Давид Кецман Дако
АУТОПОЕТИЧНИ ВРЕМЕПЛОВ

Живорад Недељковић: Дете

Културни центaр Новог Сада, Нови Сад, 2019.

 

Књигом Дете песника Живорада Недељковића, приказани су трепети и одсеви стварносних хтења и илузорних надања, а увек је то одраз невидног збивања, стања песниковог бића, оног што се стварносно или у мисли збивало у свим тим временима под диреигентском палицом, као одраз остварених циљева, али и залудица прелазних доба којима се, одувек тако, раздељују времена, ратна и мирнодопска, епохе, режими, друштвенoполитички системи, време и (не)прилике између две увек владајуће крајности. Свим тим, свеједно да ли видним или невидним (з)бивањима, о чему је својевремено тако мудро промишљао и писао (у делу Невидно збивање) мађарски, по свему јединствени мислилац Бела Хамваш, неминовно је, настају и преломи у човеку, посебно у таквом преосетљивом, ломном, мислећем бићу, у оном који стрепи и за другог колико и за себе самог, који жуди и нада се идући, увек снохватљив, за недосегнутим. И читањем ове књиге стиче се утисак: увек је, у сваком лирском запису из времена давнопрошлог и у трену вечног (нам) презента, овај песник попут детета, у позицији и са удесом тог невиног бића које се истовремено и плаши и радује, који је устрептао и на сам наговештај оне никад му без велике муке и неизвесности остварене мисли о срећи… Будући да је сав тај живот, једнако и онај, само условно речено, лични, као и живот људи у свевремену, песник схватио као ребус, као укрштеницу коју ваља увек изнова и све мало помало решавати, тек касније ће постати свестан чињенице да је и сâм сав изровашен ожиљцима стечених на путу самосазревања. Захваљујући управо таквој самосвесности и доживљај властитог живота бива потпунији, поглед у све минуло бива продорнији и делотворнији на том путу лавиринтом свога бића, душе своје, при „ходу“ путем којим се једино и стиже до властитих одговора на питања садржана у кључним речима ове поетске збирке – a то су:  Срећа, Туга, Стрепња, Присност, Свет.

Читањем и прочитавањем, проживљавањем свега оног најпре песмом дознатог, отварањем незацељених ожиљака непребола и потоњим записивањем рефлексија до којих стиже захваљујући „касним спознајама“ себе и времена некадашњег (Тин Ујевић), спознајама нечег што у доживљају не само свог минулoг живота, него и живота у садејству с другим, такође има тежину и значење заувекног, макар и „преполовљеног бића“ а да тога стања, тог осећаја преполовљености, ожиљцима ировашеног, чега пре него што се саберу и у целину згусну сва времена, све метаморфозе једног бића, лирски субјект ове збирке и није био довољно свестан колико и зашто, све то што је са последицама незацељивости изнова виђено и тек тада спознато – има значење преломног догађаја, односно значење чворишта у следу догађања из песниковог лирског животописа. При позном суочавању са свим оним што је у ризници сећања на свој живот и живот ближњих, а са премисама је трајности сећањем, дознатим у буновном сну или бунилом од јаве, накнадном спознајом најзанимљивијих, кључних фрагмената у којима је истина са дна властитог пакла на светлост коначно изнета – бива, уз све друго, јасно, или бар мало и бистрије и јасније зашто је и насловница збирке Дете са тако ефектним симболичним ликовно-графичким значењем шифре за улазак, али и за излазак из лавиринта који је суштински садржај на страницама ове обимом малешне, али животношћу је то књига немерљиве тежине какву може да наметне „само“ један живот. Живот из доба када је под будним надзором „инжењера људских душа“, након што су прошле године пуне звука,  трајала „одлучна, бескомпромисна изградња новога човека“. Промишљењем о себи тајном, у време тог и таквог (з)бивања и самом себи тек донекле знаног, никад до краја и довољно јасног, казивањем о својим раним јадима, о животним удесима, преслишавањем трајних одјека оног најтежег, готово трауматичног, као да песник из властитог бунила јавом никад на сигурнији чистац и у топлину не излази, настаје или коначно бива одгонетање те т(р)ајне упитности: Ко сам ја после свега или са свим овим што је и сад у мени истоветно као и оно у детињству и у раној младости што (ми) се збило? Ко сам Ја, али оно Ја које и даље заувекно Дете? Ја у чуђењу, или у недозрелости. У неспремности да то иоле боље разуме(м). У природној немогућности због исконске потребе за слободом, у жудњи за животом у коме нећу бити само фигурица пешака између лажнобожачког, властодржачког, режимског, системског палца и кажипрста неког моћног. увек и у свему великог, увек снажног и свемоћног, митског вође, или пак у свему узорног родитеља, оца понајвише, што је, иначе, често присутно у песмама на страницама ове књиге. Енигматично Ја у души детета свим и од сваког застрашеног. Страх од сиромаштва, од рата, од грешке у корацима, па и од грешне мисли наглас изговорене или негде записане, а што временом добија премисе трауме и бива узвичником у трену бунила, или трајне стрепње једног не обичног, него осетљивог бића наклоњеног или са даром за лирско промишљање света и свега у њему, свеједно да ли мрачног и светлосног. Незаштићеног, али бића спремног да све присиле, условљености, све дететерминанте прихвати као нужности о којима не само да треба мислити, него и с наумом, жељом да о свему дознатом песмом, лирским записом, холограмом душе своје искаже и свој став о виђеном, о доживљеном и до краја непреживљеном.

Ваља обратити пажњу на пресудније значење интерпункције ради бољег  разумевања ове, иначе, кључне песме у целој збирци. Стављањем зареза иза сваке речи у последњем наведеном стиху, до потпуног изражаја долази значење, тежина, сваке речи у лирском субјекту: Ја. Сам. Дете. Само. Сазревањем, осамостаљивањем, очвршћавањем, временом раста до књиге Дете, све добија стожерну снагу значења Јаства. Снага и значње јединке наспрам мноштва. Битност значења осећања нежности доживљене оком / срцем бића које се непрестано чуди животним сензацијама и управо стога увек изнова страхује: „Свакога дана плаше нас ратом;// Људи изабрани да плене ведрином/ И не облаче костим дворске луде,/ Монотоно понављају ту страшну/ Временску прогнозу; врше власт,// Прозирна је и јасна дуговека игра/ Као душа плеплашеног дечака,/ Као устројство империјалне силе// Неће бити рата, говорим свакад/ Дечаку (…) очас окренемо куглу и њену/ Историју око нашег зрнастог сунца.// Распрсну се мехурићи асоцијација/ За пића богова у резбареним пехарима/ Ума; чокоти нарасту од пустог страха./ Насмешене звезде у нама трепере./ Све даљи од прогноза, владамо.// („Хедонизам“, стр.10-11)“). Лирски субјект непрестано страхује и жуди, али и без остатка верује у спасоносну моћ речи, у моћ поезије и битност песниковог осећања живота посебно: „Иако изгубљен биће сјај, истрајан/ Буди и пиши: када бих, ако бих;/ Поезија жуди за чежњом и зебњом/ Сигурна у себе, о складу све зна“ („Кад би, ако би“ (12)). Битност оног чему непрестано тежи, мање се осврћући, што је, иначе, својствено старости, и временом бивајући отворено за све животом још недознато. Из песме у песму бива све очитије да је ова књига истовремено и песников аутопоетични лирски времеполов, али и лирски животопис прожет „извештајем о стању душе“ (Лаза Костић) у тренуцима суочавања себе негдашњег, сећањем сачуваног, и себе садашњег (вечног детета) незаборавом очврслог толико да има снаге и за подсмех, иронични, местимично и саркастични поглед и на себе као и на све то време које се именује и властитим, али и животом других у истом времену. У незабораву наталожено, а кад је тежином за песму коначно и сазрело све то што Песник-Дете непрестано кроз живот прти и вечно живом душом детињом изнова буновном јавом преживљава, белином хартије коначно је обелодањено. Са осећањем себе као преполовљеног бића које таквим постаје јер ходи пустињом и распет је између оног што му се у језивој јави жестином, неминовностима непрестано збивало и оног о чему сања и ка чему тежи, песник казује: „Већина мојих ближњих личи на јахача/ Који ишчекује да коњ под њим/ Доспе до извора и напусти пустињу.// Већина врти се у круг; вукови прете/ да поједу половину напаћене животиње,/ Као у причи барона из детињства./ Ветар котрља обмане и лажи.// Бар да вода потече из трупла,/ Звери кидишу на коња што обично/ Две ноге има. Можда сам ја на слици./ Не знам шта виде моји ближњи.// Можда само цркву. Слаби, чују ме./ Загледан у кулаша везаног за крст/ Изгубљене светиње, ређам речи:/ Проћи ће и ово, и ово ће проћи.// Верујем, верујем, и једну по једну лаж/ Слажем као цигле, да бих са крста/ Спустио рзање и глад , бол и наду./ И сакрио их у причу.// (Преполовљено биће (22)).

Са осећањем да је то живот попут оног у зверињаку у коме нема иоле сигурнијег места за неког који себе не види у чопору, мимо вечите хајке на неког, те с тога и не пристаје да кидише на другог и друкчијег, то заувекно дете ће и касном (само)спознајом доживљавати себе као осамљеника без изгледа да игде наће место за спокој: „Наиђу тако времена/ Кад изгледа да ниси потребан/ Људима збијеним у чопоре,/ Наученим да без речи/ Чине све што треба/ У добровољном лову./ Уз ликовање и весеље/ Улогу одиграју до краја:/ Плен је издвојен и раскомадан,/ А на белини ни рога, ни капљице// (…) Наиђе време кад чопори кидишу/ На призоре из једне сликовнице./ Престрашена пчела, нема где да слети.// (Чопори (23)). То што га тежином и жестином, страхом, претњама, трајним неизвесностима, свему у инат није довело до потпуног ништења, учинило га је да и трајно самотан све кроз свој живот без ропца изнесе, до дана када за усправан ход стамен, сасвим очврснуо, коначно неће морати већ хоће, без страха, да призна каквим се све време осећа(о): „Прогањао ме је дуго исти сан: браним/ Гол начињен од ђачке торбе и јакне./ На ледини крај школе/ . Нападају га/ Мртви и наизглед живи./ Познао бих понеког песника, бравуре.// Искрсне слика. Падам, разбијених колена./ Вичем, а глас се враћа: Ја сам дете, само дете“ (…) На новој ледини нема гола./ Нестале су речи: ја, сам, дете, само.// Са јакном преко торбе и потрепштина/ За дан у коме нећу одати да заиста сам дете,/ Стојим на тргу, на пијаци, ходам.//“ (Дете (6)).

Цела збирка је мозаик саздан од самоспознајних монолога оног који би и даље, као и у детиње доба, доба незрелости и без свих временом очврслих ожиљака, из „доба буђења раног пролећа“, још увек да не (по)верује да је све то сурово што се и како се збило и није морало бити неопходно. Сваким записом призор, њиме и доживљај из живота малог пешака, ходача, оног који је, чини се, прошао обе стране живота, и рајску и паклену, и обе преживео, а и даље је невин и потпуно бео, као и она фигурица пешака/пиона у црној руци са насловне корице ове књиге. Без мрље капљица крви или честица сасушеног блата на свом лицу, на телу, човеколика фигурица занавек у нечијим рукама. Занавек у позицији аутсајдера коме, а што би друго тако и толико нејаком детету и могло бити, шта му друго изван гомиле, изван чопора и преостаје него да ходи и ћути поред аут-линије. Да гневан, изван игре, у себе дубоко поринут тамани слатке семенке и пљуцка опну на све стране, док „вечне тикве“ цветају на лединама.

Дете, детињство, бол, воз, време, тишина – најчешће су, дакле кључне речи у већини песама на страницама ове књиге, што итекако пуно значи и казује при одгонетању оног суштаственог не само у овом делу, него и уопште, у поетском концепту Живорада Недељковића, песника и до сада знаном по склоности ироничном, отворено критичком односу посебно према оном што би, у уобразиљи „силе над свим силама“, да је изнад свега, у приметној склоности алузији и благом сарказму. Реч је о саркастичности, покадшто је близак Винаревом пантологичарском стилу (видљиво цитатношћу, делимично асоцијацијама, коришћењем делова стиха њему драгих песника (Васка Попе, на пример). У том аутопоетичном лирском времеплову сатканом од плетисанки из „времена спорта и разоноде“, времена младалачког бунила, којекавог лудила, туге и незаборава до којих овај песник-мислилац и критичар своје епохе стиже познијим дознањима себе и свог живота нераскидивног од живота с другим, садржајношћу, дубоком емотивношћу – посебно импресионирају песме које су одраз и радошћу и болом проткане душе свим и свачим преплашеног, истрауматизованог дечака. Такве су песме о оцу (Потковица, Стони фудбал и Пешак („Године пуне омиљеног звука:/ У часу кад краљицу или топа/ Вратим на таблу, у игру, тај удар,/ Отац је знао за излишност правила/ кад радост корача; побеђивао сам“//“ (16)); потом песме Кланац, Буђаво платно и Забран, засигурно међу најбољим на страницама овог дела: „ Ово је цер, ово граб, ово јасен/ Ево букве и клена, тамо је леска,/ Она нам да прут за неваљалу децу,/ шалио се отац кад смо у забрану/ весело спремали огрев с јесени.// (…) Зарастао у шикару симбол,/ Наш забран није више светла шума./ И никога нема, оче, да каже одакле/ Овај пепео, од чега, што упорно веје./ Можда од бесаних лескових прутова.// Били смо добри, оче, и још смо; Истина, понеко је забасао у шикару/ И они што кренуше за ехом, тамо су./ Изгубљени али добродошли, оче мој,/ Пипају кору, лишће, траже дивљење.// (51)

Болно је, препуно стрепње, прожето зебњом и за себе и за другог, то и лирско, али и драматично путовање лавиринтом душе песника Живорада Недељковића. Путовање са (о)сећањем да му је живот био као у чељусти крокодила и отуд у песми о болу, оном најтрајнијем и најзагонетијем од свих које је животом доживео и краја му не има, у песми Чељуст крокодила казује: „Јак и опасан може бити бол.// Постоји и најјачи, друкчији/ Од свих непопустљив, чељуст/ Крокодила није му равна.// Постоји, мајчице моја,/ Предобри оче мој./ Онај што не испушта/ Тело откад знам за себе.// Не попушта, јер ништа није/ Као у сну који сањам,/ Који ме држи и сања.//“ (26-27)

Књигу Дете, која је, с разлогом, наравно, компонована тако да је без поделе на циклусе (јер, све је вртложник од једног живота), отвара пролошка песма Слатке семенке, а окончава се Чежњом, с нескривеним песниковим осећањем да живот види као један веома сложени ребус, као загонетку са мноштвом непознаница.

Живети – значи непрестано одгонетати. И живот и себе, своје место у свом животу.