовим Сабраним песмама. Такође, да би се увидело да је реч о једној школи версификације, довољно је погледати Јагличићеве пријатеље из тог времена – Сашу Миленића, Јовицу Јанковића и будућу супругу Славицу Величковић – са којима је објавио прве две књиге песама. Њихова поезија, макар у почетку, нити звучи, нити се тематски превише разликује од Јагличићеве. Може се рећи да је са Хорватовом генерацијом настао један идеал звучања коме је сваки припадник крагујевачке школе версификације тежио. То се односило и на генерацију после Јагличићеве – Дејана Петровића Кобајашија, Ненада Милосављевића и мене.

Са друге стране на Јагличића је утицала светска књижевност. И то не као на читаоца. Јагличић је преводио изузетно много. У току живота, мало је великих песника којих се на овај или онај начин није дотакао. Превођење поезије није само пребацивање једне песме у други језик, то је и савладавање њене форме и тражење форме која у новом језику најадекватније чува ефекат који има форма оригинала. Јагличић је, наравно, одмах ту нову варијацију у српском стиху употребљавао у својим песмама. Тако се може објаснити свежина његове версификације и шок који је на мене она изазвала када сам читао Тамни врт. Ту књигу сам прочитао десетак пута а да нисам нашао ниједну песму која ми се учинила лошом као да сам је ја написао. То је био позив на рад, на измену песничких начела и много шта још.

Убрзо сам набавио и следећу „овенчану” збирку Усамљени путник која ми се нешто мање допала. Пре свега, песме нису имале наслове, нису биле подељене на строфе и чинило се да причају једну континуирану причу. Једноставно је у њој нестало оне шареноликости која је одликовала претходну. Касније ћу се сусрести и са ранијим књигама, које су много ближе Тамном врту, тако да мислим да је ова књига била циљ првобитне Јагличићева замисли. У следећој књизи се формирала једна другачија идеја, али она још увек није сасвим заживела. Међутим, управо када буде заживела, та замисао ће окончати период интензивог раста Јагличићеве славе. Реч је, пре свега, о књизи Сенке у дворишту. За разлику од претходних књига ову је издао готово сасвим непознат издавач из Врбаса. Осим једног броја песама (налик онима из претходних књига), у овој се налази и неколико поема. Кључна од њих је Свињокољ. Реч је о низу песама које описују процес клања свиње и сечења меса, корак по корак, детаљ по детаљ. И ова тема потиче из крагујевачке песничке школе. Саша Миленић је пре тога написао песму Свињска даћа која укратко садржи исти процес. Међутим, детаљност и поступност у приказивању овог догађаја Јагличићеву песму чини посебном. Парадоксално, мада та песма спада међу  куђене Јагличићеве песме и, мада је нека варијанта естетике ружног – то је песма у којој је Јагличић нашао свој песнички глас. Дијалози људи који раде овај посао свакако су вешто пренет поступак из руске поезије коју је до тада већ доста преводио. Сама тематика, осим што се у мање концентрисаној мери, слична, може наћи код разних светских песника, нема сумње да чини известан одговор лирике на стварносну прозу Видосава Стевановића и покушаје Борислава Хорвата да нешто слично оствари у поезији.

Но ова поема, као и збирка, била би заборављена, како због тога што није представљала доминанту у Јагличићевој поезији, тако и због мање или више невидљивости самог издања. Међутим, наредне године се у БИГЗ-у појављује књига Врело. Прво изненађење у тој књизи налази се у подацима о песнику где се наводе књиге које је написао, па уместо да се на тај списак само додају Сенке у дворишту на њему се налазе још две фантомске збирке У горама и Србија земља, објављене исте године када и Сенке у дворишту (1996), књиге које нити сам видео нити их је Јагличић икада споменуо – иако смо у то време били у интензивном контакту. Таквом, да сам чак међу првима и добио Врело пошто ју је сам Јагличић штампао у штампарији листа Погледи (где је годину дана касније изашла моја прва књижица). Ова појава три књиге песама, посебно ако се узме да је поема Свињокољ лоше прихваћена, почела је да Јагличићу намеће звање скрибомана. Али тек збирка Врело доноси оно што је истовремено и преокрет набоље у самој поетици и крах на песничкој сцени. Реч је пре свега о поеми од двадесет страна Дедина смрт. Поема је компонована као Свињокољ – деда умире, најближи ишчeкују смрт, деда умре, сахране га и све се завршава једном од посета гробу. Корак по корак, Јагличић овде описује дедину смрт, али сада се не држи толико непосредног описа стварности као у Свињокољу већ ствари посматра више медитативно. Ипак сама поступност приповедања о догађају указује да је реч о идентичном поступку. Овај пут, критике су биле још жешће. Зачудо, најспорнија песма у књизи није била Дедина смрт, већ краћа песма Мора за коју је Александар Јерков рекао да се у њој налази најгори стих који је прочитао у српској књижевности: „Ко струј кад вруљне низ тестисе”. Истовремено, формира се и противнапад. Саша Миленић, пишући о књизи управо издваја ову песму као антологијску, па онда и налази велики стих у тој песми: „Ја сам на симсу та гугутка”. Ова полемика се данас чини мање-више неважном. Јеркову се може одговорити да је Јагличић урадио оно што песник ради, својим језиком је именовао нешто, што не знам како би друго могло да се именује. Не знам чак ни да ли би постојало да га Јагличић овим речима није рекао. А не треба мимоићи ни алитерације које стих чине намерно ружним и чињеницу да је естетика ружног код Јагличића више него присутна.

Да се вратим на Свињокољ. Миленићу се може одговорити да слика коју издваја ипак има превише опште симболике, служи функцији коју има у песми – али ни по чему се у њој не види нужност и вероватност нити генијалност песника оличена у метафори (да се вратимо аристотеловским појмовима). Оно што није било пролазно и ефемерно у том тренутку је овај поступак који из једне у другу поему Јагличић гради. У оба случаја, исход је познат – то је смрт и оно што бива после ње. Можда највећа мана у краћим Јагличићевим песмама је што олако воли да поентира тиме да је смрт нужан исход и што све поравнава. Међутим, смрт не мора то да буде. Посебно, смрт није исход једног песничког тренутка. Његов исход је пролазак и враћање у обичност или други тренутак. Ипак, то опште место, које је многе од најбољих Јагличићевих песама ускратило за добру поенту, овде, у широком потезу сасвим функционише.

Но, Јерковљева критика ради своје, и уз гласове још неких критичара, подржане гласовима песника који се по правилу међусобно баш и не воле. Ствар никако не чини бољом што је исте године изашла још једна Јагличићева књига – Милановачким путем. Заједно са називом „творца најгорег стиха”, Јагличићу се пришива и атрибут скрибомана. Наравно, уз све то треба узети да истовремено ради и као преводилац и антологичар, тако да готово није јасно одакле све то долази. Наредних неколико година, Јагличић књиге објављује у Крагујевцу. Прва од њих Неповратно, коју је објавио заједно са мојом првом књижицом, у Погледима, надовезује се на претходне две и верујем да је већ и завршена пре рецепције Врела. Чак четири године касније (што је до тада за Јагличића била невероватна пауза), опет у Крагујевцу у Новој Светлости, код једнако доброг песника али не и некога са ким се слагао, Зорана Петровића, излази књига Пред ноћ. Очигледно да је она заправо скуп песама које су настале непосредно после остракизма поводом Врела. И у овој књизи централно место заузима поема. Међутим није реч о поеми типа Свињокоља и Дедине смрти већ о полемичкој поеми, у духу Паундове Hugh Selwyn Mauberley. Наслов Драгом Саши одмах упућује на спор са најгорим стихом. Да се разумемо, ова песма није настала четири године касније већ непосредно после критика Врела. Борислав Хорват је у то време желео са мном да направи књигу која би се на неки начин наставила на Рембоов Зезачки албум, тако да смо од крагујевачких песника тражили песме за прилог. Јагличић је управо понудио ову. Такође, у то време сам са Јагличићем урадио и збирку превода песама Хуга фон Хофманстала и био сам довољно обавештен о његовом раду. „Због чега пишем?”, пита је Јагличић у овој поеми: „О, зна се! Зна се!/ Због Саше, Мике и због Васе?” И ето побројаних свих водећих критичара деведесетих. „И дочека ме критик, колега,/ прими ме у кристалан дворац/ он – доктор, магистар, ко зна чега,/ ја – најбеднијих стихова творац.” Да не буде спора, Јагличић је доживео само релативан пад, односно пад са самог врха. Песници који су се држали везаног стиха, као они који су се у то време налазили у Врбасу и даље су га ценили, у једнакој мери. Заправо, ова пољуљаност Јагличићеве позиције имала је узрочник и у тежњи да се начини јединствена поетика деведесетих. Једнако удаљена од југословенске поезије, али истовремено не и таква да се надовезује на поетике које су доминирале у Србији пре настанка Југославије. Везани стих је ту био већ знак за узбуну, а Јагличићево често зазивање православља неприкладно. Руку на срце, Погледи и јесу били четничке новине. У Јагличићевој канцеларији налазила се слика Драже Михаиловића. Такође, по оснивању ФИЛУМ-а, Јагличић је, као да говори у име Саше Миленића који је у то време био заменик градоначелника, тврдио да на Факултету треба предавати књижевност Шумадијског округа а не светске писце. Парадоксално, за то време, он је преводио највеће светске песнике. У часопису Липар, заједно са мном и Александром Шаранцем, ангажовао је студенте да преводе пулицеровце и ти преводи су излазили годинама, све док се природа часописа, са Драганом Бошковићем, није променила. Тако да, као и многи песници, Јагличић је био контроверзан, многостран, неухватљив. Не би требало ни да занемарим његов ангажман на нама који смо му били напосредни ученици. Тих година је на фестивал поезије младих у Врбасу ишло по пет крагујевачких песника и враћали смо се са неколико награда. Не преко везе, већ зато што је књижевни живот био развијен, што смо имали од кога да научимо нешто о поезији, што смо чак направили и сопствени књижевни кружок. Све то захваљујући и још неким људима, али Јагличићу највише.

Са стваралачке стране, тешко је ухватити шта се са њим дешава у овом периоду. Почиње да сарађује са бизарним људима и бизарним часописима. Објављује у једном од тих бизарних часописа две ране збирке, са факултета или можда још из гимназије. Ја тада нисам више у контакту са њим нити се бавим књижевношћу. Пријатељи који се са њим друже спомињу неке огромне књиге песама од по хиљаду страна у којима ће песма бити штампана за песмом. Најзад почињу преговори са Драганом Хамовићем, који у Јагличићу види аутентичног националног песника. Сарадња иде полако. Њих двојица нису ни по чему слични. Комуникација је тешка. Прва књига коју раде заједно Јутра, носи јак Хамовићев уреднички печат. Књига објављена у едицији где су изашли нове збирке Миодрага Павловића, Новице Тадића, Слободана Зубановића и др. Јагличића враћа на сам врх српске песничке сцене. Ипак, у њој се види нека несигурност, посебно тамо где се Јагличић колеба па пише у слободном стиху који је, заправо, само изломљена проза. Ипак, успех ове књиге даје му елан и већ у Предграђу хоризонта враћа нам се песник у пуној снази. Награде поново долазе са свих страна, преко Змајеве до Жичке хрисовуље. Међутим, у то време већ се појављује назнака да у питању није нови почетак већ тријумфалан крај. Јагличић је болестан. У ово време, мој контакт са њим поново постаје интензиван тако да могу да говорим са већом мером самопоуздања. О самој болести нема потребе да много говорим сем да кажем да је песник остао без ноге.

„Сопствену смрт. О Боже, сваком дај/ Мрење што ниче из оног живота/ где му се љубав збивала и сјај/ и смисао и беда и страхота”, Рилкеови су стихови којих сам се сетио чим ми је Јагличић дао рукопис књиге Историја болести. И површан познавалац српске поезије ће уочити везу између ове књиге и Записа о Црном Владимиру Стевана Раичковића. Обе књиге говоре о боравку у болници, описују не само своју болест већ и друге болеснике, а између песама налазе се прозни текстови који су ту да дају пуноћу догађају, да повежу песме у једну искуствену, готово романескну целину. Међутим, та сличност, на којој је Јагличић чак и инсистирао (јер сам га ја саветовао да склони прозне делове) није суштинска. Пре свега, обим једног и другог дела су несамерљиви. Да је обрађивао тему о односу човека природе и болести у болничкој соби, или било ког другог појединца, Јагличић не би могао да напише нешто дуже од Раичковићеве поеме. Па чак ни да је направио многогласје ратличитих судбина, које се ту и тамо чује по овој књизи, у складу са Јагличићевим омиљеним топосом да смрт све изједначује, то не би била оваква књига. Кључна разлика између Раичковићеве и Јагличићеве књиге је у томе што је тема Јагличићеве књиге пре свега његова болест. Поступуком који је развио у Свињокољу и Дединој смрти, Јагличић овде немилосрдно описује дане у болници и процес кроз који пролази док не остане без ноге. Брутално је описано, као у Свињокољу, оно што се дешава са властитим телом, насиље природе која се сама против себе буни, и насиље лекара који би да је обуздају. То је оно за шта је Јагличић био спреман, за шта је изградио песничку форму. Пре тога му је недостајала истовремено довољно крупна и довољно лична тема. Па оно што се у Свињокољу могло доживети као бруталност зарад бруталности, а у Дединој смрти као патетика – овде добија трагичну црту. Отуда, ова књига Јагличићеве поетичке поставке доводи до нужности. Нема сумње да је иза песника остао још барем један каснији рукопис, а о инедити да не говоримо. Ипак, оваква слика, Јагличићевог песничког развоја делује заокружено. Треба напоменути и то да је у овој књизи као и у неколико претходних, Јагличић користио класичну правилну риму, вероватно баш у жељи да оствари класично дело. У том погледу, сматрам да су његове ране књиге далеко музикалније.

О месту којe Јагличићева поезија заузима у српској књижевности не може се доносити никакав закључак. Преводи ће свакако бити макар успутна станица сваког проучавaоца светске поезије, али  када је реч о песмама, склоност да пише књиге, а не да тежи антологијским песмама, читаоцима свакако отежава приступ његовој поезији. Невоља је што не постоје адекватне изабране песме, један увод у Јагличићеву поезију, који би могао да купи нове читаоце. За разлику од Борислава Хорвата, а и знајући да нисам вредан попут њега, Јагличић ми је пред смрт послао већину својих књига у виртуелној форми. Али није немогуће ни да ће се неко други дохватити овога посла. У том случају, срећно са прекуцавањем.