Гордана Влаховић
ОВА СЕ КЊИГА ДАДЕ СА УЖИВАЊЕМ ПРЕХОДАТИ

 

Ненад Шапоња: А Брисел се да преходати лако

Сајнос, Нови Сад, 2018.

 

 

При читању књиге песама Ненада Шапоње Изгледам, дакле нисам могло се уочити да је путовање оквир песничке књиге, да аутор самоанализом пребира важне тачке сопствености, проницање у себе, потрагу за суштином, колико год одговори били шкрти. Тражи место себе у другом и другог у себи.

Нова Шапоњина књига А Брисел се дâ преходати лако, композиционо конципирана као дневничко-путописна проза, илити дневник са путовања, у уводном делу слови реченицу „Писци путују да би стигли до себе“. Пажљиви читалац ће схватити да аутор наставља метафизичку неисцрпност питања са могућим – али не и коначним – одговорима из своје књиге песама (писати ван окружења свог језика, нпр). Но, с обзиром на форму, много је шире виђење света, и колико год да путопис није разгледница – читалац, путујући кроз простор, путује кроз књижевност, кроз трагове различитих цивилизација, различитост мишљења. Стварносни наратив Ненада Шапоње нуди нам свет који одудара од стереотипа а често нас изненади нама потпуно непознатим подацима.

У први мах, уочљив је разлог ауторових путовања. То су посете сајмовима књига, сусрети са издавачима и писцима, пословни разговори и договори. У ту практичну причу улазе дружења и фини разговори, посете местима на која их организатори воде, проницљива уочавања, ситна задовољства. Неким градовима аутор, после официјелних састанака, проходи сам, некима је тешко наћи почетак и крај. У сваком од њих нађе саговорника, пробуди се асоцијација на коју књигу, и често ноћни осамни повратак на одредиште. Запажања су каткад духовита, каткад зачудна и опчињавајућа, свако путовање носи спознају повезаности света али и особености разних култура. Будимпешта га подсећа на Нови Сад, да би одмах указао да је реалност обрнута. Нови Сад личи на једно десет пута мању њену просторну реплику. „Уосталом, сви панонски градови су исти барем у домену првог погледа“. Дружи се са Петром Милошевићем, са којим одлази у некад српска села Калаз и Помаз, у правцу Сентандреје, трагом топонима из романа Петра Милошевића. То су такорећи последња места у којима још има двестотинак Срба. (И ето нам историје једног етноса).

Шапоња воли и води разговоре са писцима. У Новом Саду са Драшком Ређепом и Сибиновићем. (Асоцијације на прочитана дела пристижу једна другу). У Буенос Ајресу дружи се са Бранком Анђићем, преводиоцем и приповедачем. Спаја задовољство и посао јер је многе аргентинске писце „Агора“ штампала. Уочава паралелне светове (раскош палата и бескућнике по улицама). Али и необичност шаролике раскоши трпезе (по Анђићу: има свега само га треба наћи).

Многи градови у којима је бивао дали су се проходати. Осим Истанбула и Пекинга, великих загонетки чак и осведочених путника. „Ходајући по Истанбулу, дубоко ходам кроз нашу литературу“. Град који дише у покретима. Споразумевање на енглеском. Турске колеге говоре као припадници нације која не жели да се покори глобализацији, али ни локалном национализму. Сусреће Бурхана Сомнеза који је Курд, пише на турском; „Агора“ му је објавила роман Истанбул, Истанбул. Ауторова асоцијација усмерена је ка Андрићевом Џем султану, и поредби света Сомнезових затвореника са истанбулским затвором сиротог Џема (илити Ћамила). Шапоња издваја и лик Џан Дундара, писца и новинара, који је осуђен на пет година затвора због свог писања. Забрањене су му новине Џумхуријет, чији је уредник био. У затвору је написао књигу која је за месец дана у Турској продата у сто педесет хиљада примерака. Запад ћути о писцу, а прима председника који полако задобија султанска овлашћења. Опчињен је импресивношћу турског тржишта и умешношћу жена издавача. (У аутору је често будан издавач, који пре свега обавља посао). Али зар судбина Џан Дундара није историја и политика овог ишчашеног света?

У Гетеборгу је пети пут. Открива имена нама незнаних писаца, нпр. Јалмара Седерберга, те Немца Ојген Ругеа о чијем делу код нас мало ко да је чуо (Шапоњина предност). Воли да посећује острва мимо групе. Пише на аеродрому, у вреви туђих језика који му помажу да лакше дође до свог. „Постојиш само у језику, који год да је око тебе“. То што се осећа у Шведској као код куће „отворена сам књига, но по мени нико не може писати шта хоће…“ (Дозвољава аутор овог писанија једну парафразу Хамлетових речи : „Ви ме можете дирати, али не можете свирати на мени“). Нижу се затим Франкфурт, и чини му се да је све исто годинама, па Брисел који се уз пиво, гирос у либанском ресторану, црнкиње из Конга, даде у поноћним сатима пустим улицама проходити лако. Емирати имају своја обележја а у Јерусалиму је дубина једног смисленог трена пет или две хиљаде година. Ходи кроз територију и време (остаци Масаде, Мртво море, подељени стари град). У приповедачу пулсирају света места, историја, храна, пиће, море, плаже, пустиња, људи и њихови гласови. „По граду треба шетати не би ли га освојио за себе“.

При боравку у индијској држави Керали, у граду Кочију Шапоња бележи: „Путовање је измештање, између ствари, светова и ситница властитог живота, и на њему се сусрећемо као исти и као други“. Путовање у Кочи, што се списатеља овог текста тиче, доживљено је као потпуно измештање из знаног и очекиваног. У тој земљи хришћана, уз поменуту Арундати Рој, оно што се види није и оно што се од Индије очекује (нерад, просјаци, краве на улицама, „милионери са улице“…) Најобразованије становништво у Индији; писци пишу бројним индијским језицима, те си осуђен на визуелни контакт и гест. Затекну те заставе са петокраком и Марксовим ликом. Нема рикши – али има мотора и трицикала, при посети свакој врсти храма осети се позитивна енергија, дубина и тишина. Толеранција у односу на религију. То није била умишљена нам Индија („Ниједног слона нисмо срели“). Била је ово Керала, само омирисана Индија.

Ако би се извела најважнија ауторова запажања за Пекинг, треба набројати:

– Пекинг се не да преходати ни брзо ни лако

– На улицама паралелни живот

– Невероватна популарност Павићевих књига

– Интересовање за романе Милисава Савића

– Релација града неухватљива

– Невероватни тиражи књига (у милионима)

– Посао и задовољство, једно с другим (посете музејима, ресторанима, вожња и пешачење, откривање непознатих места…). (И иначе, при посетама других градова, није за одбацити и одлазак на журке на крају радног дана. Штавише, уз добро вино и сусрети постају прави.)

Блиско, тужно, наше „грдно судилиште“ остављам за крај. (Могло је и на почетку, и где год). Два дана на Косову провела су наша два писца Ненад Шапоња и Владимир Пиштало. У Зубином потоку Пиштало прима награду „Григорије Божовић“. Регија Ибарског Колашина скоро је митска и за њу још знају само они који тамо живе или одатле потичу. Писци посећују манастир Црна Река, чудесне мошти Петра Коришког и обнављају митске приче о свецима, излечењу, Јелени Анжуској. Путује се кроз Хвосно, и села Ђураковац, Клину, Витомирицу, сва испражњена од Срба. Асоцијације на Данила Николића који је своју Метохију за сва времена пренео у причу. (А што рече један лик Антонија Исаковића: „Вајда је, да се не заборави“.) Не може се проћи кроз део Метохије а да се не сврати у Пећку патријаршију, и то пролазом кроз Пећ, без иједног Србина. Неки други свет прави жамор, вреву, пазари. Стићи до Дечана је привилегија. Оба манастира чувају страни војници. Суровост збиље – али и чудо опстанка најраскошнијег српског манастира. Наратор се враћа у историју, подстакнут фрескама које види и с обзиром на судбине виђених, пита се чија ли је сада ово земља. Да ли се још ико пита? Ћивот Стефана Дечанског отвара монах Петар, тог ослепљеног и задављеног краља који једини није никад напуштао Косово, закључује наратор.

Уз сагледавање културно-историјских прилика, географска подсећања, дискретног указивања на етничке и политичке разлике, ироничан став према неким нашим (не)приликама, уз високи естетски домет – ова се књига даде преходити лако и са уживањем. То да Шапоња пише као да смо ми читачи, били тамо, могло би се мало кориговати: пише човек, да пожелиш одмах поћи тамо. И то, ако може, бизнис класом –  као аутор. (Могло би, ко воли, и возом.)