Љубиша Радовановић
ВЕЧИТА ГОРЧИНА ПРОЖИВЉЕНОГ
Витомирка Требовац: Дани пуног месеца
Лом, Београд, 2020.
Збирку песама Дани пуног месеца Витомирке Требовац одликује меланхолични тон. Све песме у себи носе једну врсту проживљеног искуства. Све те песме су дуго сазревале пуњене страхом, стрепњом и неком надом која се ушуња као поента сваке песме. Оне говоре „колико је много великих ствари око нас само треба подићи главу“. Дани пуног месеца су слика модерног човека опседнутог собом, сталном трком за профитом у којој се изгубио. Најпре је изгубио себе, а затим и осећај за лепо, узвишено и добро.
Песма Обрачун, у вези са горенаведеним, говори о онима који су далеко од нас, онима који су отишли у топлије крајеве где гледају палме, топе се под климама и уживају у својим зарадама. Ти су немоћни да осете мирис липе, да гледају у звезде и да покисну: „Јурила сам до дрвета / јер испод је суви круг / али онда сам решила / да одустанем / возила сам полако / док ми се киша / сливала низ лице / из ината / нећу ништа да јурим.“
У песми је присутна стална бинарна опозиција они (у трци за профитом, слепи за природу) и ја (она која не жури, способна и да покисне из ината).
У програмској песми Звезде, која отвара песничку збирку, описана је једна сцена из градске свакодневице: „сви ми се чине / познати / док чекам семафор / ноћу / радници цртају зебре / смећари певају свој блуз / крстарим празним улицама / свуда су трагови / људске глупости / од реклама се више / не виде звезде.“
Оно што нарушава ту донекле савршену вечерњу слику су управо ти трагови људске глупости – огромне рекламе чије вештачко осветљење одвлачи пажњу са неба обасутог звездама.
Витомирка Требовац у својој песничкој збирци мапира све те савремене технолошке изуме који су нас отуђили од природе. Човек пред наглим технолошким напретком остаје мали, беспомоћан и неспреман да се суочи са лепотом природе. То се посебно истиче у песми 21. век: „Иза књижаре је никла / велика стаклена зграда / и у излогу има теретана / где сам синоћ срела једну бабу / како збуњено гледа / људе што ту вежбају / трче у месту / и зуре у стакло / увек спустим главу / кад пролазим поред / мало ме је срамота / баба је имала плетени цегер / и стварно је била изненађена / погледала ме је у чуду / ја сам помислила 21. век / шта да вам причам, госпођо / људи су тотално полудели.“
Град у поезији Витомирке Требовац делује тужно, у њему је све мање дрвећа и кафана, све мање људи. То је пустиња којој ће се вратити лирски субјекат, али тек после пута, када га на неко време остави у ретровизору.
Занимљива је песма Преображење у којој песникиња набраја све своје страхове, а затим сјајно поентира, ругајући се свим оним који промовишу стално усавршавање и рад на себи: „бојим се исто као некад / а стално говоре / треба радити на себи / ја мрзим бављење собом / преображавам се природно / пуним се као месец / не знам како да постанем боља, / али и оваква / успем неком да осветлим пут.“
Управо неповерење према савременом и давање предности природном, оном људском и човечном представља стални лајтмотив збирке.
Витомирка Требовац даје предност природи, оном што је људско и у нама и око нас: равници, ветру, киши, прашини, земљи, прецима, одбацујући и оштро криткујући похлепу и људску гупост која се храни трком за профитом, избегавањем приказивања осећања, згодним телом, обликом без духовне надградње.
Оно што чини збирку Дани пуног месеца драгоценом је и једна врста полемике усмерене ка савременом, која се сталним стихом „из ината“ рефренски претапа из песме у песму.