Љиљана Лукић
СОЗЕРЦАВАЊЕ ЖИВОТНОГ И КЊИЖЕВНОГ ИСКУСТВА

 

Тања Крагујевић: Extravaganza,

Чигоја штампа, Београд, 2019.

 

Наћи ћеш своју окуку.

Тражи.

Т. Крагујевић

  

            Трагање за смислом живота и човјекове улоге у њему основна је потка најновије збирке пјесама Extravaganza Тање Крагујевић. Јавивши се у књижевности поетском збирком Вратио се Волођа (1966), ауторка има за собом богат пјеснички опус од двадесетак књига поезије и девет збирки есеја и студија. И ова њена књига, асоцијативним путем, дотиче се величина свјетске и наше књижевности. Тако су у пјесме „уплетени“ чувени творац хаику пјесама Мацуо Башо, а као мото коришћени су стихови: Чеслава Милоша, Хорхеа Луиса Борхеса, Вили Нелсона,Тадеуша Ружевића, Виславе Шимборске, Роберта Болање и Јана Скацела[1].

            Присјећајући се Црњанскове књиге Итака и коментари, видимо да коментари Тање Крагујевић указују на поводе за настанак појединих пјесама, везаних за разне сфере живота: грађевинарство, књижевност (Весна Парун, Владимир Нобоков, Мигел де Сервантес, Бранко Миљковић), сликарство (Оља Ивањицки) и други. Док коментари допуњују ракурс посматрања поетског ткива, пјесме су те које имају примат. Нису сврстане у циклусе, а у њима уочавамо четири тематска круга: пјесме о свакодневици (граду), љубавне пјесме, пјесме о пјесми и пјесме о несазнатљивом и невидљивом, које би могле да се сврстају у мисаону лирику.

                Збирку отвара пјесма Где почињеш која би могла изражавати пјесникињин credo: налазећи подстрек за писање у безбројним сферама живота („Mирис блатних поштанских кочија; Oтисак графеме; Пах повеља; Димни траг. Усијаних /авионских гума; Зимског треперења. Канделабара и алеја. // Топле зоне музејских књига“). Како остати и опстати у свом том колоплету живота, а да се не изгуби себе? Зато је на крају пјесме савјет: „Матица уз тебе. И у теби. // Наћи ћеш своју окуку. Тражи. Каже ми град“. Тања Крагујевић је урбани пјесник. Она полази од града од његових улица, кућа, музеја, библиотека, галерија, концертних дворана, али и пијаца, па и болница. То је њен амбијент и зато о њему и пјева: „Одувек у мени град“ (Телеграм,галаксија) Пјесникиња воли предграђе: „Мангупска ружа. Уз стрму / уличицу. Занатске радње. Басамке. Прштећу калдрму. И сјај лепог њеног ината.“ (Семиотика предграђа). Тај спољашњи свијет, међутим, није за њу и једини. Она носи своју звијезду у себи: „Јер светлост изнутра дуга је. / И објашњава те на много начина.“ (Звезда изнутра). Проводећи живот у граду пјесникиња је свјесна да „међу милионима / стопа на асфалту видиш / своју мањину“ (Егзистенција, одбројано) а да град: „Толико путева. Значења. Отвара. Као песма.“ (Значења града) Живећи свакодневним животом пјесникиња ће рећи: „Не чиним ништа велико. Херојско // Прихватам тек звук наслеђен“ (Имагинаријум суза). Ритам града, ритам је и пјесникињиног живота. Не заборавља тековине савремене цивилизације: „Треба допешачити. / Упркос лебдењу. Од космичке / станице до кутије са софтвером.“ (Похвала пута ка планини).

            У овој поезији јављају се и социјални елементи: слике биједе у пјесми Приметила сам, гдје у подземном пролазу биједом опхрвана жена удјељује новчић жени која проси те се тако сусрећу: „Анатомије зиме./ Анатомија беде“. У пјесми Ноћ грије наилазимо на сљедеће стихове: „Ах летећи смо. Летећи / фрагменти. Упитници / на које нико не даје одговоре. Енигме ускоро заборављене“ а у пјесми Једна жена, један човек доминира мисао: „Бојати се година. Дубине. / Старења. И плиткости заборава.“

            Тања Крагујевић има у овој збирци и неколико љубавних пјесама. Она пише дискретну љубавну лирику, у назнакама које дјелују као ехо њеног љубавног осјећања. Пјесма У телу руже је антологијска по суптилно исказаном, али пригушиваном љубавном осјећању које се на моменте преображава у страсне љубавне узлете, по сукобу стварности и маште која остаје као једино уточиште. Пјесничко „ја“ се брани од тог изненадног љубавног осјећања: „Ти ниси моја љубав. / Али тај корак. У преливима / боје плеса. Који више не плеше / нико. До врха пун. Жестине / и миља. Морали смо начинити. // Јер страст га води. Страст / која рањава. Која спасава.“ Тај изненадни сусрет из сфере реалности пренио се у сферу емоционално-мисаног поступка и одиграо се у машти лирског субјекта, што је маестрално исказано у овој пјесми. Контрасти ‒ стварност и машта нису се ујединили и љубав остаје само као жеља, подстицај за срећу и страст која се не реализује.

            Посебну цјелину у овој збирци представљају пјесме у којима долази до изражаја поетика пјесникиње, њена размишљања о стиху, пјесми, стваралаштву. Као и сваки пјесник (писац), и Тања Крагујевић живи за своје стваралаштво јер како тврди руски писац Михаил Булгаков у писму совјетској влади: „Молим да се узме у обзир да је немогућност писања за мене исто што и сахранити ме живог.“ И Десанка Максимовић је истицала: „Ја морам, морам да пишем. То је јаче од свега у мени.“ Јосип Бродски је сматрао да је писање дословно егзистенцијални процес а Умберто Еко је то проширио са личног на општи план, истакавши да је писање биолошка потреба наше врсте.    О свему томе пјева и Тања Крагујевић. У пјесми Када не пишем она истиче: „Стих је тачност. Чврстина / земље. И идеална даљина / неосвојивости неба.“ Стих помаже да се пјесник осјећа слободно. Крагујевићева пјева на тој линији: „Када не пишем. Сакупљам / те небеске облутке. Грудве / астралне лепоте. Фикције / посребрене пролазношћу. / Патином наших додира. Са јасно уписаним судбинама. // Показујем из Створитељу./ Читам. И у тами. Дивим се. Писању.“

            У песми Антологије, град пјесникиња је „насликана“ у разним позама. Садашњост и будућност испреплићу се: „Ако ме ико икада потражи / у наилазећем и готово увек / већ прошлом времену / Волела бих да то буде / под тим стаблом/ Таурунума.“ Она, међутим, спомиње и аутоперионицу, „месташце“ гдје је често загледана у Дунав или антикварницу гдје „обитавају Мртви песници / Увек довољно живи. / Ако пронађеш свог. Али жељела би да буде нађена „На још необележеној / страници антикварне књиге гдје би попут птичета након непогоде, остао жив и тај паперјасти стих.“

            Потресно дјелује пјесма Без збогом у којој лирски субјекат жури да ухвати још нешто од живота у љубави према драгом бићу, али и према својој поезији. Зна да „Док нестајем у слици свих / слика. Мелодији./ Моје земље порекла. // Изговарајући уобичајено. / Нехајно. Довиђења./ Видећемо се. У поезији.“ „Тај проклети занат списатељски“ ипак је нешто вриједно, нешто што остаје иза нас, у нашим књигама и нашим пјесмама. У пјесми Силазак пјесникиња силази са узвисине великог болничког гробља и чини јој се да се приближила неком путу који одводи ван живота: „Па пођимо онда. Моја Ружо./ Ионако већ дуго прикована сам / о јарбол твог трна. Одакле видим више.“ Пјесникиња размишља о ономе што је њен живот, а то је поезија која је „на граничним пољима“.

            Неколико пјесама ове збирке представљају мисаоне пјесме дубоке осјећајности. Пјесникиња гледа на живот као пролазну категорију која нас може остварити као људе који се памте или оне који, својом смрћу, нестају као да нису никад ни живјели. Као и сви људи, и Тања Крагујевић размишља о смрти. За пјесму Немој рећи никоме одабрала је веома ефектан мото: „на часак размишљам о смрти / поправљам неку песму / затим се загњујурем / у живот.“ То су ријечи пјесника Тадеуша Ружевича и пјесникиња се налази на гробљу са драгом особом. Стихови: „Али не реци никоме. / Моја љубави / Да је то наш други дом“ треба да подсјете на оно што нас све чека, али чему, како пјесникиња пјева, не треба придавати одвише пажње.

            Тања Крагујевић не његује изразито описну лирику. У њеним пјесмама има велики број упечатљивих описа не само природе него и појединачних ситуација у градовима: „То је тај час. На ободу ноћи. / Кад Такав упечатљив опис камион Градске чистоће. Дубоког ждрела. Застане. / Захвати пуну ускладиштеност смећа. / Уз лупу. Чегрт метала и стакла. / И саспе га у гротло општег ништавила. // А момак у наранџастом стане на задњу папучицу. И извијен / у акробатском луку. Како би га / у ретровизору добро видео возач. / Довикне. Готово. Крећи.“ Тако упечатљив опис тешко је наћи у некој пјесми, али он је само увод да пјесникиња резимира свој живот и рад, уз питање: „… Да ли сам залуд путовала. И завидим ли. Иком. Или Неком. Можда. Ко је пре / стигао циљу. И где би тај циљ био.“ Пјесникиња је свјесна да се искупљује својом поезијом којом ће ипак „Оставити нешто. Дубокој тишини.“

            Књига Extravaganza завршава се антологијском пјесмом Тама. Животно, пјесничко, а можемо рећи и филозофско искуство пјесникиње, проговорили су дубоким, снажним стиховима који су одраз интелектуалне зрелости и поетског рафинмана. Из пјесникиње је потекла магма ужарене мисаоне лаве која нас задивљује својим ватрооким обликом, али и плаши судбинским одређењем немоћи смртног бића, изложеног трагичном крају. Спознаја вјечне таме која нас чека испуниће свачије срце зебњом и питањем да ли и шта оставља за собом. Већ почетни стихови наглашавају човјеков одлазак у таму уз питање : „Боже тихих корака. Тихих ствари./ Кад будем тамо. Где душе су близу. / Хоће ли ме препознати. Вољени. / Тако нагу. Без родног ожиљка.“ Пјесникиња одлази мислима у неки непојамни свијет близак Дантеовом. Она „види“ бесконачну пјешчану обалу спаса коју запљускује океан. Нема ту ни пољубаца екстазе, ни егзотике, ни егзодуса. Пјесникиња се пита коме да остави свој „идентитет. У пролому. Пролазу. / Прелому. На овде и тамо. / У кенотафу. Јединог што имам. Речи…“ Тако ријечи, тј. њено пјесничко дјело, остају да свједоче о једном плодном књижевничком животу.

            Посебно треба указати на специфичан начин писања Тање Крагујевић које се препознаје по интерпункцијском ломљењу реченице што доприноси живости, „задиханости“ стиха и његовој динамичности. Из пјесама избија ерудиција, интелектуална свестраност и врцав дух. Ова пјесникиња модерног сензибилитета привући ће нашу пажњу и по искреном и исповједном тону, пријемчивог за читаоца, који у тим „сторијама“ може да види и себе.

[1] Ејми Вајнхаус, певачици, познатој „по дубоком, изражајном контраалту и песмама које чине еклектичну мешавину соула, ритам и блуза и џеза, којима је дала свој печат“ Крагујевићева је поклонила пјесму под називом Back to Black.