Aна Гвозденовић
У СИТНИМ ЦВЕТОВИМА ЧАЈНИКА

 

Весна Капор: Венац за оца

СКЗ, Београд, 2018.

 

 

Збирком прича Венац за оца Весна Капор наставља тематско-мотивска и поетска истраживања започета у својим претходним књигама. Препознатљива лирска проза, на трагу Црњанског, посвећена темама завичајности, сеоба, недавне историјске прошлости Срба (која је заправо само понављање ненаучених лекција), односима међу ближњима, али и причи и причању, те снази речи – читаоца не оставља равнодушним.

Не бежећи од емоција али и чувајући се пуке сентименталности, Капорова успева да у свом стваралаштву постави важна егзистенцијална питања: смрти, сеоба, рата, егзила, љубави/прељубе, губитка.

Лиричност њене нарације проистиче из ритмичности приповедања, али и из бројних других поступака карактеристичних за ствараоце лирске прозе. Кратке, испрекидане реченице, честа употреба зареза, смењивање различитих типова слога (уметање курзива) и слични поступци омогућавају ауторки промену ритма и наглашавање одређених сегмената текста. Ритмичност се постиже и честом сменом приповедача и временских перспектива. Сећања потакнута мирисима, бојама, укусима, отварају врата прошлости, која се и на појединачном и на колективном плану показује као неизбежни пратилац, задати и одређујући чинилац садашњег тренутка.

Баш као и код Црњанског, и у прози Весне Капор присутан је поступак дематеријализације појавног света (и супротно томе материјализације речи, на пример), чиме се осим лиричности, постиже и ефекат свеопште релативизације. Тако читамо да се „црвљивост тела разлагала у светличасте, праскаве радости“ (у причи Речи за жилице у слепоочницама) или да ништа „не вреди“, да ћемо се „раселити, измешати и нестати“ јер „свет издише“ а „ми смо следећи мехур који ће се распршити и остати само траг у хроникама“ (у причи Портрет једног поподнева); те да се „светлост расипа као вечност“ и да „све лебди“ (у причи Речи за жилице у слепоочницама). И Дуња, јунакиња приче Ноћ се гулила као наранџа, „као да је од мехура, издиже се изнад ноћи, преврће, цепа стварност, радосна, радосна“. Као и код Црњанског, честа је инверзија својстава онога ко посматра и онога што се посматра, посматрано се смешта у око посматрача и поприма његове карактеристике, па се „брда приближавају а траве поигравају на њиховим облим обрисима“. Док се материјалне ствари растачу, оне нематеријалне се опредмећују: страх се мрви као звезде, пара из чајника плаче у угловима собе, речи су топле попут паперја, а приче су стешњене, громовите, љуте.

Јунаци ових прича су „свуда расељени, нигде углобљени“, растрзани и подвојени: „У граду ништа није цело. Ни човек. Ни ветар” (Господине мој…). Измештени, најчешће притиском ратних вихора, из своје завичајности, они постају некако крњи и непотпуни, у сталној потрази за оним што ће надоместити ненадоместиве губитке. Најчешће свесни да их одређује управо оно што више не поседују, заробљени у времену које презире сваку осећајност, ликови из прича Весне Капор сведоче да „Свет трули као мрцина у баруштинама“, да се „распада, мукло и немо“. По правилу усамљени у својој другачијости, неприпадајући, они ипак пуштају свој глас побуњеника критикујући владајуће идеје глобалистичког, као и оног пређашњег, нашем националном бићу једнако ненаклоњеног, комунистичког света. У том смилу нарочито је карактеристична прича Кад сви заћуте или Гледано оком камере. Духовитост не тупи њену оштрицу која не пропушта да се обрачуна са „витезовима Новог Века“, али и читавим једним системом надзора и контроле, изложености свевидећем оку камере: „Нема тајни, ово је нови октобар. И биће вечан. Не, није црвени. Либерални је.” У том и таквом времену мали знакови глобалних брендова попут печата обележавају нове владаре и представнике „немоћне власти“. На истом трагу, у причи Бечке разгледнице, опис џи-пи-ес-а који погрешно наводи јунаке метафорично је дата слика друштва које се одриче властитог разума и слепо следи вођу.

Да слободно проговоре, јунацима Весне Капор је омогућено и својеврсним „свевременим лудилом“. Док и сами признају своју удаљеност од „високовреднованог филозофског појма“ разума, други их виде као оне мимо света, као луде.

На плану идеја, Весна Капор следи читаву ону линију мислилаца и књижевних стваралаца који су у човеку видели само марионету у рукама више силе, немоћну да се одупре општим историјским или судбинским токовима. Отуда су у њеној прози значењски веома носиве гротескне слике попут оне у којој упосленици као муве без главе зује ходницима: „Онемљени, у мимоходу, као крпене лутке, подижу руке, грабе по ваздуху, лунатички” (Ето још једном Црњанског!) Слика бечког Пратера приповедача асоцира на идеју да је свет вртешка „и као да нећемо сићи никада. Као да нико неће искључити прекидач”. (Читалац ће лако ову слику довести у везу са грофом Ћаном из Хиперборејаца заглављеним у вратима која се окрећу у круг.) Отац који кроз прозор гледа у брда, „румена и бела“, јунакињи приче Све је то тек трен личи на „рашрафљеног дрвеног лутка“.

Већина прича збирке Венац за оца обележена је својеврсном меланхолијом и жалом због пролазности свега, али и снажним уверењем у постојање оностраног: „Дим и прашина, све је. На крају од свих наших живота, векова, певања, убијања, остане неколико редака историје. Углавном, сумњиве.” (Бечке разгледнице)

Као што смо у уводу поменули, важан мотив прозе Весне Капор јесу прича и причање, који су неретко виђени као средство повезивања наизглед неповезаних ликова и догађаја у значењску целину, као осмишљавање и преосмишљавање света и живота. Више пута је у тексту подвучено „умрежавање“, повезивање речи, које омогућава рађање приче. Задатак хроничара је да „у мрежу ухвати свеколике ствари овога света“; иако прича није само у бележењу, она је „у ситним цветовима чајника“. Прича може да се намести, прича се рађа из свега – али неке приче је немогуће забележити. Па ипак, уз сва ограничења, то је једина стварност која преостаје: „Речи су мале. Речи су несталне. Речи су крхке. И недовољне. А опет, речи су једино место где свет почива.”

Позвана да пише и да у своме писању сачува прошлост, Весна Капор твори истовремено нежне и асоцијативно згуснуте приче у којима се не либи да проговори и критичким тоном, позивајући читаоца на отрежњење и разоткривајући све пукотине ушушканог „света са рекламе“ који нам се немилосрдно сервира.