Гордана Влаховић
ДОПРИЧАВАЊА О ВРЕМЕНИМА И МЕСТИМА

Небојша Лапчевић: Рукопис у теракоти

КОВ, Вршац, 2020.

 

Небојша Лапчевић, уредник програма Легата Милића од Мачве, немирна духа и неисцрпне радозналости, окушава се у различитим жанровским књижевним облицима, а покушава да зађе и у сликарски занат и уметничку визуру боја, дрвета, теракоте. У бити песник, своје поетско умеће уткива и у друге естетске творевине.

У издању мале, али врло угледне издавачке куће КОВ и у уредништву Љубомира Кораћевића, пред читаоцем је књига кратке прозе именом Рукопис у теракоти. Остаје аутор веран себи где нема класичне фабуле, а приче су такве да ,,у свакој ништа није тачно а све може бити истинито“ (у Голубици, и низу других). Надреално тражи од читаоца пажљиво, споро читање, а код неких, можда, и збуњеност.

Комбиновањем мита (а он је увек на граници немогућег), магије, историје и ововремености, досеже до старогрчких богова и јунака, те врати читаоца у завичајни миље. Есхатолошком перспективом брише време и место, а оностраност размиче границе између оних на небу и на земљи. Прича бескрајна, дограђивања су о временима давно прошлим, о настанку и нестанку кула и градова, али и о ближој прошлости, о кафанама у које су свраћале главешине и уз шапат ковале планове о немилим за народ стварима.

У кафани се и расколи назначавају, посебно после погреба (Расколница за Крстоношу и пса). Неком, испраћеном, носи се крст, неком петокрака. Неко цвили и сузе рони, док цигани скупљају трпезу са гробова  (јер онај испод два метра нити ће устати, нити икад ишта јести). Гробар је најближи ономе свету. Живи купују спомен, купују се и парцеле неба. А тек кафанске приче у којима се не штеде ни одлазећи, ни они који чекају свој трен. Сваки кафански причљивац има надимак: Језда Крстоноша, Мија Баксуз, Рајко Партијаш, Драги Златар… Надимци означавају занимање, карактерну особину, партијску припадност.  Описи погреба и кафанских прича садрже црнохуморну ноту. 

Лапчевић топонимске одреднице често помиње, разјашњавајући њихово порекло, промене власника, свет разних подводача, курви, убистава, по коју песничку загубљену фигуру, али и ваздашње новинске трачаре у потрази за ласцивном причом (нпр. Зелени венац и около њега).

Често у инверзијама, залази у тамна места погубљених душа, несрећних оцвалих певаљки, алавих и бахатих подводача, окастих шанкерки, у свет који је „промашио себе у животу”, како каже једна од њих, несрећна Оливера.

Залази аутор и у магијску причу о „Борику Јанкове клисуре“ у којој повезује прошла времена са скорашњом колективном и индивидуалном патњом (ратна, 1999. година). Прича тече о напуштеном храму светог Григорија у Ани.

Ореол митског плашта Милића од Мачве и лебдећих балвана даје сликару и писцу дводимензионалну везаност: неба и земље, и за трен, приповедачеву завичајност. Згодно је поменути и ауторово казивање о стварању слике.

Постоји код Лапчевића могућност крађе рукописа пријатељу на самрти, и ауторов утисак да је дело важније од имена (Драшко Ређеп у једној од својих књига набраја ауторе чија су имена надмашила дело, и аутори чије дело је изнад имена, нпр. Александар Тишма). У казивача је и страх да неће стићи да заврши дело, „јер би живот, пролазан,  могао стати не у песму већ у афоризам”.

Психолошка стања човекова, предмет су Лапчевићевог интересовања. Шизофренија, као нарушавање повезаности психолошких процеса, паралелни токови свести (средовечни професор-девојка; девојка-непознати младић), трагање за лицем које би за вечност било драго. Илузија измиче стварности. Није онда случајно те наиђемо на узвик „Осана, спаси!” Питање има ли ко да чује (Јевреји су поздрављали тим узвиком Христов улазак у Јерусалим). Чује ли ко данас оно очајно: „осана”.

Није упутно не поменути да се аутор враћа мотиву воде (обрађене у роману Језеро у Ћелијама), те Феликсу Каницу, Дон  Жон кули и чесми при дну цркве Лазарице. И уз воду приче свакакве. Вода и њен сакаџија, Исидор. Вода као прича, као разговор, као живототворна кап. Вода пресахне кад Исидор нестане. Нема са ким бугарити шумно. Тражи саговорнике.

Непредвидиве и чудесне асоцијације, Венеција и Лаза Костић, посета непозната и ноћна љубавна игра (у сну ли, у бунилу ли, од стихова туђих, или стварно, ко би знао, ако су сан и јаве у процепу и немају међе).  Жена или девојчица, она која заводи или она која за своје умеће узима тарифу. Која ли га је походила? Снови су повремено путени, натечени од сладострасти.

Овај текст је намерно завршен љубавном игром. Да се есхатолошка, онострана, надреална мутна сновиђења неоствареност и неумитност пролазности намах заметну и дадну шансу и Лиликама које имају право на покајање и свој сан.

Небојша Лапчевић не пише класичну причу, устаљене нарације и ко на длану разумљиве радње. Емотивност, чини се, сведена на минимум. Само се чини. Књига се мора читати знањем и стрпљењем. До емоције ће стрпљиви читалац доћи, као што се и стварност предаје илузији.