Маријана С. Јелисавчић
ВАТРА И – СВАШТА

 

Милош Михаиловић: Књига одраза

Аутостоперски водич кроз фантастику, Београд, 2020.

 

У зависности од културе из које се о њима проговара, репрезентима нечисте силе, попут вампира, приписују се најразличитије особине. Ипак, велики број прича међу чијим се антагонистима налази управо крвопија, сагласан је у тврдњи да је реч о бестијарном бићу које у огледалу нема одраз. Сматра се да је ово веровање повезано са вампирским неприпадањем људском свету у ком се појављује као гост, а огледало, као један од најмоћнијих чинодејских предмета, перципира се као међаш и портал за прелазак на другу страну. У новој књизи младог и веома талентованог писца Милоша Михаиловића одраз је једини начин да се сагледају делови монструозног надбића које не постоји другачије до у рефлексијама својих ужасних намера.

Књига одраза збирка је прича које се могу читати засебно, али које обједињене творе необичан фантастички сплет заноса и пркоса јунака на које утичу истовремено привлачне и одбојне могућности које им се указују. Интересантан је податак да је чак девет од дванаест прича публиковано раније у регионалним зборницима и часописима који популаризују савремену фантастику, али у књизи нису посложене хронолошки, а ипак делује као да оваквим распоредом образују нит која се препознаје у симболима и мотивима међусобно повезаним и настављеним један на други. Осим што је свака репрезент неког од бројних жанрова из богатог корпуса фантастике, заједнички садржалац ових прича јесте ватра – елемент наговештен у реченицама које чине мото књиге. Михаиловић овде не посеже случајно за Пекићем, а још је мања шанса да је одабир дела произвољан. Први део „готске хронике“ Нови Јерусалим, Мегалос масторас и његово дело, прича је о кир Ангелосу, дрводељи из XIV века, који именом упућује на анђела а занатом на Христа, и који мишљу о столици којој мора помоћи да изађе из дрвета и својим напорима да то оствари, доказује да је уметничко дело неодвојиво од уметника. У уводнику Књиге одраза аутор наглашава донекле експерименталну намеру свог дела, које упоређује са дрветом: „Не дајем је свету да бих нешто променио, не мислим да ће изазвати трајан одјек: не, све што желим јесте да видим варничење настало сударом распаране стварности и овог ивера вечности“. Ватра је сама по себи антагонизам, будући да указује на уништење и препород (некада и сукцесивно), на небеско и подземно, на демијурге и демоне, на осветљавање и димљење, па и гушење. Очишћење ватром један је од иницијацијских обреда и начина моделовања новог поретка, слично обредима великих потопа, суша и пожара. Јунаке Михаиловићевих прича ватра сажиже али и ослобађа, неки је изазивају због промене а неки из нужде, малобројни носе је у себи и, како мото наговештава, „умирање оваквих људи увек је рађање новог и неизвесног“. Због тога је индикативно и презиме јунака прве приче, Анатомија нуминозног, професора Давидовича, чији познати литерарни презимењак из дела Данила Киша окончава живот скоком у котао топљене шљаке.

Ова, и велики број прича које следе отварају однос према граду као велику тему Михаиловићеве збирке. Библија разликује два модела града – један је порочни, попут Вавилона, премрежен метафорама пакла, насупрот ком стоји Нови Јерусалим, оваплоћење божанских идеала. У тексту Идеја о граду у европској мисли од Волтера до Шпенглера Карл Е. Шорске наводи три широка поља вредновања града: као врлину (становиште заступљено у доба просветитељства), као порок (из времена индустријализације) и град изван добра и зла. Књига одраза поставља питање да ли град има еволутивни потенцијал да се врати у оквире врлине и расветљава разлоге његове све веће сличности са ждрелом које аутофагно гута продукте своје производње. Претеће зло подстицај је јунацима да снују о нуклеарној катастрофи која ће укидањем човечанства збрисати и могућност патње због све већег напретка тајанствене силе која се одражава у монструозним колоплетима линија и облика. Када наратор уводне приче Анатомија нуминозног призна своје деструктивне жеље, наводећи како има само један сан, он ступа у дијалог са Лукрецијом, јунакињом последње приче Харлекин која је „све дала само за један сан“, чиме је допринела отелотворавању „бунтовника“ и „богоубице“, како је описан фетус који се из сексуалног акта између ње и морнара тулпе, настанио у Лукрецији.

Следећи идеју о нераскидивој вези између делова од којих је саткана Књига одраза, прича Московљанин читаоцима приближава мистерију из оне која јој претходи. Наратор из Анатомије нуминозног у Московљанину фигурира као податак, али открива му се име, а његова наслућена непоузданост због признања о конзумацији лекова, лаких и тежих дрога, стварност и порок је који дели јунак друге приче. Московљанин наводима о варварском совјетском режиму и нестанцима партијски неподобних људи наново зазива Гробницу за Бориса Давидовича али и најпознатији роман Михаила Булгакова. Окосницу ове приче чине загонетни подаци о Воландовој четврти у Москви, која се у стварности према тајним плановима односи као што би се могли самеравати филмови Веса Андерсона и Фрица Ланга. Интересантно је уграђивање шаховског велемајстора Арона Нимцовича у свет тајних друштава и дијаболичних списа. Осим што је овде антиквар који успешно набавља гримоаре и забрањене књиге заинтересованим муштеријама, он је и „чудни патуљак” који у Харлекину откупљује богату, али Лукрецији недовољно информативну библиотеку.

Свако коме је барем у назнакама позната судбина некада славне и велелепне Кронић палате, или макар зла коб породице која ју је настањивала, уживаће у мајсторски дописаном алтернативом разрешењу у причи Жута госпођа, која само мотивски прати несрећну судбину Мирославе Кронић. Један од зидара познатог сомборског здања које је за време рата изгубило све од свог сјаја постајући зграда „заливана крвљу невиних”, сведочио је о проклетству ове куће. Више од хиљаду људи страдало је у њеним одајама током насилних ислеђивања за време Другог светског рата, а жутило које је осликано у светлости, малтеру, шлајму, камену, тлу, портрету, па чак и у лику „милостиве госпође” Кронић, гута све учеснике приче који постају део крваве гротеске. На сличан се начин Михаиловић односи и према литерарном предлошку преузетом из Теодосијевог Житија светог Петра Коришког које у причи Једно домишљава на другачији начин. Ослобођена од религијских аксиома о жртви која се мора поднети како би се човек приближио Богу, прича о подвижнику Петру световног је карактера са изразитом психологизацијом јунака, некарактеристичном за списе о онима који су се посветили. Јаловост опредељења за живот посвећен књизи и поштовању хришћанских начела осликана је у „мртвим речима“ и деструкцији коју узрокује такав вид понашања, насупрот идиличним пасажима о цветању душе и тела усмерених на себе и природу.

Мотивски су сличне приче Бабалон и Викторија у којима су сексуално спајање и дојење первертирани до крајњих граница како би се сугестивно приказало наличје стварања света кроз грозоморне активности задовољења ниских страсти преко високих улога поднетих како би „лепота гнусног“ сменила ону коју познајемо. Заплет који Михаиловић плете око интригантне приче о дојењу оца (Caritas romana), вишеструко транспоноване на платно од којих је најпознатије Рубенсово (Кимон и Перо), надилази неслагања и различита тумачења поклоника уметности. Осавремењавањем овог мотива и доступношћу како најразличитијих садржаја тако и „робиња пуних вимена“ спремних да за одређену надокнаду испрате и најнеобичније фетише, аутор читаоце води преко граница успостављених у досадашњим варијацијама на тему. На Бабалон се наставља необична прича о једном од најутицајнијих монарха у историји, краљици Викторији, у којој до изражаја долазе бројне спекулације о моћној жени из династије Хановер. Иако Викторија, једна од до сада необјављених прича, фигурира као мост између Бабалон и Карневала змаја, њени потенцијали да кроз насилно-сексуалне пасаже дочара причу о дијаболичном женском принципу и мотиву vagina dentata – и те како су важни за збирку у целости. Читањем ове приче стиче се бољи увид у испреплетаност коју граде иста имена у различитим контекстима, попут Доријана који промиче кроз Викторију, а који због такође познатог литерарног имењака везаног за одраз, постаје логичан избор за носиоца одређених особина у Бабалон. У обе приче помиње се секта „Црно сунце”, које се због симбола најчешће везује за идеологију развијену да служи следбеницима нацизма. Симбол сунчевих зрака у кругу као извор црне светлости популаран је и код кабалиста, а интересантно је то што муњоликих линија има дванаест, као и прича које образују Књигу одраза.

Црна фигурина у облику змаја, идол из давних времена, од податка у Викторији постаје централно место приче Карневал змаја. Наратор који се као етнолог бави компаративним проучавањем дрвета света и култа змаја на балканским просторима, сличан је нараторима прве две приче. Не узимајући у обзир то што му је деда нико други до професор Давидович, и овај јунак под директним је утицајем свог открића, о чему говори еуфорично, иако све неповезаније и хаотичније. Попут белешке преводиоца тајанственог и разорног списа из Московљанина, и ова исповест обликована је наглашавањем да је истинита, иако њене збркане реченице одају непоузданост приповедача. Змај премрежава и причу Рухо огњевито чији наслов упућује на стих из епске песме Царица Милица и Змај од Јастрепца. Али као што су „жута госпођа” и Петар Коришки у Књизи одраза носиоци судбина какве им је невероватним мистификацијама Милош Михаиловић наменио, тако је и змај који се усудио да обљуби царицу посве другачије интерпретиран, од сметње постајући пожељни посетилац њене ложе и зачетник једне супериорније лозе. Једина прича у којој је ватра позитивно конотирана издваја се и могућношћу оптимистичног разрешења којим свет и његови становници нису под директном претњом уништитељске мреже коју је мрачни владар Лабрис расплео свуда около.

Прича која се у одређеној мери мотивски уклапа у домен средњовековља, а према речима аутора – у свет представљен његовим другим по реду романом Ереја (2015), јесте епска цртица о стварности Готије, названа Вапај јелену. Ова животиња важан је симбол, често перпетуиран у житијима хришћанских светаца при опису пресељења душе у свет мртвих. Вапај јелену може се читати у дијалогу са причом Срце соли будући да обе проблематизују однос који се остварује на релацији син – отац, где овај други, иако неприсутан, кроз оно што о њему засведочи син, постаје једнако важан јунак. „Срце соли“ наставља се на причу Градитељ, последњу од до сада необјављених прича, у којој се директно сукобљавају разарaње и грађење као начин да се надживи време. Кристалне фигуре које Мамон градитељ, обнављач растуреног света са секиром у руци и старим зовом у срцу, види у сну, налик су фигурама од соли које син-наратор Срца соли затиче у старом руднику. Призор искасапљених поданика које Мамон затиче у изгорелом рударском селу може директно упућивати на усахле и сољу окамењене прогониоце и прогоњене, заточене у шпанском руднику Лас Брухас. Трагање Франкових послушника за „Лотовом женом“, необичним статусним симболом који је шпанском властодршцу био једнако битан као што је нацистима била Тацитова Германија, допринело је доста илустративном објашњењу познате мисли „лове, а уловљени“. Попут Хербертове Дине, Михаиловићева прича сведочи о једном зачину чија важност због његове доступности у нашем времену често бива занемарена. У потрази за изгубљеним оцем, јунак ће у срцу рудника покушати да спозна себе, потеклог од минерала и уроњеног у колективно сећање. То што њему постаје јасно, недоступно је раније помињаној Лукрецији из приче Харлекин, чија немогућност да се отисне у свет снова изазива суочавање са непрозирним мраком. Скупо плаћени тријумф над њим испровоцираће управо слана вода са мушкарцем из другог времена, која ће жени неспособној да проникне у повезаност природе и сећања донети благослов – или проклетство?

Милош Михаиловић један је ретких аутора због којих са одговорношћу можемо тврдити да савремена фантастика веома успешно цвета и на нашем поднебљу. У Књизи одраза огледају се њени бројни жанрови, посведочени кроз познате теме сагледане на креативан начин, иновативне идеје у којима се препознају одблесци гена ауторове лектире и интригантни јунаци са којима ишчашени свет ступа у дијалог. Истанчан стил, наративна динамика при грађењу заплета, честе аналогије и реминисценције на библијске теме и дела сродних уметника које су само повод за грађење необичнијих прича од оних са којима смо упознати – доприносе квалитету збирке у којој можемо препознати и ауторову вештину да се свакој теми приближи најпре као посматрач и аналитичар, а затим и као неко ко се свим овим способностима служи како би читаоцима представио један невероватан и другачије моделован свет.