Александар Б. Лаковић
ЗА СУШТОМ ЧЕСТИЦОМ
Саша Нишавић: Честица, изабране и нове песме
Фондација група Север: ИПЦ НС, Нови Сад, 2020.
Песничку књигу изабраних и нових песама чини избор из четири књиге песника Саше Нишавића (1959): Придржавање душе (2003), Кошуљица (2004), Гребени (2007) и Заборављени дечак (2018), уз два руковета необјављених песама: Гавранов хлеб и Уточиште, уклопљених у засебан рукопис За суштом честицом.
Након ишчитавања Нишавићевог избора песама, који је са мером припремио песник Стеван Тонтић, уочава се неколико заједничких нити унутар строго селектираних песама. На пример, песников дискурс је доследан у свим књигама. Реч је економичном исказу лапидарних стихова, налик на стихове Васка Попе и Момчила Настасијевића, а који се касније, због тематских преокупација приближава стиху Новице Тадића и Едгара Алана Поа (једна од руковети необјављених песама зове се Гавранов хлеб). Поготово су ефектне Нишавићеве минијатуре, као што је то случај са песмом Епитаф, посвећеној Бранку Миљковићу:
Обесили су ме
О младо дрво
И сад њихов грех
И дрво заједно расту.
Још једна одлика Нишавићевог дискурса, јесте у чињеници да је он у својој првој књизи већ пронашао свој стил, а Бифо је заговарао „какав стил, такав човек, уметник…” Ни у једној од Нишавићевих књига нема очекиване бољке почетништва. Штавише, својим првенцем песник Саша Нишавић се огласио као вредан и зрео песник, а што је потврдио и наредним заједницама стихова. Нажалост, изостала је генерацијска припадност и наклоност (Нишавић је првенац објавио са својих четрдесет и четири године, а онда се друга књига појавила следеће године, а трећа за две године, након чега је уследила пауза до 2018. године када је објављен Заборављени дечак), које могу бити пожељне и значајне у тумачењу и вредновању стихова. Зато овакви избори и позивају на нова читања и тумачења песништва Саше Нишавића и на одређивање заслуженог места песништву на српској песничкој мапи.
Друга заједничкост Нишавићевог стиховања јесте његова истовремена припадност прошлости, традицији и кућном амбијенту, у којем су узајамно прожети митско и духовно као стожери целокупног његовог песништва. А у самом средишту стихова јесте родна кућа као песников микрокосмос. Кућу чини и оно што памти и оно што осећа. У кући заједно живе и мртви и живи, и заборављени и упамћени, одсутни и присутни. Кућу чини и оно што је некада било у њој, а давно је прошло. У суштини сваке куће јесте и проживљени страх и од познатог и од непознатог (песме Сине мој, Сугреб и Кобац). Отуда бројни пагански обојени предмети и појаве (Полазник, Поскок, Крилце страха), не само који припадају кући и укућанима, већ и свету ван куће, доживљавани не само кроз наочаре прошлости. Као да постоји известан контраст и у таквом кућном амбијенту. И то контраст између светлости и мрака, између доброг и злог, између јеси и ниси, који се натпевава током већине његових стихова, повремено и привремено преузимајући примат неки од тих углова посматрања. Углавном, угао ноћи, страха и зла.
Свакако да стајну тачку сваке куће чине укућани, нарочито мајка:
Између сна и Сна
Светлозелено око
Мајка отвори
Из ока пролиста шума
Испод кишног облака
Блага светлост
Севне сузама
По мом лицу
Шапне
Ту сам
Близу
Нисам за далека пута
Само те погледам
Да ти душа не одлута
(23. МАРТ 2004)
Од књиге Гребени дискретно је примећена и урбанизација стихова. Повремено и привремено, прошлост се прелива у садашњост, и обратно, никада се не лишавајући ни оног духовног („На трен Господе / Као да твојим очима гледам / Старо станиште своје тело / Које почиње за другог да дише“ – песма Уздизање), ни оног паганског што је и даље сачувано, као у помињаној песми Крилца страха: „Крилца сам мољца / Стршљена слепог миша / Ноћна утвара и мора“.
И у Нишавићевој књизи Заборављени дечак је доминантан контраст. И то на тематско-мотивском плану. Наиме, ослањајући се на средњовековни ток српске песничке традиције (на пример, песма Бисерница), ова књига стихова полазећи од потраге за собом и речима („По отровне и медоносне речи / По капи Божје / Што деле и држе свет“ – Речи) доноси „духовно усмјерење, трагове тог супарништва између начела свјетлости и таме“ (С. Тонтић), у којем несразмерну предност поседује демонски свет, што сведоче и сами наслови песама: Кртица, Почивала, Тамни пев, Језа, тамо Онај („стооки“ и „сторепи“), Горчило, Црна клупа, Бештија, Пресуде, као и следећи стихови: „Све у мени пиљи и жагри… Око чежње усуда урока / Око сокола и поскока / Што нетремице вреба“ (Око), „Као да си с оног света / Песме су ти огољене / Тешке ко иловача“ (Тамни пев), „Са страхом лежем и устајем / Из црних кутија и луде куће / Врисак се чује / Сторепи са сподобама / Прави оргије“ (Онај, 2), „Врати нам Господе / Сунце у грозд и зрно“ (Горчило), „Ђавољи реп пламти / Муњу одапиње“ (Стругање душе), „Изнад ваздушног таса / Саваот разгони / зев црних анђела“ (Црна клупа), „Пре него усним без икога свога / Нек ме бар вода исцели и исповеди / Пре него у понор склизне / И од нас наказа побегне“ (Извор), као и целовита песма Бештија, која је иначе из паганског колорита:
Из даљине се
Нашој соби прикрада
Нерођене упреда у своје нити
Сан опседа
Дах лови
Знојем и семеном се облизује
Пламичке страсти низ кожу баца
Оштар нас језичак
У вриску буди
Загрљај раскида
Уочена је још једна одлика књиге песама Заборављени дечак, а то је да су у њој већином (не све) песме нешто споријег и тишег ритма и нешто дужих стихова. Неретко, само један стих означава једну кратку реченицу – кратку, а довољно осмишљену.
Књига Честица садржи и рукопис За суштом честицом, од тридесет пет песама, разврстаних у два циклуса. И насловима циклуса Гавранов хлеб и Уточиште песник потенцира накану да се и у њима песнички глас одвија између традиције и прошлости, између паганства и завичаја, потврђујући да је остао веран својој хришћанској духовности (С. Тонтић), али и паганским наносима сакупљеним у његовим уточиштима. Отуда и стихови из песме Грактало:
Не престаје његово грактање
Са хиљаду утвара
Искаче из завоја мрака
У лице ми се уноси
Сикће
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Узалуд узалуд се опиреш
Крсним знаком
Браниш од мене
Дакле, што се тиче садржајне одреднице свог песништва песник им је остао доследан, уз минималне промене и иновације. Тако их је само додатно осавремењивао и приближавао читаоцима.
Упркос демонизацији свог станишта (Потоп) и замрачивању садашњег песниковог и нашег окружења („Изрогачи се род шљива / Уместо слатког плода / Заметну се црв и губа“ – Губавци; „Црвоток је у кацама / Таваници и фрули / Која никог не буди // У крилцу прозорском / Празнина се огледа“ – Црв; „Укрсте се страшила / „На завет пољу“ // Два гачка поигравају / Ко два врана коња“ – У невиделици; „Између сенки које прелећу / Чујем тамна роморења / Ђавоља извидница / Кукци смрдибубе / Гасе светла куће“ – песма „Бајалица“; „Често се сетим / Година глади немаштине / Куће која прокишњава / Браће голуждраве / Окупљене око црног тигања“ – Глад), песник у неколико наврата упозорава да њен једини отпор јесте љубав. И то љубав према ближњима, на пример, љубав према ћерки Милици у песми Плавет:
У твоје око све се утапа
Оживљава
Кумова слама
Поларне ноћи
Вулкани и ледници
Делфини те славе
У салту из мора искачу
Мрки медведи се буде
Слепи мишеви прогледаше
У пустињи се назиру
Пламичци мака
Звона почињу да звоне
Мртви из гроба устају
Сви би твоју плавет да виде
И у необјављеним песмама дискурс је остао доследан претходној књизи Заборављени дечак, коју чине редуковани и преломљени стихови, као и они стихови који су нешто утишанијег темпа и за реч-две продуженог стиха.
И на плану вредновања, сигуран сам, необјављене Нишавићеве песме сведоче зрелог и вредног песника, што су потврдиле и учиниле и његове раније песничке књиге.