Владимир Јагличић
ИСТОРИЈА БОЛЕСТИ
БЕЛА КРАЉИЦА
Др Драгани Бубањи
Насмешена: од среће,
или од туге давне?
Кажу да воли цвеће
и речи умањавне.
Умањен, свет лепоту прима:
са зечићима, птичицама…
Постаје игра с лековима
ко девојчице, с луткицама.
Деминутиви, ко из мора
рођајног; с уста божице.
Владарски симболи с њеног двора
(читава парадица):
скалпелчић, туферче, рагадица*,
незалечене ножице.
А обради ли рану стерилно,
без анестезије, рецимо,
наособ, са сваком бактеријом
мора ‒ хируршки прецизно.
Зна да се тек уз љубав рађа
здравље, са Божјим дарима:
од пацијената многих млађа,
од свих је знањем старија.
И нагнула се: кроз наочари
засеца месо труливо.
Случајни меса тог станари,
треба мање да хулимо.
И слушају је; многи, штавише,
богобојазно помену.
Док мобителом фотографише*
рад свој, за успомену.
Ко на катедри теорему
да доказа, свим светима.
Да, имала би та о чему
предавати студентима.
Јер са њом никад доста приче
о оном што мање зна се:
о вечном здрављу што измиче,
и бесмртности расе.
Температура радна не прија
ником ‒ ал све је већа.
Кад прође једна интервенција,
чека је, већ, следећа…
Ко по причести са просфором,
уништи клицу болова…
И гордо влада светлим простором ‒
краљица болничких холова.
____________
* Умањавно од „туфер“ и „рагада“. Туфер је вата, а рагада рана.
** Док мобителом фотографише ‒ Докторка је мобилним телефоном фотографисала ране на петама, по фазама, тим пре јер је на своје интервенције доводила и студенте медицине, који су стажирали, на редовној ученичкој пракси.
ЕКСПЛОЗИЈЕ
У старости је тело то поприште
на којем битке невољне се воде
И експлозије жуд живота ниште
али никако да нас ослободе.
Хтео би човек мира да поиште
док га нa незнан шире, или своде,
зажмири ‒ види невидно кровиште
и шапће „Мајко” ко што би „Господе”.
Те експлозије имају свој ритам,
можеш по њима да измериш било.
Не стаје срце, још, а уста стењу.
Зашто сам тако слаб? Кога да питам?
Зар све је сан, ил све је стварно било?
‒ Експлозије се према срцу пењу.
АХИЛ
Такви јунаци! Па и они,
на стрелу ће се набости.
Невидљиво нас нешто гони
и тражи наше слабости.
Део су мене моје пете
расле, ко слабо место.
Кад срце, сишло, однесете
нек вам остане ресто.
Отворе ли се на њима ране
од неке црне поноћи,
ко да дочека нове дане,
кад више нема помоћи?
У пријатељству, ни јунаштву
мало шта је помогло.
Мртвог, вуку ме на свом плашту,
пријатељу, Патрокло!
Ни мегдан, мада спреман бејах,
победу дати не мора.
Зар сам испао нејак,
ја, победник Хектора?
Забасао сам на петама
крвавим, даље и дубље.
Пред пуком сивим, пред четама
догоревају зубље.
За јунацима палим
хтео бих да потрчим,
послушала би пета, али
сад стрела из ње штрчи.
И кожа пуца од невоље,
и пршти крв са коже.
И хтео бих да владам пољем ‒
то се више може.
Је ли издало оно што је
претило, одвајкада?
Или то људе, (сваког своје!),
неизбежност савлада?
Знате ли истину, живи,
досеже ли је сваки?
Да нема неповредивих,
па ма колико јаких?
ПРЕСТОНИЧНА КРУШКА
Смешни човечуљци. Грче им се прсти,
и штрцкају залуд своју снагу мушку.
Џелат с коња пази да се не замрси
конопац о грање, пре него се љушну.
Док се коџа Милош са конака мршти
ко да би у неког уперио пушку,
шипке свивши, тајно пролазник се крсти:
данас, ваљда, нећу запишати крушку?
Књаз извео целу породицу, нудећ
тај призор чељади, пред њим да избуде
снажније, у Богу, умудрење срца.
Шта умири народ, да кроткији буде:
чврста грана крушке која, још, не крца,
обешеник што се, још увек, копрца.
СТАРЧЕВА СМРТ
Зинуо, не зна шта хоће, шта неће.
Јастук изрони, каткад, крик с усана.
Виђах мртваце живље. Јасно, пре ће
да роди, за њим, земља побусана.
Прљави чаршаф ко перје гусана
сведочи ране. Ко зна куд се креће
тај непокретни лежај ‒ овог дана
некуд далеко коначно приспеће.
Да га хранимо? Да га померимо?
Нема тог тла што такве живе прима.
Отурио би тело некуд, мимо.
Пронеће лежај болничким ходником ‒
у недогледу ко да само има
места растанку са људским обликом.
НОЋ НА ВАСКУЛАРНОМ
А у љубави је то, ваљда, стварано,
по лику Божјем, ваљда ‒
а сад сечено, и позатварано:
још једна пропала радња
у простору ‒ он није људски, осим крви
која пробија завоје и тражи прсте
изгубљене… Месо се наше мрви,
а ни прстију да се бар прекрсте.
Старцу одсекли руку. Сељаку ножни палац.
Оном до њега кост извадили су трулу ‒
неко је у крв рујну испљунуо и жалац,
и свира ђаво сву ноћ, споља, подземну фрулу,
јавља о касапљењу, труљењу, лому кости ‒
и небо плаче кишом као да руке спира ‒
Господе, шта још овде и коме да се опрости?
Дај патницима мира.
РАНА
Она, с временом, месо дуби
и бактерије радо гости ‒
ко да вас неко кришом љуби,
па загриза, уз бол, до кости.
Саздаје окца, а на рупу
неко трећи из меса гледа ‒
кроз кожу, некад тако скупу,
сад порозну, од танког леда.
Тражи свој живот паразитски
а црни се у славу смрти,
ко да ће стари живот, митски,
и докрајчити и потрти.
Подљута, да је коб још љућа,
на зло се даје, тек тад жива ‒
у труљењу ће надахнуће
наћи, за распад туђег ткива.
Тако смо плашно и застали
пред исходима нашим страшним.
Споља је пукла, видиш, али
храни се нечим унутрашњим.
Надомак тужних одговора
да се бар скупи, попут красте…
Ко што настаде, сама, мора
сама од себе да зарасте.
ТРИ ЦЕНТИМЕТРА
Три центиметра… Каква раздаљина!
Пљунути црву, мрднути малићу!
Док Монт Еверест прекрива маглина ‒
дохват и домак, ево, похвалићу.
Ближе, поближе, да се лакше влада
стварима које вечно се јогуне ‒
маленкост, да се из корена свлада
претња огромне будуће побуне.
Три центиметра… Само један катрен,
и превладано биће растојање.
Тек један покрет, један потез ватрен
и гле победе, једне бриге мање.
То није доста за семе, за бразду,
за роваш, белег, за траг устопице ‒
само презриви осмејак за газду
што оре дубље ‒ за смрт уродице.
Три центиметра. Нек се не подругну:
Десетоструко испије се с криглом –
невоља једна с другом, ко под руку:
пред сусрет коже с оштрицом и иглом.
Три центиметра ‒ трули материја,
Три центиметра ‒ за подсмех детета.
Али у рани славе бактерије…
Знаш ли, Ахиле, слабост својих пета?
СТЕРИЛИЗАЦИЈА
С бактеријама ‒ кокама* у крви,
с бићима неким у телу неситим,
остали смо на ђубришту што врви
и побеђује нечистима скритим.
Ко да очисти сво то силно ђубре?
Те оцедине, лимфу, сукрвицу!
Безбројна бића у стомаку бубре
и крв нечиста пуни цеваницу.
Али, и живот без нечисти, да ли
постоја, икад, на овој планети?
У кал би и без наше воље пали,
пустом лепотом одвајкад занети.
Недостижност је оно што зацело
имамо, као ударени белег!
Ал на цени је додирљиво тело ‒
са којим душе постојање деле.
Ваздуше, чиста непотпуна сферо,
с тобом сам ипак прогутао штошта!
Мирни сне, друга заживотна меро ‒
колико твоја чистост овде кошта!
____________
* Мисли се на стафилококе и стрептококе, врсту бактерија.
ОБЈАШЊЕЊЕ
За све сам био крив, донекле,
дакако, за све поразе,
што ме не мимоилазе,
за болести (које су ме порекле).
Овде се тако сурово шале
све до момента,
кад, збиљски, сву кривицу свале
на умирућег пацијента.
Објашњаваху ми кривицу,
и схватих најзад све то:
навике моје зло примичу,
залуд и сито и решето.
Лепак за сузе и раздоре,
за трагику, за лош крај ‒ као
да сам их ‒ за то створен ‒
магично привукао.
Признајем, душу затишта
кривња, поново…
Старост с тим нема ништа,
смрт поготово.
ПРЕДАСИ
У овим годинама
предах је трен без болова,
оаза међ динама,
изворац испод борова.
Гутљај воде бунарске
што не зна да се смлачи,
озноји чашу ‒ ширине царске
смени, ваздух озрачи.
Предаха нам је премало ‒
за предасима жудимо.
Шта је у нама задремало?
Нико нам то није нудио.
Изнад нас ‒ још се не гаси
машина, стазом трња.
Живот су ‒ само предаси
између два жрвња.
Боље је одмахнути.
Нису нам такво шта нудили.
Дајте сном предахнути,
макар се не будили.
ПАЖЊА
Пета ми је сва у крви,
шта у крви, сва у буђи.
Не зна да ме силе мрве,
прсти трну као туђи.
Поцрнео лист до чукља,
(навучена црна чизма) –
и зинула рана пукла:
тешко себи да се призна.
Да пропада све изнутра,
да напада нека пошаст ‒
хоће л бити новог јутра?
Зар да примим све ко почаст?
Ја избегох стварност лажну
да без бола живот прође.
Обраћа на мене пажњу
неман што ме сласно глође.
ПОСЛЕ
Постаће питања бесмислена многа:
како зарадити, стићи на посао,
како да не касни одсечена нога,
јер ја сам за њом вечно заостао.
Организовати како живот, који
после катастрофе неминовно следи ‒
јер можда мој живот више не постоји,
и тек је такав зван да се уреди.
ДАН УОЧИ АМПУТАЦИЈЕ
На ивици кревета седим, помало дремам,
клатарим ногама, обема.
Сутра ми секу леву ногу,
клатарим, обема. Док још могу.
СТРУЧНИ САВЕТИ
Научити да се помераш,
научити да седиш…
А тек кораци ‒ куд то смераш:
куд ти се заповеди…
Сад главу горе ‒ шта је ту је,
суочити се с фактима.
Сад, кад те умор сваљује,
сад мораш да си активан…
У соби сви гељају, шепају,
једино ти ‒ ни макац.
Врскају, смеју се, тепају,
знају свој циљ и правац.
Срећнији, иду у трафику,
кувају кафу, зарана.
Живот своде на навику,
на задовољство дана.
Научити да паднеш, ако
посрнеш: то ће се десити.
За све и сваког постоји закон,
за испуњењем несити.
Учити у овом позном добу…
Да човек, тек, посустане.
Стручни савети ‒ и у гробу
помажу л да се устане?
* * *
Засврби чукаљ којег немам,
како да га почешем?
Фантомска теорема ‒
од зрака да га тешем.
Замишљао сам од детињства
непостојеће као стварно.
А сад на другу стварност пристах,
што постах да је ‒ утварно.
* * *
Сву ноћ анђели светлуцају прелетима,
врховни управља муњама, па грмне.
Говоре нешто невидним предметима
ноћи црне.
Можда не желе ништа важно рећи, али
ја морам то да схватим кроз прозор отшкринут.
Да не будем у тим ноћима небивалим
од света вишег откинут.
Разумети, најзад, и раскоши губитка.
Ништа ‒ ни изнад њега, ни испод.
Јер на небесима, као и на земљи, траје битка.
Мене погађа њен исход.
Избор из рукописне збирке песама
Никола Живановић