Јелена Марићевић Балаћ
АПОТРОПЕЈСКА АРАБЕСКА

 

Емсура Хамзић: Скарабеј од жада

Агора, Зрењанин, Нови Сад, 2020.

 

            Скарабеј од жада Емсуре Хамзић је збирка прича, симетрично осмишљена кроз три приповедачка циклуса: Позив, И тако до смрти и Меандар. Први циклус чини осам, а други и трећи по шест; дакле, укупно двадесет прича представља целину књиге. Премда најчешће ови подаци нису носиоци смисла, то за пример ове књиге не важи. У Ријечи аутора списатељица је навела драгоцену аутопоетичку реченицу: „Основна тематска нит, а то је преплитање сна и јаве, маште и збиље, гдје стварност често надмашује и најбујнију машту, повезала је ових 20-ак прича у једну књигу“. Оно што чини кохезивну компоненту збирке Скарабеј од жада уједно може да представља полазиште за разумевање њене структуре.

Слика египатске амајлије у облику скарабеја налази се, наиме, на корицама, репрезентујући њен адекватан амблем. Окренутост источњачким традицијама и културама, иначе, једна је од карактеристичних поетичких црта како прозе, тако и поезије и есејистике Емсуре Хамзић. Имагинативни план одликује се дискретним уплитањем јаве у сан и обрнуто, што постаје важан маркер, ако се има у виду однос древних Египћана према ониричкој стварности. У необичној, али надахнуто написаној антиантологији старе египатске књижевности Час је, Озирисе (1976) Весне Крмпотић, пише да су Египћани једини међу средоземним културама лењиром и шестаром истраживали „подручје сна и фантастике. Јер сан је законит, математика је сновата“, додајући како „постављени у правилне односе и протеге, точка, трокут и четверокут чине архетип свеукупне стварности – пирамиду“. Уколико то применимо за збирку прича Скарабеј од жада, готово геометријски распоред прича, њихова позиционираност и обликовање, одговарали би самосвојном приповедачком „архетипу свеукупне стварности“ Емсуре Хамзић.

            На том трагу, треба имати у виду семиотичка својства наслова, преко којих се открива и ауторкин однос према причи и приповедању. Скарабеј је, наиме, египатска амајлија, која се обично стављала на срце мумифицираном човеку, постајући залог његовог поновног рођења илити ускрснућа. Оно што треба имати у виду јесте и да су се преминулом човеку вадили сви органи, осим срца, тако да је на њега стављан амулет готово сличног облика, са којим се ритуално стапао. Разуме се, тежина срца одређивала је да ли ће се покојникова душа спасити, а света буба требало би да томе допринесе.

Иста својства карактеришу жад, који, како се верује, „подарује бесмртност“ и има „улогу у алхемији и у погребним обичајима“. Универзална симболика овог камена доводи га у везу са најплеменитијим металом и, такође, васкрсењем: „Алхемичари још кажу да жад настаје у земљиној материји полаганим сазревањем каменог ембриона; они га зато поистовећују са златом. Неки предмети стављени у гроб и украшени знаковима жада омогућују мртвацу да се поново роди.“ Према томе, скарабеј од жада био би двоструки апотропејон, којим се удвостручава потреба за „уласком у Нови Дан“, како би рекла Крмпотићева.

Чињеница да су Египћани мртвима вадили мозак, а остављали срце, добија на значају када се има у виду веровање по којем је срце било стециште како разума, тако и осећања. Зато би и извориште приповедања Емсуре Хамзић требало тражити у срцу, у коме се сублимишу „сан и јава“, „машта и збиља“, осећање и знање, лирско у прозном. Математички их укрштајући, пружа им и двоструку магијску заштиту. На тај начин писана реч успоставља везу са исконом поезије, виђеном као магијско извориште, али и прозе, као модерне слике архајског модела уметничког изражавања.

Упечатљив лајтмотив арабеске, којим Емсура Хамзић врши карактеризацију појединих ликова или обликује знаковито приказану предметну стварност, може се довести у везу и са унутрашњим симетричним устројством књиге: „Домалопређашни бијес следио се у ужасну арабеску мог избезумљеног лица, залијепљеног на стакло“ (И тако до смрти) и: „Скакао је из сна, заривао нокте у меке дланове, љуљао се тако бјесомучно да је изгледало да ће га сваки час сила заљуљане столице избацити из свог крила и ударити њиме о зид, остављајући га као страшну арабеску – опомену неком или нечем“ (Кнежева кућица). У оба издвојена примера арабеска је повезана са ужасним и страшним, а твори је отисак лица и повређеног човека. Према Гербрановом и Шевалијеовом Речнику симбола, арабеска „проистиче из споја маште и строге геометрије, тежећи безграничности и конвергенцији. Поетистичка синтеза различитих уметности естетизована је сликом арабеске.“ Међутим, она на овим примерима представља естетизовану линију људског бола, који испуњава срце, а репрезентује унутрашњи лик душе илити могућност да се спознају различите манифестације људскости.

            На овом месту можемо доћи до тачке у којој збирка Скарабеј од жада рачуна са одређеним поставкама немачког филозофа Ернста Блоха (1885–1977), који је, пишући о „произвођењу орнамената“, анализирао „египатску жељу за преображајем у камен“. Ова антрополошка потреба да се превазиђе ефемерност сопствене егзистенције огледа се у проналажењу сопственог двојника, који је именован као „Ка“, „лични дух заштитник, геније човека: ипак увек у свим египатским творевинама и утварама влада безимена стрепња пред смрћу и нема никаквог спаса од ње сем да се она прихвати, сем да се затаји властити живот, да се жели да се постане као камен.“ Дакле, и „Ка“ има, попут амајлије, заштитна својства, али оличена у „животној сили“, „карактеру“ и „индивидуалности“. „Ка“ Емсуре Хамзић били би приповедачки гласови њене књиге. На тај начин би сама прича задобила својства постојаног и вечног камена и могућност трајања у времену и простору. 

            Речју, претварајући се у камен, поново би се родила као „Нова стара прича“. Апострофирање Андрићевог имена и Проклете авлије у овој приповеци активира она семантичка својства камена која су важна овом писцу, а тичу се превасходно фра Петровог имена (грч. πέτρος – камен, стена). Ако је фра Петар један од најпоузданијих Андрићевих приповедача, на тој линији аналогије је „Ка“ Емсуре Хамзић, емблематизовано текстуалним скарабејем од жада.

            Имајући веру у приповедање, списатељица нам уједно сугерише како приче не само да воде самоспознаји, већ да нас могу чувати; да их треба држати непрестано уза се, попут амајлије, јер нас потенцијално једино приче могу искупити на оном свету. Пишући једноставним, али питорескним и андрићевски „збијеним“ стилом, Емсура Хамзић успева да код читаоца пробуди тај осећај насушне потребе за приповедањем. Отуда њене приче не познају временске и просторне границе, подсећају нас на моћ Шехерезадиног талисмана.