Мирјана Д. Бојанић Ћирковић
НЕМИНОВНА АНА ЖЕЖЕЉ
(Осврт на романе Сусрет под необичним околностима и Р.Ц. Неминовно Владана Матијевића)
Нису то маневри, тежак ми је штит па се заносим на леву страну.
Владан Матијевић, Р. Ц. НЕМИНОВНО
Биће невреме, равнодушно је констатовала.
Владан Матијевић, СУСРЕТ ПОД НЕОБИЧНИМ ОКОЛНОСТИМА
ИЗМЕЂУ НЕМИНОВНЕ САМОЋЕ И УСАМЉЕНОСТИ КАО ИЗБОРА
Два последња романа Владана Матијевића, Сусрет под необичним околностима (2016) и Р. Ц. Неминовно (тачније његова верзија из 2017. којом престају да важе издања из 1997. и 2004) не повезује само узастопност публиковања на коју смо указали; ова банална констатација само на први поглед је таква (као и сама проза Владана Матијевића која се од првог до другог погледа неизоставно модификује у своје три димензије; продубљује се, шири, узвисује). Читаоци који прате стваралаштво Владана Матијевића у овим романима уочиће најмање три синтезе његовог (досадашњег) опуса.
Најпре, у последњим романима Владан Матијевић продубљује проблем ка коме је у свом стваралаштву усмерен већ од (неважећег) првог издања збирке песама Не реметећи расуло. У питању је проблем усамљености/самоће. „Мислим да су се та два појма у 21. веку толико приближила да их није лако разликовати“ – закључује Владан Матијевић у интервјуу за лист Време. Међутим, као писац аргусовог ока за нијансе стања, за детаље свакодневице који кроје ма чију будућност, и вешт у димензији имплицитног, неодређеног (Матијевићеви приповедачи не постављају експлицитно „Зашто?”, али своје слушаоце буде за опсервације и непристајања, односно на мале буне), Матијевић у своја два романа најновијег датума слика, опсервира и приказује разлику између усамљености као стања које бирамо и самоће на коју смо приморани. У слици неминовног (Неминовног[1]), усамљеност је само привидно стање. На други поглед, како ћемо касније показати, усамљеност у Матијевићевим романима постаје збивање, а каткад и сама радња. Дакле, Сусрет под необичним околностима и Р. Ц. Неминовно „неминовност самоће”, у необичним (боље рећи онеобиченим) околностима преобликују у тачку са које се креће, корача, трчи; са које се формира пут, па макар и кружни.
Последња два романа Владана Матијевића су, заправо, тренутно самосвођење. У предговору тренутној верзији Матијевићевих збирки песама, објављених под обједињеним насловом Не реметећи расуло (који обухвата и прерађење песме истоимене збирке и измењене песме збирке Самосвођење), аутор записује: „Вероватно би збирка Самосвођење из те 1999. год. изгледала овако, да је аутор био сигуран да има времена за промишљања.”[2] Ова реченица је, заправо, вредан аутопоетички коментар јер означава промену у стваралачком поступку Владана Матијевића, а она се креће на релацији „наративно у лирском – лирско у наративном”;[3] односно, од стања опсервације[4] субјекта у делима Владана Матијевића прелази се на анализу објекта, при чему је читалац ангажованији у пабирчењу елемената „расуте стварности”. Дела Владана Матијевића неће читаоцу омогућити ескапизам; у потпуности уроњена у огољену стварност, она читаоца са њом суочавају. Стварност Матијевићевих дела отрежњује, освешћује; пружа ужитак чулима, али не запоставља разум. Тако будни у стварности, Матијевићеви читаоци је могу реметити.
У односу на претходна дела Владана Матијевића, Сусрет под необичним околностима (а исто би се могло рећи и за нову верзију романа Р. Ц. Неминовно) у књижевној критици оцењен је „као да га није написао исти човек који је написао романе Врло мало светлости, Часови радости и др.”[5], управо због (за)окрета од описивања/приказивања онога што се дешава око нас ка ономе „у нама”. У погледу димензије поунутреног, у овим романима у првом плану су љубав и вера. Озбиљно и ангажовано, као чести атрибути Матијевићевог стваралачког поступка, могу се додати и свету последња два романа овог писца. Надовезујући се на претходно запажање, у последњим романима Матијевић озбиљно и ангажовано говори о слободи. У интервјуу у листу Време (бр. 1336), Владан Матијевић разматра појмове слободе и усамљености у опозицији некад/сад. Док је некада усамљеност била казна, у савременом друштву, у садашњем времену, усамљеност је, парадоксално (или не?) слобода.
На ову тему, у опусу Владана Матијевића природно (односно прирођено) се надовезује проблем спасења. Пародија библијске приче о Нојевој барци у роману Сусрет под необичним околностима, у којој се наводи како је „Ана једном прочитала да је Бог, у одсудном часу, пијаном дереглијашу поверио да сагради барку и спасе свет”[6], при чему се ова јунакиња пита зашто се међу свештеним лицима није нашао поуздан човек за велику мисију, удружена поетиком неминовног под окриљем свевремене теме спасења, закључак је опсервација неких од могућих „пристаништа” – „простора у коме се могу остварити своје потребе”.[7] Из овог угла постају нам јаснији атипични избори Ане Жежељ (Сусрет под необичним околностима) и неминовност сневања, сањарења „неминовно помирљивог” Р. Ц.-а (Неминовно).[8] Колико год парадоксално звучало, њихови избори су примери „умешног живљења”. А они сами, нимало апсурдно, хедонисте. Њихово умеће живљења је управо усавршавање способности да се помире са оним на шта не могу да утичу (у овом смислу индикативан је епоним романа Р. Ц. Неминовно, али ни димензија лика Ане Жежељ није далеко од оваквог вида „хедонизма”).
КО/ШТА РЕМЕТИ РАСУЛО?
Неминовно осветљавање и верно, из свих углова приказивање стварности, у делима Сусрет под необичним околностима и Р. Ц. Неминовно кулминира ремећењем расула. Време у којем живимо, људи који ходе данас и приповедач који опсервира фрустрацију, агресију, опште опадање; који прича о онима који ишту тањир супе и у којима кола „Basta! Basta!”, део свог лица показују управо у првој збирци песама Владана Матијевића; већ ту они ипак ремете расуло провоцирањем читаоца да се из стања упитаности разбуди и дела, да тражи узорке, да сумира последице, да „мисли својом главом”. Ако „невидљива камера прати нас, непознати режисери монтирају наше животе”, како закључује Владан Матијевић[9], а чиме се уједно може описати његов стваралачки поступак, наша упитаност о сопственим могућностима за маневар такође је један талас на „мирној површини расула”.
Наслов рада ремети расуло постављањем најмање два питања: да ли је Ана Жежељ неминовна јунакиња прозе Владана Матијевића и колико је неминовног (Неминовног) у њој? Бистра, а дубока вода прозе Владана Матијевића не дозвољава да се у њу зарони без још пар питања: Да ли се „врло мало светлости” налази у љубави (мисији љубави) и у којој мери је прича о љубави жилав комад (у значењу мере ремећења расула)?
АНА ЖЕЖЕЉ: ЖИВОТ БЕЗ ЦЕНЗУРЕ
Лик (тачније, пут ка лику) Ане Жежељ назире се већ у песми Нове девојке ходаће метроима (збирка Самосвођење): нове девојке „подивљале крви”, „битним догађајима смањују битност”. У контексту опсервираног расула (овде мислимо на Матијевићев стваралачки метод у збиркама Не реметећи расуло и Самосвођење), нове девојке својим ниподаштавањем стварности, непристајањима на „најстрожу контролу емоција” (Пешчани сат), „неутаживом жељом / да баце по води пљоснати каменчић” (Жетва) ремете стварност и њену „превелику дозу”[10] чине подношљивом, подсмешљивом. Стање апатије које опсервира субјекат песама збирке Не реметећи расуло и/или у којем се каткад и сам налази ипак није постојано у димензији неремећења расула. Аргумент налазимо у искри поменуте идеје о усамљености као слободи избора, посредованој (тада) кроки ликовима Ане и Неминовног. Стих „Урличем / ја слабе не поштујем” из песме Сто година самоће пристајао би управо Ани Жежељ која је, попут пуковника Аурелијана дизала (!) тридесет и два оружана устанка, с тим што су њени устанци усмерени против коненција патријархалног друштва и сталних епитета девојке и мајке.
Лик Ане Жежељ транстекстовно путовање светом Матијевићеве приче (у обрисима) започиње из збирке Не реметећи расуло, а на тренутак пристиже у Пристаништа. Ана Жежељ, „подземна вода” истоимене приче, са пивом у једној, а цигаретом у другој руци, у ћумезу кафане „Код капетана Ивана” (познатијој као „Пропалитет”), одбегла од своје девојачке части, седи за шанком и – ремети једним „јебига”, трима ексцесима, панталонама, презривим погледом, корачањем тамноцрвеним траговима. Ану Жежељ у причи „Подземне воде” упознајемо у „заустављеном кадру”, у тренутку када „престаје да се игра ластиша, а још није имала додира са ластишем мушких гаћа.”[11] Њена девиза љубави чврсто је формирана и пре „конзумирања” ове радње/стања/збивања, што је још једна потврда да Матијевићеви јунаци у тренутку „уласка” у свет његових дела већ свесно, освешћено, суштински сагледавају живот; оно шта ми као читаоци пратимо, јесте потрага Матијевићевих јунака за методом/умећем живљења (ношења са животом, па макар му и дословно рекли да се носи).
Остављена (својим избором усамљена) Ана Жежељ из збирке Пристаништа чека несталог „вееликог” песника Марјана Верговића (Марјана Карамазова). Отворене (заправо, „отворене”) судбине двају јунака добијају наставак (или, боље речено, верзију себе) у роману Сусрет под необичним околностима. Прва необична околност у овом роману је Анина околност чекања. Потом, (за Ану Жежељ) необична околност чекања онеобичава се прерастањем у збег „палог анђела”. Околност чекања Марјана Верговића Анин је избор. Али, Анин избор је и одлука о његовој судбини. Неминовно знајући када је и зашто нестао, Ана одлучује да понавља (јер нешто више пута поновљено постаје истина) причу његове (не)могуће судбине. „Лакоћа заборава свега онога што јој не одговара”[12] и одлагање проблема „на страну” (јер зна да је неминовно да се они сами од себе реше) одлике су које Ану Жежељ приближавају лику Радомана Циврића (да не кажемо, које је стављају у исти кош са њим, иако у прози Владана Матијевића ово може да значи „два добра хица против расула“). И ако Анино чекање позива (који се никада неће реализовати) појмимо дословно као помирљиво(ст), не можемо да му не додамо епитет – патетично. Управо у тој патетичности лежи (о)необич(е)ност чекања у свету Матијевићеве прозе. У времену општег расула љубав се патетично помирљиво чека.
„Откуд иком право да ми [јој] цензурише живот”[13], питала се Ана Жежељ након сваког неминовног сусрета са ћерком Миленом. Комуникација мајке и ћерке у роману Сусрет под необичним околностима своди се на констатацију неминовности; током неминовних сусрета и разговора, мајка и ћерка се неминовно узајамно „цензуришу” и повређују. Међутим, расуло у породичним релацијама ремети тек понеки приповедачев коментар о Анином спорадичном умећу у улози мајке. Оно се (као и увек када је у питању свет Матијевићевог дела), парадоксално очитује у Анином огољавању стварности. Суочене са огољеном истином, мајка и ћерка гледају широм отворених очију или покорно жмуре.
У Матијевићевим романима, односно у погледу поетике стваралаштва овог писца, нимало нису занемарљива поређења људи са животињама. У оквиру Матијевићевог позитивизма[14] у обликовању јунака (где је тежиште на његовој детерминисаности хронотопом опадања у којем се испољава), поређења људи са животињама резултат су опсервација јунака отрежњених стварношћу. Бинарна опозиција између звери и питомих преноси се на људски план и верна је слика човекове судбине у Матијевићевим романима. У борби добра и зла у одређеном тренутку превагне једно, па друго, и тако укруг – истакао је писац у једном од својих интервјуа.[15] А пре свега, ово су комплементарни полови људске природе. Победу не обезбеђује превага једне „карактеристике”; побеђује баланс са стварношћу. Ово декларисање Матијевићеви јунаци примењују и при опсервацији себе: Анина девиза „живети као мачка“ и Циврићева „мајмунисати као мајмун“ видови су борбе са позиције унутар стварности. У тој борби „неописива је срећа”[16] постојање особе која примећује исто…
САЧИЊЕНИ СМО ОД ГИПСА, КРВИ И МЕСА, А БОГАТИ МАШТОМ
Једно од општих места, када је у питању стваралачки метод Владана Матијевића, јесте онеобичавање обичног. Свака слика прозаичне стварности у Матијевићевим делима, само је наизглед таква. Примера ради, на првим страницама романа Сусрет под необичним околностима слика старице са мачком у кући иницијално формира оквир налик Радовићевој Тужној песми, да би га, увођењем (о)необич(е)них детаља напречац модификовао, те оповргао. Звоњење телефона и буновно „напокон” већ нас колебају у закључку о типу усамљене старице. Ана Жежељ јесте усамљена, али на матијевићевски начин. И пре него што добијемо кроки старичиног лика, она ће бити названа „јаком силом”. Јака сила у контексту света Матијевићевих дела је сила ремећења расула; неретко, и сама – расуло. Старица је усамљена „по своме”, буновно је мамурно; мачак је Бошко (у пренесеном значењу, последњи који остаје на „бојном пољу” живота, уз старицу Ану Жежељ). Симболично, Ану Жежељ упознајемо само у (међу)времену заустављених казаљки њеног зидног сата. Заустављене казаљке, чест мотив Матијевићеве прозе, (парадоксално) симболизују стварност. Индивидуално време један је исечак стварности, искра живота у умртвљеној стварности. Тренутак заустављеног времена простор је за маневар јунакиње. Нимало случајно употребљавамо овај термин: у прози са „врло мало свелости”, у драми општег опадања, ликови који иду узводно, или чекају неминовно, налик су јунацима трагедија. Пред извесношћу, њима је дата (а неки од њих је и узимају) могућност осмишљавања времена заустављених казаљки.
Након једног од (имагинарних) мегдана, „кад се освестио”[17], Радоман Циврић звани Неминовно видео је изнад себе „црнпурастог анђелчића”; портрет (тамна пут, протеза за правилан раст зуба и сл.) и улога „анђела” неминовно подсећају на анђела Милинка из Сусрета под необичним околностима. Посрнули анђео (у првом случају клептоман, у другом огрезао у пожуди) попут огледала јаснијом чини слику Матијевићевих јунака. У свету изокренутих вредности, вера пада на лествицу ниже, а човек се уздиже до самог „творца” – занатлије сопственог живота. Р. Ц.-ова визија неминовности нимало не упућује на пасивно прихватање стварности (нарочито у другој, тренутној, важећој верзији романа Р. Ц. Неминовно). „Људи су неминовно сачињени од гипса, крви и меса”, једна је од опсервација Радомана Неминовног. У пренесеном значењу, све три именице уливају се у један смисао, борбу. Неминовна је борба – ова идеја је уткана у лик Неминовног из истоименог издања романа из 2017. године, а неминовно је различито оруђе. Иако је борба Р. Ц.-а са (супарником) Венијамином плод маште овог јунака, и таква, имагинарна, она ремети расуло. Уображавајући да је усамљени борац против страшног манијака који се у одсудном тренутку појављује да спаси лепу девојку, Р. Ц. призива не само у своју свет, већ и у стварност идеал, кормило које у расулу једино може управљати током. Снови, уобразиље Р. Ц.-а неминовно су кратки, што кореспондира са сликом опште несанице и брзог живота опсервираног у песми Сто година самоће (из збирке Не реметећи расуло). Сан и уобразиља моменти су усамљености, а она је, како смо истакли, избор.[18] Парадоксално (или не?) уобразиља борбе за и против нечега „песничка је слика” хедонизма у овом роману. „Пребогата машта” Радомана Циврића је истинско богатство[19], поручује овај роман („иако се толико богатство не стиче поштеним и напорним радом”, иронично коментарише „тај свезнајући приповедач”[20]). У свету Матијевићевих дела неминовно је сврсисходни избор насупрот „нашим неопрезностима”, „очајима”, „уздасима иза зидова”, „крхкој жељи”, „засићености у очима”.[21] Неминовно је каприц, а можда и принцип. Више је начина да се животу покаже непристајање на његов ток; псовке, неконвенционално понашање, апсурдни избори Ане Жежељ и сањарења Радомана Неминовног (макар и она о пресеченим венама), односно њихове девизе, каприци и принципи свакако доносе усталасаност расулу.[22]
Романи Владана Матијевића не садрже слику „организованог пружања отпора”, већ се он конкретизује у (неретко комичном) „праћакању рибице на сувом”.[23] Брига једног општинског чиновника, „горући проблем” лење домаћице Веки и њихово двоумљење такође су видови отпора, ремећења. У градацији отпора, у Матијевићевом стилу, климакс је смех: након јединог истинског напада Радомана Циврића, држећи у рукама своја црева и фекалије, Венијамин се „осмехивао не верујући да је све то стварност”.[24]
Гола Ана Жежељ разгрнутог бадемантила, под тушем хладне воде, оваплоћење је слике огољене стварности.[25] Разгрнут бадемантил посредно разоткрива „смешак пун жудње, неспретно заоденут у пријатељство.”[26] Слика благодети богатства разобличена је „хладним тушем” избора најбољих цигарета и алкохола. Задовољство може бити само перверзно. Анин коментар о изгледу свог тела (превише је мршава да би успела да се обеси) посредује идеју да је духовитост битна за живот. Поређење гротескног призора окршаја анђела и демона под Аниним прозором са њеним посвећивањем кулминација је апсурда стварности. „Ана Жежељ није могла себе да лаже. Друге је могла, често и без икакве потребе, али себе није.”[27] Стога су њене „халуцинације” ништа друго до освешћено п(р)ојављивање стварности. Записник халуцинација око себе и у себи, Ану Ж. приближавају Ани О. Оне исповедају дозу стварности. Тумачење препуштају читаоцу.
НЕМИНОВНО СВЕЗНАЊЕ
У хронотопу стварности, Матијевићеви јунаци љубављу и злочином показују отпор (ремећење). Ове паратекстуалне маркере романа Р. Ц. Неминовно који су уједно спона са ликом Ане Жежељ из романа Сусрет под необичним околностима, нипошто (матијевићевски) не треба разумети дословно. Према премисама света Матијевићевих романа, љубав је a priori неостварена, несрећна, трагична. Међутим, идеја љубави, на који год начин конкретизована, свакако је талас по расулу. Љубав је у Матијевићевим романима опсесија, секс; уједно вечна и трошна, али стожерна у свету расула. Љубав наводи на злочин против стварности (извесности, неминовности). Злочин, тачније „злочин” је сваки покушај осмишљавања љубави. Р. Ц. Неминовни прибегава фантазијама, Ана Жежељ љубав троши, уображава, чека и не дозвољава (себи) да се идеја о њој разобличи (односно, да се илузија распрши). Губитак своје идеје љубави води смрти. И трошна, плотна, измаштана, љубав је тачка вртлога у расулу, „врло мало светлости”, живот.
У овом контексту од изузетне важности је функција „тог свезнајућег приповедача”, присутног у романима Сусрет под необичним околностима и Р. Ц. Неминовно. Опсерватор, уздах и издах Матијевићевих јунака и „успутни” коментатор такође је отрежњен стварношћу. Успутним коментарима попут оних да ЕКГ не ради читав месец због једне сијалице, да свештеници – предузетници возе скупе аутомобиле и да доктор прави изненадну паузу јер је морао да „тркне” да испрати сина на екскурзију у иностранство, детаљи су који читаоца неминовно држе будним и са кажипрпстом примакнутом расулу, да га замути.
ЗАКЉУЧАК
На питање колико Неминовног има у Ани Жежељ, одговор нам даје сама Ана: „Затворила је очи и помислила како човек у животу може да бира само то да ли ће гледати шта се с њим дешава или ће жмурити. Потом је склопила руке и отворила очи.”[28] Широм отворених очију Ана неминовно чека. Али, неквалитетно чека – испуњавајући тренутак заустављених казаљки разним малим и већим пркосима конвенцији чекања. Лик Ане Жежељ неминовно је морао пристићи на засебно острво (у роман Сусрет под необичним околностима), како би нас још једном освестио стварношћу, али и показао један од начина неминовне борбе са њеним дозама. Трамвај долази до окретнице, па наставља у супротном смеру. Распоред између ормана и витрине може бити функционалнији. Арматура је пренапрегнута, неминовно ће експлодирати. Пренапрегнута телефонска жица ће пући и неминовно ћеш остати сам и нем. Зато бирај у неминовном. Ана је одлучила о судбини Марјана Верговића: он ипак надничи у Немачкој. И тренутак сна ремети расуло. А живот се скрива у тим нађеним мрвицама сна.
[1] Ово се односи на књижевни лик Радомана Циврића званог Неминовно у истоименом роману Владана Матијевића.
[2] Матијевић, Владан, „Педесет песама из двадесетог века”, предговор у: Не реметећи расуло, Бања Лука – Београд: Задужбина Петар Кочић 2013, стр. 5.
[3] О овој релацији опширније в. Ковачевић Микић, Данијела, „У погледу зверињем”, поговор у: В. Матијевић, Не реметећи расуло, Бања Лука – Београд: Задужбина Петар Кочић 2013, стр. 83–92. И Недељковић, Живорад, говор на представљању романа Сусрет под необичним околностима, https://www.blic.rs/kultura/vesti/susret-pod-neobicnim-okolnostima-predstavljen-novi-roman-dobitnika-ninove-nagrade/6ke44jc (приступљено 12. 9. 2019).
[4] У овом погледу насловом и садржајем индикативне су следеће песме збирке Самосвођење: Чуђење, Зјап, Падање уз бестид, Документарна, Привидно трајање. Привидно трајање је сублимациона сиинтагма стања ума човека у расулу стварности. „Хистерије / све чешће гостују у нашим главама”, записује субјекат песме Привидно трајање; али, иако „опијен меланхолијом” те „немоћан за коначно очишћење” (односно за ремећење стварности), субјекат је итекако у доумици (појам В. Матијевића у Обичној земаљској песми) да „лажемо смешно до туге” и да прекрајамо своје биографије у фантастичне романе; да смо ескаписти.
[5] Ћирић, Соња, „Анђео, дефицитарно занимање (интервју са Владаном Матјевићем)”, Време, бр. 1336, 11. Август 2016, https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1418883, (1. 9. 2019)
[6] Matijević, Vladan, Susret pod neobičnim okolnostima, Beograd: Laguna 2016, str. 115.
[7] Ћирић, Соња, „Анђео, дефицитарно занимање”, https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1418883, (приступљено 1. 9. 2019)
[8] О тумачењу лика Радомана Циврића (Неминовног) и аспектима матијевићевског времена в. Бојанић Ћирковић, Мирјана, „Аспекти времена и третирање стварности у роману Р. Ц. Неминовно Владана Матијевића”, У: Језик, књижевност, време: књижевна истраживања: зборник радова са међународног научног скупа, 2017, стр. 225–239.
[9] Исто.
[10] Ово је алузија на стих из песме Поред воде В. Матијевића.
[11] Matijević, Vladan, Pristaništa, Novi Sad: Agora, 2014, str. 128.
[12] Matijević, Vladan, Susret pod neobičnim okolnostima, стр. 19.
[13] Исто, стр. 19.
[14] Матијевића смо у ширем и пренесеном значењу назвали позитивистом, имајући на уму његов метод који се састоји из поменуте идеје детерминизма, „пабирчења” свега што обликује јунаков поглед на свет (података из дневника, бележница, токова свести и др.) и његову тежњу ка суштинском сагледавању стварности. Уз то, сваки Матијевићев роман је „документ индивидуалне борбе са превеликом дозом стварности“.
[15] Ћирић, Соња, „Анђео, дефицитарно занимање”, https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1418883, (1. 9. 2019)
[16] Matijević, Vladan, Susret pod neobičnim okolnostima, стр. 19.
[17] Matijević, Vladan, R. C. Neminovno, Beograd: Laguna, 2017, str. 186.
[18] Уп. слику самоће као наметнутог стања у размишљању Веки, једне од јунакиња романа Р. Ц. Неминовно: „само да он [Неминовно] не умре и не остави ме [њу] саму као пањ.” (190)
[19] Уп. „Кад је стао на тврдо тло реалности и трезвено сагледао стварност онакву каква јесте […] он [Р. Ц.] је био обичан излапели старац.” (195) и: „На тврдом тлу осећа се лоше и свесно је решио да се врати у облаке маште.” (196)
[20] Исто, стр. 189.
[21] Ово су речи из песме „Без оптимизма” у збирци Не реметећи расуло (2013).
[22] У роману Р. Ц. Неминовно приповедачева иронија у сликању стварности кулминира у девизи Хранислава из комада у комаду, Поствидовданском боју: „Али, ЈА волим да живим. Жив сам у стању да једем. Због те хране шишам, бријем, вадим оболеле зубе и поправљам кишобране.” (216)
[23] Matijević, Vladan, R. C. Neminovno, str. 222.
[24] Исто, стр. 224.
[25] Слике оваплоћеног апсурда могу се наћи и у другим Матијевићевим делима. „Повампирена цурица” из песме Нове девојке ходаће метроима у дословном значењу јавља се као лик романа Р. Ц. Неминовно, да би пореметила апсурд: племенита пожртвована вештица спасава „рањеног витеза” („маторог јаловог сиротана”). Уп. и слику отеловљеног Радног Времена у роману Р. Ц. Неминовно.
[26] Matijević, Vladan, Susret pod neobičnim okolnostima, str. 48.
[27] Исто, стр. 147.
[28] Исто, 180.