Ивана З. Танасијевић
СВЕТ БЕЗ БОГА И ЧОВЕКА У РОМАНУ БЕЗ РОМАНА
Слободан Тишма: Грозота или…
Чаробна књига, Београд, 2019.
Грозота или… Слободана Тишме, постављајући нека од кључних питања везаних за уметност, суоченом превасходно са последицама грађанских ратова деведесетих година на просторима бивше Југославије, формираће једну несвакидашњу визију савремене књижевности и њене позиције у једном таквом свету. Дело које, сходно поетичким и идејним поставкама, условно називамо романом, свој свет изградиће на платформи запитаности над правом и могућностима уметника да проговори о трауми рата.
Већ на самом почетку, осликавајући снажну аутопоетичку свест, приповедач предочава основне постулате свога приповедања. Програмском поставком у виду „калауза“, дакле, не кључа за дешифровање, већ лаже, обмане, супституента, Тишмин роман јасно ће поставити своју поетику на идеји о одсуству сваке утврђене категорије. Човека, као носиоца хуманитета, у Тишмином делу замењује „уд (скуп органа, глава доле, дупе на небесима)“ (Тишма 2019:13), а свођење постојања на анимално, крајњи је домет дехуманизације свих вредности: „Снажнија, већа звер убија мању, прождире је. Паметнији уд увек понизи и поништи глупљег, гура га у брљу или у смрдљиви канал. У суштини, у природи ничег другог осим прождирања и нема.“ (13-14). У том контексту, свођење васколиког постојања на анимално подриће самим тим и фигуру Бога: „Ваљда зато што нема ничег осим постојања, нема чак ни вишег постојања, нестварност је једна, Бога нема.“ (14)
Писање као чин измештено је из света јасно дефинисаних категорија и смештено у полусвесни, полуонирички простор. Ништење граница стварног и имагинарног кроз домен стварања, додатно ће продубити аутопоетичку несигурност приповедача у сопствену позицију: „Одједном сам се тргао из послеподневног дремежа. Матори сенилни скривоман седео је за компјутером. На екрану је био исписан текст. Нисам уопште могао да се сетим када сам то написао, ако сам ја то уопште и написао.“ (128)
Имајући као иницијалну мотивацију за своје приповедање кошмар сребреничког масакра, покушај писања романа, као и немоћ пред изазовима представљања једне такве тематике, приповедач ће преиспитивати основне постулате уметничког обликовања историјске грађе из непосредне прошлости, али на један посве нов начин. Ако је постмодернизам за основе своје поетике имао изједначавање историографског дискурса са дискурсом фикције, ништећи превласт историјског у праву на „истинитост“, Слободан Тишма у свом делу отићи ће корак даље. Роман, дакле, доводи у питање сваку могућност спознања истине из позиције уметника, држећи непосредно искуство као једино валидно сазнање: „Да ли је довољно само то што сам видео на телевизији, чуо на радију или прочитао у новинама? Ипак, пијана бака-удождерка (ко је то?) мисли да без непосредног искуства нема озбиљног писања, а њено мишљење је закон.“ (12)
Осим тога, снажна аутопоетичка свест отвориће и питање позиције жртве, али и џелата, у односу на које уметник мора промислити властиту позицију: „Да ли имам права? Да ли сам питао жртве за дозволу? Да додам још мало соли на рану или да им олакшам муке макар за…? Или: да ли сам питао крвнике за дозволу?“ (13) Промишљањем такве позиције, Тишмин роман проговориће о неадекватности уметничког представљања трауме рата, видећи уметнички чин као својеврсни, мултиплицирани злочин, поново почињен над жртвом: „Мој бол је смешан наспрам ужаса жртве, или је он чак нека врста кварног ужитка, нека врста некрофилије или чак мародерства, пошто нема писања без задовољства, без уживања у пљачки.“ (64)
Подривањем свих јасно утврђених категорија писања, форме и позиције уметника, овај „романчић о избегавању романа“ (130) одликоваће свеобухватна и свепрожимајућа сумња у могућност постојања и стварања романа као жанра: „Иако се никада ништа не завршава, мат. сен. скривоман предвиђа крај романа.“ (34) Књижевност као традиционална форма, након грађанског рата какав се десио, природно тежи свом крају, урушен пред властитом немогућношћу да одговори изазову тематике. Идејна линија Тишминог романа, развијаће свест о недораслости писца/жанра/језика, не само да се суочи са стварношћу, већ и да се избори са фиктивним светом у којем би таква тема била предочена: „Матори сенилни скривоман има мали проблем, пита се? Уопште не зна како да се избори са временом, ватреном промајом која дува са свих страна, како да се оријентише у тексту, тј. на животном путу.“ (54)
Суочен, дакле, са неадекватношћу и недовољношћу форме романа у представљању трауме рата, Тишмин приповедач сопствено тело понудиће као форму. Тело као површина уписа и жигосања постаће крајњи домет у покушају налажења праве форме, способне да исповеди ратну страхоту:
„Матори сенилни скривоман је одлучио да све делове текста који му се не свиђају, који су за брисање, тетовира на сопственом телу. (…) Била је то нека врста самокажњавања, али и уметничког чина. Самокажњавање као уметнички чин и vice versa? Када је уметност у питању, није се штедео, давао се без остатка, до последњег даха.“ (30)
Грозота или…, у својој тежњи да обухвати стварност, онаквом каква је једино могућа у свету без Човека, Бога и вредности, одликује се вешто изведеном мултипликацијом приповедног гласа и перспектива, али и сажимањем, преклапањем и синхронизациом догађаја на једном простору.
Наиме, иако фабулу у својим основним обрисима можемо одредити кроз животни пут дечака под именом Стив Наив, чија се судбина, самоубиством очуха и нестанком мајке, смешта на маргину друштва и позицију немоћи и одбачености, роман није ретроспектива из позиције седамдесетогодишег „маторог сенилног скривомана“. Заправо, мултиплицирање приповедача на четири позиције – петнаестогодишњака, двадесетогодишњака, седамдесетогодишњака и тридесетогодишњака из будућности – чиниће перспективу сажимања, тачку гледишта и „време које је згужвано“ (55). Постмодернистичко умножавање приповедача сада ће само маркирати још једну узалудност у покушају проговарања о злочину, будући да до краја остаје неприповедан:
„Када сам побегао у Босну, 1991. имао сам петнаест година, када се после четири године догодио сребренички масакр, имао сам скоро двадесет, али тада сам, 1995. имао заправо педесет година, што значи да сам у време када сам побегао у Босну, заправо имао 46 година. А број 46 означава годину мога рођења у двадесетом веку. (55-56)
Простори Тишминог романа представљају поља преплитања временских тачака: „Шездесет прва година и деведесет пета се преклапају, упоредо трају, једна поред друге, нема разлике, или су разлике сасвим мале, готово неприметне.“ (55) Бајковити крајолици источне Босне, дакле, подручја која ће упамтити ратне страхоте деведесетих, годинама пре, али и годинама након ратних дешавања, биће тачка свевременског трајања злочина:
„Као Пан у Аркадији, дремао сам опијен, тек на тренутак бих се тргао и вриснуо да би се свему живом ледила крв у жилама. Опет?! Да ли од радости, да ли од ужаса. У магновењу дремежа као да сам нешто наслућивао, улазио сам несвесно у неко друго простор-време, а ту се изгледа догађало свашта. Крв је заливала пашњаке. Неразговетно, чуо сам вриску и плач и чинило ми се да на моменте лудим.“ (28)
Ако простор, у различитим временским тачкама, исповеда само бол, патњу и ужас, онда се „грозота“, као наслов романа, дакле, позиција најснажнијег семантичког набоја, јавља као константа постојања света: „Све што се догађа, догађа се само једном, али засвагда, нема искупљења, нема поправног.“ (14) Ако, дакле, свет постоји на платформи почињеног и претрпљеног бола и страхоте, ако савремени свет не познаје више ни Човека, али ни Бога, последње упориште самоодржања постаје, ништа друго, до – књижевност сама.
Роман Грозота или…, како смо већ напоменули, носи немогућност адекватног приповедања ратне тематике, будући да до самог краја иницијална преокупација приповедача остаје нереализована. Међутим, писање, приповедање, књижевност указују се као једина светла тачка романа, једина тачка ослонца способна да ублажи горчину постојања у песимистично конципираном свету, каквим га роман представља: „Наравно, све је то нека врста себичности. Пишући, угађам сам себи. Блажим горчину. Горчином на горчину, као фалусом на голу душу, да не речем нешто безобразније.“ (96) Роман Слободана Тишме, стога, можемо одредити као дело које, исповедајући немогућност да проговори о трауми рата, уз сав песимистички набој који са собом таква визија носи, афирмише књижевност и писање као једино упориште истинског живота.