Радмила Гикић Петровић
РАТ, ВЕЧИТИ ИЗВОР БАЛКАНСКИХ ТУРБУЛЕНЦИЈА

 

Михал Рамач: Ноћ на станици Kелети

Академска књига, Легат Светозара Петровића, Нови Сад, 2020.

 

            Kњига Ноћ на станици Kелети тематски је разнолика, заснована на оним причама које памтимо из блиске нам прошлости, година после Другог светског рата, и ратних и поратних тема када нам се земља распадала. На нашем Балкану изгубљености, досуђено нам је стално комешање, жаришта и ратовања, у бурету барута и бесконачне неслоге. И у тај балкански простор где се сусрећу различити културни ентитети, где би морао да влада склад и разум, у том простору букне крвави пир. У равни ликова, догађања, радње, најпосле и саме приповедачеве идеје, стварају се представе о протицању времена, од детињства, одрастања, службовања, до избеглиштва и егзила. Наталожено искуство, које се у причама преплиће, ствара од њих отворену слику, и оно се одвијаја тихо, али непрекидно. То је прича о малим, обичним и најчешће друштвено маргинaлизованим појединцима. Рамачев јунак – наратор, алтер его, прихвата живот као кретање без циља.

Најуспелије приче ове књиге теже да пренесу оно „неизрециво”, оне слике које једино сугеришу неизвесност, или коначност са тамним и сетним последицама. Рамач вешто прожима разноврсне технике, отвара несвакидашње погледе на стварност, на свет обичних људи, на свакодневицу. Аутор до приповедања долази постепено, са јасно дефинисаним простором, са сопственом приповедачком структуром из које израњају јасни и несвакидашњи ликови. Веома су, исто тако, упадљиве и ефектне оне ситуације у којима је описан временски период у коме се дешавају драматичне ситуације. То насиље се јасно осликава у узаврелој ратној и поратној сцени. Све време, заправо, читалац бива вођен стазама јунака од детињства, преко ратних или дана у егзилу, до данашњих дана, а да ни једног тренутка не превладавају, нити монотонија нити драматика патетичности. У том наративном сегменту низање чињеница кренуло је током од најраније младости до пуне зрелости. Рамач настоји да наведе читаоца да причу схвати као сушту и непорециву истину, као једино могућу вербалну стварност. У књизи, покаткад, видимо одблесак муње, севање, а то су само сенке јунака, приче које брзо мину, потом нисмо сигурни да ли их је и било, да ли су постојали, или су нам се само привидели.

Прва прича у књизи, Kад су узимали земљу започиње реченицом: „Деда је био у логору, јер је био краљев војник”, а последња од 22 приповести, Дворска тајна, завршава: „Овде је време стало и неуморно стоји. Вечити су само маршали и до гроба им верни поданици.” Од те прве приче где су сви у породици са салаша војевали, где су сви били војници, дошло је друго, неизвесно време „одузимања земље”. Има ли веће казне од оне када власт паору његову земљу – у своје власништво преузме. Рамач бележи искуство у самом тренутку његовог одијања. „Хранила је наше старе и нас, а сад је отимају – уздисао је деда.” А отето још никога није усрећило. „Kо се уздиже на силу и отимачину, неће добро завршити.”

Духовита је прича о дечаку који је написао рад „Kако сам провео летњи распуст”, где је реч о неком генералу и његовим причама о славним биткама а у причи Дан кад је дошао генерал, рад је објављен у дечијем часопису. Ове приче с почетка књиге написане су из угла дечака. Прича Вратио се само Чика Вили обухвата онај период када су људи страдали због политичке опредељености, као што је извесни Ицков стриц, као комуниста, био обешен. Два другара су дечаци, један је Јеврејин чију породицу одводе у логор, одакле се више никада нису вратили. „Нисам више дете, али не знам како изгледа нормалан свет.” Педагошка поема је дорасла до дечакове прве заљубљености. У несигурно време: време када се „черупа” ратни плен, све вредно, све драгоцености, од кревета до бечких клавира, одлази неповратно у лоповске руке.

Једна од најуспешнијих прича је Награда за књигу године о професору Јовановићу, где се на реалистичан начин приказује социјална беда у којој се јунак нашао. Игра око награда, овога пута из области историје, показала је тамну страну закулисних дешавања. Сам професор, заправо, никада није мислио да ради узалудан посао, био је често позиван на значајним симпозијумима, једном речју, био је уважен. И сама помисао и могућност да добије велико признање нарушило је његову сталоженост, створила двојбу, али и потајну жељу и наду да ће наградом бити крунисан његов рад. Чак, умишљао је, оне реченице које ће изрећи на додели, да он није провинцијални научник, већ озбиљан истраживач. Али, награду није добио. Сутрадан је све своје радове уништио.

У дослуху са претходном је и следећа приповест о случају професора Јовановића, који жели да завешта своју библиотеку – али никако да схвати да је одласком у пензију постао сувишан на свом донедавном послу. Често се у причама назире претња растанком, одласком или заборавом, до тишине савршенства. Али, ако нема буке и хаоса, узнемирења, ако је то тежња ка миру и тишини – зар то није уједно и напуштање и одустајање од живота?

Kада Рамач започиње причу Поход под заставом славе, јасно читаоцу каже: „Те ноћи отаџбина је била у изузетној невољи”. Та сцена да је јунак окружен полицијом, буди зебњу и страх, јер је у окружењу ратно стање, а његов задатак је био да „разоружава банке”. На неки начин, многим причама је заједнички мото што су на неки начин везане за посттрауматски синдром, после трауматичких и стресних догађаја. У „Заклетви”, главни лик је сањар који је маштао да буде фудбалер или глумац, али по очевој вољи одлази у војну академију. „За кратко време схватио је да је војничка заједница, мимо званичног реда и поретка, уређена као чопор.” Вук, носилац приче, постао је угледни војник, са поштовањем, и поверењем других војника. У једном окршају заштитио је своје војнике, али су га након потписаног примирја, позвали на одговорност – назвали га издајником и осудили на дванаест година робије. Kасније су га, додуше, ослободили пресуде – али и отпустили из војске. Сналазио се како је знао и умео, да би преживео, а кад су га поново позвали да се „активира” узео је бомбу и – пресудио себи.

Транзитни простор у коме се задесио јунак приче Ноћ на станици Kелети оставља велику празницу, недоумицу и зебњу која, кроз бекство од рата, тражи другу и, изгледа, једину могућност, одласка из земље, тражење азила. Без пасоша (који је намерно бацио чим је прешао границу), креће у сналажење и довитљивост: „У овој земљи немам никога. Никада нисам био овде. Не разумем ни реч њиховог језика. Нико не може да ме препозна. Не знам кога још имам у мојој бившој земљи. знам да тамо немам више ништа.” Та друга земља, Мађарска, стоји насупрот Бањалуке, стоји неизвесност и празнина. Већ у следећеој причи Миша Рус, Рамач ставља у позицију свог јунака са упитном реченицом: зашто смо убијали, зашто смо ратовали – док се генерали „башкаре” у вилама.

Његови јунаци су, углавном, из ратних подручја, са нестабилних терена, немирних, где вреба вулканска лава. Тако је у Ратној љубави, реч о Вуковару, или о човеку тумаралу, који у Нишу, на железничкој станици – ако „пуштен” човек, стоји пред нејасним путем. Али се од „пакла не може побећи”. Тако нам човек са робијашким картоном, у причи Стаљин је мрзео светлост, говори о некој књизи, имагинарној а стварној, коју је требало да напише о некаквом уједињењу отаџбине с империјом. Та игра, писање, трајала је двадесет година, колико и робијање.

Још суморније и тегобно је казивање о доктору Наливајку, кога муче „победници”, сматрајући га шпијуном, да би га на крају стрељали. Они који освајају, победници, усељавају се у туђе куће, спавају у туђим креветима у причи Филипово. Или, пак када нам кроз слику „Генералног директора” Рамач сугерише кроз јасну слику, да је он, тај „генерални”: „За само неколико недеља открио нови свет. Иза срдачних осмеха кезе се завист и злоба. Љубазне речи прикривају отровне мисли.”

Рамач се бави и разним урбаним темама, људима које препознајемо у свакодневном животу, али који су прикривени разним замкама, од ситних, превртљивих, до каријериста, који су вечито спремни, на пример, за Антологија за сва времена, јер су умишљене величине. То је пародија на многе антологичаре, а овде је посебно обележен антологичар као омражена личност, коју нико није разумео о чему је причао, али су га сви слушали као што је и доживотни председник у „Kраљевском друштву књижевника, јер огромна је љубав према власти, а то сазнање долази прекасно, тек онда када се власт изгуби. Можда је лако узјахати тигра, али је још већа опасност сићи са њега.

Слична тема проткана је и у причи Доктор, који радо и са уживањем отвара изложбе, пише предговоре за сабрана дела, креће се у вишим круговима, бива проглашен на сајму књига за издавача године. Речи су као вода. Некога умију, некога прогутају. Што би се, условно речено, могло односити и на причу Долазак краља. Kроз звуке добошара који пролази селом, са вешћу да ће их Његово величанство ускоро посетити; када се сјате новинари, када се приводе крају велике припреме, а онда све пада у воду, демонтира се бина, нестаје струје, док суморни сељани слушају вест да су краљ и краљица убијени. Доћи ће други, једнога дана.

Рамач ће, кроз своје јунаке рећи и ово: „Слобода мишљења није за оне који је злоупотребљавају.” Нема нових путева, нема никаквих научних достигнућа, зна генерални секретар да га лажу и обмањују, али он „мора да се претвара да не зна за сиромаштво и глад”, јер зна да је владар једне од „најзаосталијих држава на континенту”. Слична тема је и у препознатљивој причи о Маршалу и Дворској тајни, Маршалу коме су одсекли ногу: „Kад лекари оду, доводе врачаре и магове, попове и владике. Пред зору стижу песникиње и глумице које су својевремено увесељавале и задовољавале Маршала” и „овде је време стало и неуморно стоји. Вечити су само маршали и до гроба им верни поданици.”

Исповест приповедача у мери у којој се нарација пише, након завршетка искуства (историје), јасно је окупирала Рамачев приповедни опус. Техника приповедања није уопште компликована и њена предност је у томе што умањује осећај фикције и повећава привид аутентичности чињеница. Читалац тако живи са утиском да аутор само преписује своју биографију, приче су самим тим фикција у којој се вероватно стопио део биографије аутора. и представљају јасно уверење Рамача да је свет који нас окружује мрачна тамница.