Мелита Милин
„ЗАР РЕЧИ НЕ НАРАСТАЈУ У ПРОСТОР, А ПРОСТОР ПОНОВО У ЗВУК?“ О ЛИТЕРАРНОМ И ЛИКОВНОМ ДАРУ ЉУБИЦЕ МАРИЋ

Није непознато да је Љубица Марић, осим своје основне посвећености компоновању, имала склоности и за друге уметности. Она је заправо сматрала да када је човек креативан у једној области, мора то бити и у бар некој другој.Била је осетљива на различита исказивања уметничког дара и са радошћу их препознавала како у остварењима признатих академских стваралаца, тако и у радовима наивних уметника, деце, људи различитих професија. Због тога је током свог дугог живота била скоро стално окружена пријатељима и познаницима који су могли да је задиве својим оригиналним начинима размишљања, својим делима и својим знањима, јер јој је била неопходна интелектуално-уметничка атмосфера, размена с људима који су јој били блиски по духу. Вероватно би њен композиторски опус био обимнији да се могла усредсредити само на музику, али њена интересовања су била заиста широка захватајући и област природних наука и филозофије.
У заоставштини Љубице Марић чији се највећи део чува у Архиву САНУ у Београду налази се велики број песничких записа које је оставила у свескама и на посебним листовима хартије, обично малог формата, размишљања филозофског карактера, цртежа. Сачувани су и неки њени објављени текстови, међу најранијима и одговори на анкету коју је осмислио Павле Стефановић у часопису Дело 1957. године. На питање о деловању „звучног фонда стварности“ на њу као ствараоца одговорила је на поетичан начин:„[…] Сви звуци, боје, додири, кретања, мириси, осећаји, појмови, сазнања, осећања, све везе и логике, сви видови закона, све што се доживи и слегне у психи и постане психа. Зар је уопште тако велика разлика између аудитивног и свега другог? Зар не прелази све једно у друго? Зар не мирише колор, зар не светли звук, зар не звучи слика, зар кипови не тутње ритмовима, зар речи не нарастају у простор, а простор поново у звук? Важно је да се ништа не искључује и важно је да све буде транспоновано.“¹
Колико је све чулне перцепције доживљавала у међусобној повезаности и колико су јој различите уметности билеблиске, наравно под условом да им је у основи моћан духовни покретач, сведоче и следеће речи Љубице Марић, објављене у каталогу – деплијану једне изложбе:„Ко ће разумети немушти језик боја и звукова и облика и покрета и чудних веза речи и појмова ако не уме да наслути или му се не наметне присуство живе идеје – тог многоликог духа ствари присутног у свему што је створенои одсутно из свега што је прављено – који је закон свих закона у уметности, који је једини способан да светли звуком и звучи бојом и тутњи или трепери облицима и поетском речи – који је мерило свих вредности свих уметничких дела на свету. “²
У овим кратким исказима могу се уочити неке од битних особина Љубице Марић као ствараоца – како писца тако и композитора. На првом месту то мисаоност, јасноћа и језгровитост израза, као и суптилна метафоричност. То су и карактеристике њених написа о својим сопственим делима, увек врло сажето али с истицањем суштинског и битног. Тако је у вези с мотом „Крећући се стоји, стојећи креће се“ који је наменила својој композицији Ostinato super thema octoicha (1963) написала да „не треба мислити да овај текст тумачи музику, нити опет да музика настоји да илуструје речи. Онесу настале, управо искрсле, за време писања Остината па је вероватно само то да обоје имајуједан далеки заједнички извор – једно исто наслућивање.“³
Иако је била речита, Љубица Марић је само изузетно била спремна да говори уживо у емисијама на радију и телевизији, а и када је давала интервјуе за часописе и новине, волела је да унапред добије питања. Тако је у њеној заоставштини сачувано више припремних белешки за интервјуе које пружају додатни увид у начин њеног размишљања о стварима које су је заокупљале. Ако је била задовољна формом коју је дала својим мислима, дешавало се да исте или мало измењене текстове користи за различите сврхе. Тако је одговор који је припремила за један интервју који је Рашко В. Јовановић направио с њом 1976. године за емисију Ријеч је о музици Радио Загреба, искористила као део сценарија једног кратког ТВ филма о њеној Пасакаљи који је требало да сними Мирко Комосар⁴ :
Веза са тлом? „Одувек ме нешто неодољиво везује за тло и корен и порекло. Порекло, из кога ниче свако време садашње. Оно се везује за Тајну Света, и нашег присуства у Свету.Овоме нема граница.Безбројне су жилице порекла, и неизмерно је пространство тла.Само је корен један, и свако полази од свога корена.А прошло и будуће се негде дотичу. Садашњи тренутак је од оба саздан. И то је моја највећа преокупација. Стајаћи тренутак не постоји нигде, збивање је непрекидно.У том струјању стварају се нове трансверзале времена, рађа се време које још нигде није постојало. И тако се дозивамо у времену, и дозивањем стварамо га. До тих присутних даљина, рационална реч не досеже. Зато је слика.Зато је поетска реч.Зато је музика…Тако настају многа савремена остварења на свим пољима уметности.“
Како је од свог зрелог периода стваралаштва – од педесетих година прошлог века –па до краја живота била окренута размишљању о архаичној прошлости и феномену времена у ширем смислу, о прошлости је проговорила и у једном другом интервјунаправљеном исте (1976) године: „Понеко је склон да целим својим бићем носи у себи као неко предачко сећање које га везује за тле, за корен, за порекло. И онда се ово сећање и осећање, по једној унутарњој потреби, спонтано уноси и у само стварање, које и потиче из тих дубљих дубина. Отуда је тај звук присутан и у Песмама простора, иако ништа као цитат није коришћено из народног певања или појања. Тако Пасакаља израста из дословно узете древне народне мелодије из Поморавља, а потом се цео циклус Музикаоктоиха заснива на понеком следу тонова односно мелодији, или само на извесним одликама појања у нашем Осмогласнику.“⁵
Лепа мисао Љубице Марић из овог интервјуа – о „предачком сећању“ као специфичном доживљају далеке прошлости и човековој сталној потреби да одгонета тајновите дубине времена – касније је често цитирана због своје лаконске изражајности и евокативности.
У једном од својих последњих интервјуа Марићева је говорила о истом, али на другачији начин:„Прошлост којој се обраћамо увек је оно што осећамо да је изузетном стваралачком снагом настало у њој – да је способно да живи и да се пружа кроз време као оно непрекидно, вечитосада. Савременост и прошлост се, узете у том смислу, не супротстављају; оне се узајамно потврђују, заједно расту и прерастају у ново. Тим путем улазимо и у област наслеђа и ПОРЕКЛА. А то нам, гледајући уназад изгледа беспочетно, што кроз време уз непрекидну трансформацију продире у будуће па, и поред неких преломних тренутака, чини оно ЦЕЛО ВРЕМЕ које нас обузима и носи даље.“⁶
Окренута „ка унутра“, како је за себе говорила, она је имала потребу да своје медитације изрази у писменој форми и била је свесна да су то уметнички избрушене мисли вредне каснијег објављивања. Оставила је изузетно суптилна размишљања оуметницима – сликарима Марију Маскарелију,Ивану Табаковићу и Стојану Ћелићу, као и о вајару вајару Матији Вуковићу. А волела је да разговараи са такозваним анонимним људима који су умели да је надахну. Тако је написала и касније објавила Разговор са Азром⁷ из којег ће овде бити пренет само почетак: „Шта ослушкујете? Ослушкујем. Све се око нас оглашава. Свакога часа иза сваког звука отварају се светови. Они стоје иза онога што се чује…иза појединих гласова, иза оног хучања света. Треба само да се буде унутра, хоћу да кажем, у сопственој унутарњој тишини. Тада се то у нама таложи и може оним тајним путевима психе да уђе и у само стварање, спонтано и нехотице, и да сасвим транспоновано пуни садржаје музике.“
Помоћу ових изабраних фрагмената изјава Љубице Марић могуће је приближити се њеном свету музике и уметности, а и у ширем смислу – њеној животној филозофији која је на различите начине продирала у њено стваралаштво. Њен најбитнији допринос српској уметничкој музици управо се састоји у поетски надахнутом повезивању древне прошлости и савремености, и то тако што је у свој модернистички израз уткала елементе српске и балканске музичке традиције (народне и црквене). Сагледавање те моћне временске вертикале било је стваралачко, градитељско и убедљиво, што је препознато одмах по премијери кантате Песме простора (1956), прве у читавом низу композиција таквих карактеристика, насталих у току следеће четири деценије.
Искази Љубице Марић у интервјуима могу се лако довести у везу и са њеним сопственим књижевним радом. Оно што је можда раније само латентно постојало у њеном духовном бићу почело је да се изражава у форми врло кратких мисаоних поетских записа које је називала таблицама. Писала их је од средине педесетих година ХХ века до смрти, али најинтензивније у току прве две деценије, показујући их само пријатељима. Објашњење за овај назив треба тражити у томе што је Марићева текстове уписивала врхом пера или ноктом у танак слој воштаног пастела којим би прекрила неки комад танког картона (обично полеђине позивница на разне културне догађаје). Треба подсетити да су се у средњем веку и раније користиле таблице, по средини издубљене мање даске испуњене воском по којима се писало металним штапићем. Некада су таблице бушене да би се уском кожном траком међусобно повезале као књижица. Осим што је у пастелни восак разних боја уписивала слова својих песама, и то увек ћирилицом, малим словима без интерпункције и са промишљеним распоредом у простору, додавала је и мале орнаменте или цртеже који су допуњавали смисао поетског исказа. Таблица Тајновито слово т демонстрира маштовитост Љубице Марић да низањем неколико изабраних појмова који почињу словом Т, у редоследу одређеном не само бројем слова који их чине, већ и њиховим значењем, визуелно – симетричном, вретенастом формом – представи живот од настанка до краја. (СЛИКА 1). Исто тако, битна је визуелна компонента и таблица „Дах–Дејство–Дух“ (СЛИКА 2) и „Крећући се стоји, стојећи креће се“ (СЛИКА 3).
Исте и друге песничке записе Љубица Марић је писала и на папиру. Вероватно на наговор неког од пријатељаона је начинила избор најбољих од тих текстова, фотокопирала их изсвојих рукописа, умножавала и коричила као књижице малог формата (10 х 14 цм). На корицама од белог танког картона стајало је: ЉКМ / ТАБЛИЦЕ / еони, а на првом листу још и додатак: избор (1957–1975), 1978. На следећем листу је био исписан садржај са насловима група песама: и рађа се непрекидно (само једна песма), тајновито слово Т (13), биографија (6), спőмени (6) и цео број (7) . Као примери могу се репродуковати песнички запис „ти, чудно моје ја“ из групе тајновито слово т и „има ли одјека“ из групе биографија (СЛИКЕ 4 И 5)Интересантан је оригинални, „узорни“ примерак таблица Љубице Марић који има провучену кожну трачицу кроз перфорације на папиру, слично средњовековној пракси са воштаним дрвеним таблицама (СЛИКА 6. Музиколошки институт САНУ).
Будући да никада нису у субјективном,исповедном тону, њени поетско-филозофски искази теже универзалној перспективи у изражавању доживљаја света и човекове судбине у њему. У средишту њеног интересовања биле су теме о времену, пореклу света и феномена везаних за људско постојање, о повезаности најудаљенијих појава и догађаја. Иако се може запазити да је у лектири Љубице Марић било и филозофа предскократоваца и таоиста, као и мноштво највиших достигнућа европског наслеђа, не могу се изоставити утицаји њених савременика и пријатеља Миодрага Павловића иВаска Попе. Када су почела да се код нас преводе дела Хорхеа Луиса Борхеса, она је и у њему нашла ствараоца блиског духа, о чему сведоче белешке на маргинама његових књига које је читала. На примерку књиге Пјесме и друга истраживања⁸ записала је одушевљене коментаре, између осталих: „…драги драги Борхез, увек и поново …“ и „хвала на дивоти(и преводиоцу хвала)“, а чини се да је за сагледавање животне филозофије Љубице Марић, као и њених литерарних афинитета било од користи навођење једног пасуса из исте књиге који ју је нарочито импресионирао: „Ми са својом свијешћу увијек стојимо у средишту времена, кад год живјели, а никада на његовим крајњим точкама, па бисмо по томе могли закључити да сватко у себи самоме носи непомично [ову реч је дебело подвукла ] средиште читавога бесконачног времена. То му, заправо, и даје поуздање да живи без сталне смртне језе.“ Изнад овог пасуса Марићева је написала: „Нема веће истине од ове“, а на дну целе стране: „И бива жижа целог Времена и свег Постојања – Свако за Свагда“.
О истини је Љубица Марић написала и једну подужу бајку с тим насловом; исписала ју је руком и потом умножила у облику књижице, као и таблице (СЛИКА 7). Бајка Истина намењена је и деци и одраслима и представља омаж мајкама, а свакако на првом месту ауторкиној мајци, са очима „тамним и сјајним у исти мах“. Посебан осврт би заслуживао преглед свих записа о мајци Катарини Марић коју је композиторка бескрајно волела и чију је смрт тешко поднела. У њеним свескама остао је велики број белешки о њеној дубокој тузи за мајком. Одрасла без оца, који је погинуо у Другом балканском рату када је њој било само четири године, она је током живота развила велику везаност за своју добру и племениту мајку. Љубица Марић је правила и различите спискове (на пример, именица које су у асоцијативној вези) и на разне друге начине давала одушка својој потреби да ствара у различитим областима. Као примери могу да послуже низови именица из једне од сачуваних свешчица у Архиву САНУ: Хујање/Вековје/Дамари/Струјање;Бруј/Брујање/Врисак/Освит; Смехови/Лепет/ Озлаћеност/ Румен; Тишина/Сузе/Појање/Појање.Тако је чинила скоро до смрти; томе сведочи књига њених записа објављена на стогодишњицу њене смрти, у којој су објављени разни записи које је правила током педесетих и шездесетих година прошлог века, укључујући таблице, али и неке с краја века.
О песничким афинитетима Љубице Марић може се доста сазнати на основу песничких текстова које је користила за основу својих вокално-инструменталних композиција. Са изузетком Чаробнице, „мелодијске рецитације“ за сопран и клавир рађенепо Вергилију, сва та дела била су надахнута песничким исказима насталим на српском, односно српскословенском језику– од текстова српских средњовековних писаца (за сценско „приказање“ Слово светлости), до Његошевог Горског вијенца (Стихови из „Горског вијенца“ за глас и клавир) и песама из збирке Nox microcosmica Марка Ристића (камерна кантата Праг сна). Љубицу Марић су привукли и „несвесно поетски“, језгровити и експресивни искази анонимних аутора, преношени усменом традицијом,забележени на маргинама књига или уклесани у камене споменике (хорови Три народне, речитативна кантата Из тмине појање, кантата Песме простора).⁹
Љубица Марић је имала велику наклоност према ликовној уметности, па је и сама покушавала да ствара у тој области. Интензивно се дружила са сликарима и вајарима, међу којима свакако треба споменути Марија Маскарелија, Зору Петровић, Ксенију Дивјак, Ивана Табаковића, Матију Вуковића и Петра Омчикуса. Међу њеним још невештим цртежима из ране младости пажњу привлачи аутопортрет из 1927. године (СЛИКА 8). Сачуван је и блок малог формата са цртежима направљеним вероватно током једномесечног избеглиштва ван Београда за време немачке окупације (СЛИКА 9), као и известан број амбициознијих радова из зрелих и позних година. Теме њених радова су пејзажи, портрети, ентеријери и екстеријери цркава, космичкa вртложења, представе запамћене из снова. Правила је и колаже (СЛИКА 10) , а посебно је интересантна монтажа малих цртежа на кутијама шибица у низ који чини дужу траку (СЛИКА 11). Њен лик се препознаје на представи жене са дететом у наручју насликаној темперама на глини неправилног облика (Богородица са црним Христом или Света мајка). Интересантан је колаж који је посветила свом ујаку др Селимиру Ђорђевићу, управнику све четири ваљевске болнице у Првом светском рату, племенитом човеку који је умро од тифуса 1915. године (СЛИКА 12). Бавила се и вајањем, о чему сведоче две главе њене мајке извајане по сећању и рађене у глини, као и рељефни портрет у полупрофилу човека с брадом, вероватно њеног ујака Селимира Ђорђевића. Љубица Марић је оставила и више цртежа – портрета мајке, од којих су неки настали после њене смрти („по сећању“, како је записала), када и две извајане главе у глини.
Известан број таблица и цртежа били су експонати на изложбама Цртеж – да ли не (пратећој манифестацији Другог београдског бијенала цртежа и мале пластике, одржаној од 18. јула до 20. августа 1995), као и на изложби Љубица Марић, 100 година од рођења, „тајна – тишина –творење“ у Галерији САНУ, од 4. новембра до 31. децембра 2009.
Када се композиторско стваралаштво Љубице Марић посматра у контексту њеног свеукупног уметничког деловања добија се јасна слика о њеном примарном значају као композитора – уосталом, она је и студирала композицију и била касније професор хармоније и контрапункта на београдској Музичкој академији. Од осталих талената, поетско-литерарни је био посебно изражен, и то у толикој мери да је могуће да би се афирмисала као песникиња – да је била активнија на тој сцени. Њен ликовни дар је био, чини се, скромнији, али тешко је о томе говорити када се зна да није ишла ни у какву ликовну школу, већ је сликала спонтано и интуитивно. Сагледавала је разноликост и хаотичност света као суштинско јединство, а начине да изрази тај доживљај налазила је у различитим уметностима. Неоспорно је да најјаче светло на њен композиторски опус бацају њене песничке таблице и мисаони прозни текстови, јер најпрецизније указују на њена опсесивна трагања за тајнама времена, пролазности, постојања – што су и главне теме њених дела, посебно кантате Песме простора, композиција циклуса Музика октоиха и речитативне кантате Из тмине појање.

Слика 1. Таблица. Музиколошки институт САНУ.

Слика 2. Таблица. Музиколошки институт САНУ.

Слика 3. Таблица. Музиколошки институт САНУ.

Слика 4. Из умноженог примерка Таблица.

Слика 5. Из умноженог примерка Таблица.

Слика 6. Таблице у рукопису. Музиколошки институт САНУ.

Слика 7. Насловна страна. Умножени аутограф.

Слика 8. Аутопортрет, цртеж, 1927. Музиколошки институт САНУ.

Слика 9. Цртеж из блокчића (1943). Архив САНУ.

Слика 10. Колаж од исечака из новина. Цела свеска с тврдим корицама испуњена је овим колажима. Музиколошки институт САНУ.

Слика 11. Колаж/серија цртежа. Архив САНУ.

Слика 12. Ујка Селимир Ђорђевић. Комбинована техника, колаж, стакло. Архив САНУ.

1. Pavle Stefanović, „Između zvuka i logosa (Muzičari o muzici)“, Delo, god. III br. 3, mart 1957, 517.
2. Текст Љубице Марић у каталогу изложбе „Београдске групе“ у Галерији Музеја примењене уметности Београд, Вука Караџића 18, одржане од 21. децембра 1958. до 5. јануара 1959. године. „Београдску групу“ су годину дана раније основали Марио Маскарели и Славољуб Станковић. Прикључили су им се сликариЂорђе Бошан, Ксенија Дивјак, Оливера Кангрга, Мајда Курник, Марклен Мосијенко, Марио Маскарели и вајари Никола-Кока Јанковић, Ангелина Гаталица, Славољуб-Вава Станковић и Матија Вуковић.
3. Из прекуцаног текста који се чува у Музиколошком институту САНУ.
4. Индиго верзија овог сценарија на четири стране налази се у Музиколошком институту САНУ. Скоро је идентичан одговор који је Рашко В. Јовановић објавио у чланку „Заклела се Моравка девојка“, Печат, 91, 2009, 57.
5. „LjubicaMarić: krozzvukprisustvoonih čudesnihsvetovaiemocije“, u: Miloš Jevtić, Muzikaizmeđunas. Odgovori 2, NotaKnjaževaciRTVBeograd, 1979, 101 (интервју је емитован на Радио Београду 22. децембра 1976).
6. Зорица Макевић, „Време које нас носи даље. Разговор са Љубицом Марић“, Нови Звук,бр. 1, 1993, 10.
7. Глас CCCLXVII Одељења ликовне и музичке уметности САНУ, књ. 5, Београд, 1992, 49.
8. JorgeLuisBorges, Pjesmeidrugaistraživanja, izbor, prijevod, predgovorikomentariMarkoGrčić, Biblioteka, Zagreb, 1976. Примерак ове књиге Љубице Марић сада се налази у Библиотеци САНУ.
9. Детаљније о томе: Мелита Милин, „Поетски текстови у делима Љубице Марић“, у: И. Перковић Радак, Д. Стојановић-Новичић, Д. Лајић Михајловић (ур.), Историја и мистерија музике. У част Роксанде Пејовић, ФМУ, Београд, 2006, 447-454.