Милица Миленковић
О ИДЕНТИТЕТУ ПРОГНАНИХ

Ребека Чиловић: Албум за прогнане
ЈУ Ратковићеве вечери поезије, Бијело Поље 2017.

Збирка песама Албум за прогнане Ребеке Чиловић конструисана је по моделу својеврсног фото-албума где се јаке поетске слике трагичног удеса жене нижу од прапочетка до савременог доба. Оваквим стилским поступком песникиња предочава своје друштвено и литерарно искуство као темељ самосвојне поетике, али и онај део (свог и туђег) живота без којег је тешко спознати себе. С тим у вези, збирка је отворена неколиким песмама које сачињавају циклус иако нису оцртане таквом формалном границом, тачније, оним песмама које припадају првом делу збирке насловљеном Име, али су категорисане истим тематско-мотивским оквиром као основом имена. Тако је Име отворено иницијацијом у еденски врт где симболика јабуке јесте полазна тачка за први корак ка прогнанима који је уједно и први корак ка губитку идентитета и поновном трагању за њим (у ширем смислу), али и почетни крик због губитка имена и подређеног маргинализованог положаја жене у друштву (у ужем смислу).
Циклус ненасловљених песама Име који представља први део Албума за прогнане јесте једна историја живота безимене, жене која нема име и која је у оквирима друштвених схватања и културних кретања нашег поднебља подређена мушкарцу (оцу, супругу или љубавнику). Лирски субјекат ових песама јесте прогнана жена која има неколико ликова у корелацији са улогама: невеста, супруга, љубавница, мајка и девојчица. Она општи са мушким принципом трагајући или потврђујући себи да је давно, „хиљадама година прије“, изгубила своје име. Она је наша фолклорна јунакиња чији су еквиваленти Хасанагиница и Гојковица или пак нека трећа жена из народа, можда нека Стана чије име је у ствари метафоричка карактеризација свих жена – она која стоји, она која је статична, јер њену динамику и циркулум поништава друштвени начин схватања живота и егзистенције, јер: „Брука / Почеше да се ударају жене по кољенима / Оде Стана гологлава“. Контрастом гологлаве и забрађених, песникиња Чиловић показује сукоб два света – колективног женског устаљеног гласа и женске индивидуе која је по рођењу гологлава и којој гологлавост припада, јер је симбол слободе. Али метафоричком инверзијом у парадоксу „оде Стана“ изнова је усмерен прст на именовање као жигосање и основу иницијације у један свет одређеног културног потенцијала. Читалац зна да Стана одлази, док је воде, у своју изнова спутану слободу. Одраз у огледалима ове поезије одраз је деструкције ка историјском лицу жене – „Узима живу соду / И пали лице“ – ка историјском схватању тела жене – „Узима нож / Зарива оштрицу / У међуножје“ – ка (не)слободи жене – „Опет желим да говорим о мору и мужевима / Здравом руком ми затвараш уста / Ти желиш жену без минђуша“. Жена без минђуша постаје жена са пирсингом („Око ватре вриштимо док ми ужареном иглом бушиш ноздрве“), жена новог савременог доба, угао из којег су исписане ове песме. То је угао женског субјекта у различитим врстама обреда и ритуалних општења од када је света и века, у оним иницијацијама у којима је тај исти субјекат изгубио свој идентитет. Положај схватања и спознања таквог нивоа стварности који нам је предочен у овим песмама, то увиђање сопствене унесрећности („Купићу данас дрвеног коњића / И ставићу га на радни сто / Покрај слике (наизглед) срећне жене“) јесте контекст ове поезије који очитава побуну и прелаз из иницијације у индивидуацију кроз процес писања песама. Сматрајући тај процес својом личном слободом, лирски субјекат га се чврсто држи окрећући леђа мушкарцу који тражи да му напише песму: „То вече је хтио да ми поклони шуму / Заузврат је тражио да му напишем песму / / Рекла сам да журим“. Индивидуални чин спознања сопства јунговски је уписан у ову поезију готово ненаметљиво и без раскидања веза са историјом које данашњу жену чине оним што јесте.
Мачке и жене су „слијепе путнице“ „од Истока до Запада“, а постајање песником и откривање идентитета дуг су процес духовних борби: „Моја мајка је невољно / Пристала да роди пјесника / / Ноћ прије / Него су болови настали / Сањала је/ Девет суша и једну кишу“. У овој поезији отац јечи „Ти си зла дјевојчица“, а она поистовећујући се са мајком „Реже жилетом кожу“ и „Док општи са њим (са мушкарцем – прим. М. М.) / Говори му / Тата“. Начин ослобађања магијског круга у којем је затечена јесте ток индивидуалног раскидања веза са унутрашњим родитељским стегама и програмирањима – ток који тече паралелно са процесом скидања мараме са главе. О томе пева Ребека Чиловић пробраним речима својеврсног магијског реализма, фолклорног израза, не заобилазећи и не чинећи простор модерним, јер простор њеног субјекта јесте неомеђени простор стана од тридесет и пет квадрата, историјска сцена, сцена колективног несвесног и субјективне подсвести. То је простор аналоган сцени „иза спуштене завјесе“ где глумицу прогоне „очи жене коју су живу закопали“, јер „У дидаскалијама је писало / Како треба да се сјећа“. Трагедија женског удеса, стога што је Жена, приказана је и у последњој песми Имена, у наративној слици-алегорији о оној коју једни зову „тета“ док је муж зове „жено“, а она под ударцима конопца „до касно у ноћ“ понавља име. Јер, понављајући, она се сећа себе и потврђује свој идентитет. Овим је сугерисана и идеја првог дела збирке Албум за прогнане по којој поезија лечи, а уметност преноси поруку кроз емоцију уписујући је у свест и подсвест онога који чита са јасном интенцијом ангажовања промене стварности.
Други део збирке Трећи зуб кроз десет насловљених песама наставак је приче о прогнанима, о колективним удесима и положају лирског субјекта пред сликом туђих страдања. У свој поетски дискурс овог циклуса, песникиња нас уводи окидачем у презенту „отварам очи“ чиме пласира слике света кроз свој лични субјективни доживљај, али и нуди другу опцију, опцију објективности (а самим тим и истине) којима нас је купила првим циклусом. Дакле, „Отварам очи и видим порушени град“, а перцепцију стварности наставља питањима „Због чега палим телевизор“ и „Да ли су и остали гледали како се тамо негдје руше градови“. Тачније, песникиња пита да ли су и остали гледали духовним очима, очима самилости, емпатијски, рушење градова на неком далеком истоку. Песма Порушени градови кореспондира са песмом Срећа у којој нас песникиња метафорички враћа у ноћ пре буђења и слике порушених градова, у ноћ у којој сазнање о „глиненим војницима“ тражи молитву за свитање. Ово њено бдење над песмама („Дуга је ноћ / Писаћеш сигурно до ујутру“) јесте бдење песничког неспокоја над темама које би могле променити свет и угушити тескобу и упаљени фитиљ бола како не би дошло до експлозије (унутрашње или спољашње). Отуда у овим песмама песнику ниче трећи зуб, а он одлази шнајдеру да му зашије уста, јер не може да поднесе зубобољу; отуда и у овим песмама кајање води до пуцања себи у главу због пса „Којег си (јутрос) пријавио / Жандарима“. Оваквим сликовитим метафоричко-симболичним поетским решењима теме прогона из срушених градова, кафана и живота, песникиња Чиловић остварује снажну везу другог са првим делом збирке, крећући се путањом маргинализованог ка општем чиме своју поезију предочава читаоцу као несвакидашњи подухват каквих је мало међу подухватима песника најмлађе генерације којој она припада.
(Пост)постмодернистичке одлике Албума за прогнане препознајемо по обради теме субкултуре, тачније маргинализованих група људи у које спадају како жене тако и сви они који су на овај или онај начин прогнани, али и теме рата који је данас постао готово правило. Тематско-мотивски оквир ове збирке дефинисан је телом и деловима тела, што упућује на слику наше стварности у којој свест о телу подразумева свест о сопственом идентитету. Отуда се емоционални однос према телу креће од самоповређивања преко панеротизма до кулминативне тачке одвајања менталног нивоа од тела и сагледавања његове форме као резултата дугих традиционалних друштвених ставова који су понављањем створили карактер жене и тиме одредили њену судбину.
Начин на који је Ребека Чиловић исписала своје стихове и начин на који гради своје песме, сажетошћу поетског израза достижући врхунске домете поетике изабраних наратива, умногоме је постигнут стилском фигуром симболом који овде произилази из фројдовско-јунговског учења, вешто остављајући читаоца фасцинираним стилским методама које архетипове и симболе преводе на језик савремене поезије, чинећи их доступним и разумљивим обичним људима.
Збирка песама којом се Ребека Чиловић представља читаоцима бави се темом идентитета маргинализованих, преиспитујући основне поставке света, друштвених догми и учења. Ово је у својој бити ангажована поезија јер је емотивна реакција читаоца неминовна, а самим тим и другачији поглед на свет. Нов поглед на свет који ће, надамо се, изабрати сваки читалац који отвори и погледа слике песничког албума за прогнане (жене) Ребеке Чиловић.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *