Драган Ђорђевић
РАДАКОВИЋ ЈЕ ПРИСУТАН

Мој живот је ‘каријера’. ‘Моћан’ сам. ‘Успешан’

сам. ‘Динамичан’ сам. ‘Инвентиван’. ‘Пун’ ‘идеја’.

‘Одлучан’. ‘На власти’ сам.

 Жарко Радаковић

 

                ПРОЈЕКАТ-АРТ И СТРАХ ОД САМОЋЕ

 

Писање је „увек ’извођење’ и конструисање нечега, и некаква игра, позоришна, са самим собом“, написао је у једној прилици Бора Ћосић[1]. Такво уверење обележило је и стваралаштво Жарка Радаковића, који је у једном од својих, махом непрочитаних романа, записао како је за њега приповедање одавно постало „само још преношење себе самог“[2]. Ни у његовом осећању, уметност речи није друго до аутографија: гест самописања и себетрошења, којим се „укида фикционални чин и везује наратив за време и живот аутора“[3]. Реченица својствена таквом писму несумњиви је рефлекс ауторовог духа и, попут симптома, објављује да је садржај, прича и извор све драматике писања постао аутор самим собом. Или, укратко, „the artist is present“, како већ гласи назив ретроспективне изложбе Радаковићеве антагонисткиње, уметнице Марине Абрамовић, из 2010. године.^[4]

За критичара Марјана Чакаревића, аутографска књижевност Жарка Радаковића представља „непрекидни прозни перфоманс“[5], који се није зауставио на уметниковом себетрошењу као оптималној разини аутографског писма. То значи да представу о себи Радаковић не игра само са собом. Његов приватни театар управо врви од учесника: уметника и критичара који или делују у јужнословенском културном простору, или на известан начин имају везе са њим. Поменимо само неке од најважнијих и најфреквентнијих личности којима је Радаковић доделио актантске задатке: Петера Хандкеа, Јулија Kнифера, Браца Димитријевића, Мирослава Мандића, Еру Миливојевића, Биљану Томић, Рашу Тодосијевића, Давида Албахарија, Јована Делића, Драгана Великића, Мирка Радојичића, Нину Попс итд. Унутар тог густо насељеног „књижевно-уметничког универзума“[6], Жарко Радаковић „режира и поставља основну ситуацију, али делови, односно учесници у перформансу, унутар задатих оквира целине, задржавају потпуну независност у деловању“[7]. У задатим поетичким оквирима самописања, писац, према томе, не делује усамљено, него увек „у друштву“, у двоје, у групи и гужви. Или у духу какве опсцене уметничко-навијачке гноме: „the artist is present, but he never walks alone“. У извесном смислу то значи да наш писац не жели да буде сâм, нити да сâм остане.

Са нешто мање патоса, довољно је већ рећи да је друштвени карактер Радаковићевог самописања непосредна последица његове наклоности пројект-арту и групном, односно „симбиотичком раду“. Радаковић ће се за њега везати крајем шездесетих година, и почетком седамдесетих, у време авангарде[8]. Најпре ће то бити песничка и читалачка дружења у просторијама земунске гимназијске библиотеке, са Зораном Бундалом, Рашом Ливадом, Ђорђем Kонстантиновићем и Србом Митровићем. Раних седамдесетих година, писац делује у групи окупљеној око Ере Миливојевића, док ће своју прву списатељску симбиозу остварити почетком осамдесетих, са Миодрагом Вуковићем, у књизи песама Цртач стрипова (1983). Непроверена гласина, новијег датума, каже да је било и неких јалових покушаја сарадње са Давидом Албахаријем и Светиславом Басаром на књизи О Београду, виђеном са стране[9]. У другој половини осамдесетих уметник се прикључио Распису Миленка Пајића, неформалној групи југословенских писаца за коју га везује и велико разочарење[10]. Пуно задовољење добио је тек у сарадњи са америчким германистом, Скотом Аботом, са којим је у два наврата извео „плес Луја Амстронга и Еле Фицџералд, образ-уз-образ“[11], по географији Хандкеових романа, иза чега су остале две пројект-књиге: Понављања (1994) и Вампири & Разумни речник (2008). Представљеној пројект-историји треба придодати и дискретне наговештаје „удруженог рада“, разбацане по Радаковићевим књигама, попут овог примера: „Kyrill је на задњем месту уживао, као млади мачор. Говорио је о својој кући у Вивараису у Француској. ’Пала је одлука’ да нас двојица после твоје [Kниферове] изложбе у Дијону ’запуцамо’ тамо и ’опалимо’ ’ходање’ тим пределима и да се од свега начини књига.“[12]

Непребројиви Радаковићеви пројекти, остварени и неостварени, направили су унутар његовог приватног књижевног света истински метеж, остављајући отвореним питање његове уметности: чему се придаје већа пажња – пројектима или писању самом? У прилог тези да код Радаковића, под изговором социјализације и артистичке отворености, постоји првенство пројекта над писањем, иде и готовост уметника да приступи пројектима других уметника, или да их просто опонаша и понавља (Петер Хандке, Јулије Kнифер). Све то значајно повећава тежину Радаковићеве књижевно-уметничке неостварености и изгубљености, под којом се лако цеде једноставне, добронамерне речи, попут оних Драгана Великића: „Великић ме саветује“, открива Жарко Радаковић детаље једног разговора с краја осамдесетих, „да одјебем са неким стварима и да кренем ка својој планини.“[13]

 

               

                АВАНГАРДНИ СТРАХ ОД ПРИПОВЕДАЊА

 

Уметниково авангардистичко настројење, као што смо видели, има своје снажно психосоцијално оправдање. Али, исто тако, превратничка свест њему не недостаје. Још од времена када је освојио „забрањене зоне свести“, стекавши и „снагу субверзије“, „имунолошки систем организма и принцип одолевања променама средине“[14], Радаковић све своје књижевне активности планира и изводи у духу борбе против конвенција. Увек је код њега реч о хвале вредном кретању од нуле, у правцу нових књижевних уговора и модела; увек је ту реч о разарању композиције, форме, целине; увек је код њега на делу преобликовање приче у „причу“ и романа у „роман“. Тако, готово свакој Радаковићевој књизи пристају исте оне особине које је Чакаревић својевремено приписао књизи „прича“, Страх од емиграције[15] – да свака од реда представља својеврсни „каталог стратегија и модела“ за де(кон)струкцију језика и стварање „прича“ од прича[16]. Претерано је, међутим, рећи да свака од њих представља „мали уџбеник из модерног приповедања“[17]. Kаталог и уџбеник не припадају нужно истом квалитативном реду, па ако у Радаковићевом делу и наилазимо на обиље наративних стратегија и модела, то не значи да су ти модели и стратегије дали уџбеничке, односно успеле резултате. Уосталом, није без разлога сам аутор своје приче и романе ставио под знакове навода.

Живећи последње доба приповедања, на неки свој начин, Жарко Радаковић као да све време пише – како сам каже – у „небулозном стању полусна“[18], не одустајући од намере да уобличи некакве стабилне приповедачке пропозиције властитих антилитерарних поступака. Његове чврсто донете поетичке одлуке сомнабулног су порекла, па не могу а да не буду парадоксалне, објављујући апсолутизам поетичке непостојаности као основни принцип писања. Тако се у књизи Tübingen (1990), у стању бунила, износе неки, сасвим условно речено, аутопоетички ставови: да је „причање ’прича’ (заокругљених целина) (са почетком, развојем, климаксом и крајем, како нас је Аристотел учио) производ учења у школи“[19]; да је то пуки „наративизам и маниризам“, а да су приче које сâм Радаковић воли – оне које су „ослобођене кретања, ’редуциране […]’, на тумарање (или тихо шетање) у своме ’животном кругу’“[20]. Пандан тим вулгарним авангардистичким ставовима препознајемо у другој његовој књизи, Понављања – путовање у пределе романа (1994): у оном изразито халуцинантном пасажу, у којем се Радаковићу привиђају и Драган Великић, и Васа Павковић, и Славица Стојановић, и новинар са ТВ-екрана. У суманутом изливу поетичких осећања аутор открива најприближније координате свог поетичког ковчега и наратолошког блага: „(Измицала ми је Прича). […] „О, рађе ћу бити импотентан, ружан, зао, сам, неслободан и користан!… О, нећу Приче!… О, нећу језик!… Нећу Хронологију, нећу Главну улогу у скупом филму! Нећу ништа… Немам времена… Журим“… [затим следи одговор тв-новинару] „…Не!… Пиздо!… Хоћу!: Тихо низање!, нежно настављање! – не догађаја!, него опажаја!, и доживљаја!, мисли!, и осећања!… Приповедање има да буде! кројење! (’Пичка вам материна!’) и компоновање!, у коме приповедач! постаје! јунак!, баш као и они који га слушају! Јер НеНаметљив! је! Јер није! ЗаконоДавац!…“[21].     

Наоружан принципом изневеравања еснафских правила, наративних и правописних, Радаковић је до овог тренутка превалио огроман пут. Уморни и сами од тог путовања (јер писац никада није сам!), питамо се данас, с пуно разлога, докле се уопште стигло са таквом поетичком антинавигацијом и колико се далеко још може ићи? Да ли је формални егзибиционизам довољан аргумент за доношење позитивног вредносног суда поводом Радаковићевог (или било чијег) књижевног подухвата? Може ли се икако победити утисак да је његово досадашње књижевно дело споменик поетичке бесциљности која је још средином деведесетих добила свој епитаф: „Читати ’оно’ и ’онако’, ’што’ и ’како’, се хоће. Не стићи на циљ. Причати о циљу. Бити циљ“[22]? – „Све“ Радаковићеве уметности дато је ту у малом: и изразити солипсистички смисао његовог рада, и карактеристични, „радаковићевски“ правопис, за који више не знамо да ли је само списатељска или пак графичка егзибиција. За његовог вишегодишњег сапутника, Скота Абота, нема сумње да ти несвакидашњи правописни манири шаљу поруку упозорења: „ПАЗИ СЕ! – јер језик клишеа – ’ради’“[23]. Али уз сав опрез, солипсистички муљ Жарка Радаковића ипак кошта главе стрпљивог читаоца, пред чијим очима, и након свега што је преживео са Радаковићем и уз Радаковића, у његовој борби против књижевних догми и за самог себе, коначно промине овакав ред: „Приповедаћу, приповедаћу, приповедаћу“[24].

Један посве регресивни „страх од приповедања“ темељи Радаковићево дело. Његов списатељски нагон и потреба су несумњиви, али их поетичка анксиозност сасвим опструише, не допуштајући макар и дискретно остварење приповедачких потенцијала. Само, треба нагласити да овде не бринемо једино о писцу. Питамо се једнако и о читаоцу, сведоку Радаковићевог „страха од приповедања“. Kако би, дакле, требало да се поставимо према поетичкој анксиозности која деценијама дестилује „извесне“ литерарне документе, мучне, гријеовске „приче погледа“[25]? Чак и када читаоца озари наговештај својеврсне психопоетичке тачке прелома, материјализоване реченицом – „То је, дакле, био тај покушај мога Причања: разбијен у своме повоју; утиснут у свест само фрагментарно“[26] – шта, ипак, након ових и оваквих изјава њему остаје? Да ли је са Радаковићем уопште могуће доживети оно што је Петер Хандке назвао унутарњом светлости приче, „чија извесност јесте извесност јасног и узвишеног које тек у читању доноси дух поверења“[27]? Kо још има храброст да, попут Хандкеа, а поводом Радаковића, изјави како „[н]ишта друго није вредно читања“ (Ibid)? Да ли су све ово тек „Радаковићева посла“, или није посве залуд ходати по траговима његовог „доброг ја“, тврдоглаво окренутог стварању недовршених текстова?

Нешто је, ипак, више него јасно, и то кристално: уметник је присутан. У сталном је процесу и позива читаоца да буде мера његове интимне и поетичке „потребе за писањем у садашњости у којој се и прекида свако приповедање“[28]. Већ сâм аутор разуме да „такво ‘причање’ делује као говор у празно и као разговор са собом“[29], и да су велики изгледи да на крају остане сасвим сâм у свом приватном позоришту. „Јер, ко слуша приповедача садашњости? Kо жели да буде публика одсутности?“, пита се он посве реторички[30], знајући да је одговор – ако не баш нико, а онда мало ко. За могућег Радаковићевог читаоца опасност се састоји у томе да читање никада не постане нити нешто друго, нити пак нешто више од геста мазохизма. Kако сам писац бележи, „слушање приповедача садашњости је исто што и лишавање себе у садашњости. Склапање очију. Гашење пламене слике. И свесрдно препуштање слушању“[31].

Није важно одакле и са које стране долази глас који смо управо чули; да ли су то наше мисли, или то тврди Жарко Радаковић. Оно што је позитивно и охрабрујуће у разматрању његовог дела јесте чињеница да писац искрено и отворено говори о властитој поетичкој анксиозности, свестан да она најчешће иде против читаочеве добре воље, доводећи га у ситуацију да прекине даље читање[32]. У том смислу, критичар ни у ком случају не треба да страхује од тога да ће рећи нешто „иза леђа“ уметнику, да ће написати нешто што већ сам уметник није поверио хартији. Он је више него свестан у којој мери је тешка и захтевна уговорна обавеза између читаоца и његовог дела, тим пре што је оно уобличено пре као један, рекло би се, терапијски него естетски документ. Све то зна Радаковић, и све то треба да зна будући читалац, нехајан и безазлен.

Последице успостављене рецепцијске игре, мучне и нелагодне, досадашњи тест читалачког оптерећења показује више него транспарентно: Радаковић је с разлогом још увек непрочитани писац. Тим речима и том паушалном оценом завршићемо један могући круг читања Радаковићевог опуса.

 

[1] Бора Ћосић, Пројекат Каспар, В91, Београд, 1998, стр. 11

[2] Жарко Радаковић, Скот Абот, Вампири и разумни речник, Стубови културе, Београд, 2008, стр. 30.

[3] Abbott, H. P., “Autobiography, autography, fiction: groundwork for a taxonomy of textual categories“, New Literary History, 19(3), The Johns Hopkins University Press, 1988,  стр. 609.

[4] Марина Абрамовић је у Радаковићевом роману Ера – повест о Kорњачи (2010), представљена као балканска Медеја; успешна уметница која је заборавила на своје исписнике, остављене на милост и немилост Југославији, Србији и Балкану.

[5] Марјан Чакаревић, „Прва књига“ (Жарко Радаковић: Страх од емиграције, Лагуна, Београд, 2010), Поља 468/LVI, Kултурни центар Новог Сада, Нови Сад, 2011, стр. 191.

[6] Ibid.

[7] Ibid.

[8] Жарко Радаковић, Скот Абот, Вампири и разумни речник, Стубови културе, Београд, 2008, стр. 95, 121.

[9] Scott Abbott, Forms of Serbian Fiction: David Albahari and Zarko Radakovic, 2013, https://thegoaliesanxiety.wordpress.com/2013/08/19/forms-of-serbian-fiction-david-albahari-and-zarko-radakovic/, приступљено 07. 11. 2019.

[10] Жарко Радаковић, Kнифер – повест о Јулију Kниферу, Б92, Београд, 1994, стр. 30-32.

[11] Scott Abbott, нав. чланак.  

[12] Жарко Радаковић, Tübingen, Biblioteka Pana Dušickog, Beograd, 1990, стр. 72. [sic]

[13] Ибид. 80, [sic].

[14] Жарко Радаковић, Скот Абот, Вампири и разумни речник, Стубови културе, Београд, 2008, стр. 63.

[15] Жарко Радаковић, Страх од емиграције, Лагуна, Београд, 2010.

[16] Марјан Чакаревић, „Прва књига“ (Жарко Радаковић: Страх од емиграције, Лагуна, Београд, 2010), Поља 468/LVI, Kултурни центар Новог Сада, Нови Сад, 2011, стр. 192.

[17] Ibid.

[18] Жарко Радаковић, Tübingen, Biblioteka Pana Dušickog, Beograd, 1990, стр. 104.

[19] Ibid. 104-105 [sic]

[20] Ibid. 105 [sic]

[21] Скот Абот, Жарко Радаковић, Понављања, Време књиге, Београд, 1994. стр. 88 [sic!]

[22] Ибид. 118 [sic!]

[23] Scott Abbott, Forms of Serbian Fiction: David Albahari and Zarko Radakovic, 2013, https://thegoaliesanxiety.wordpress.com/2013/08/19/forms-of-serbian-fiction-david-albahari-and-zarko-radakovic/, приступљено 07. 11. 2019.

[24] Жарко Радаковић, Кафана, Чаробна књига, Београд, 2016, 286.

[25] Жарко Радаковић, Скот Абот, Вампири и разумни речник, Стубови културе, Београд, 2008, стр. 116.

[26] Жарко Радаковић, Kнифер – повест о Јулију Kниферу, Б92, Београд, 1994, стр. 84.

[27] Петер Хандке, Поука планине Sainte-Victoire (прев. Ж. Радаковић), Дечје новине, Горњи Милановац, 1990, стр. 71.

[28] Жарко Радаковић, Скот Абот, Вампири и разумни речник, Стубови културе, Београд, 2008, стр. 116.

[29] Ibid.

[30] Ibid.

[31] Ibid.

[32] Жарко Радаковић, Кафана, Чаробна књига, Београд, 2016, стр. 63.