Никола Дедић
НЕО-ЕСТЕТИЧКА ТЕОРИЈА

Мишко Шуваковић: Neo-Aesthetic Theory
Hollitzer Verlag, Беч, 2017.

Neo-Aesthetic Theory је књига проф. Мишка Шуваковића која је 2017. године објављена на енглеском језику код угледног издавача Hollitzer Verlag из Беча. Реч је о другој књизи истог аутора која је, након више од петнаест година, објављена на енглеском језику (прва је била монументална колективна монографија Impossible Histories коју је аутор приредио заједно са проф. др Дубравком Ђурић за MIT Press 2003. године). Књига је збирка различитих есеја који су претходно већим делом већ објављени на (пост)југословенским језицима, углавном у стручним часописима и делом уметничким каталозима; као такви, ови есеји покривају прилично хетерогено поље тумачења и интерпретације визуелних уметности, музике, извођачких уметности, филма и медија. Есеји су груписани у више целина: први одељак (Politics of Theory) проблематизује питање односа теорије и политике, односно идеологије; други (Socialism/Cold War/Postsocialism) се бави анализом визуелних уметности, а посебно концептуалне уметности у специфичном историјском контексту – некадашњој Југославији и данашњој Србији; трећи одељак (Music Through Aesthetics) је посвећен анализи музике и дијалогу између музикологије и естетике; четврти (Critical Architecture) је посвећен теоретизацији архитектуре; пети (Performance Art) извођачких уметности, те дијалогу између визуелних и (пара)театарских форми; шести (Post-Media Art) обрађује теорију и естетику нових (дигиталних) медија, док се последњи део састоји од два експериментална, теоријско-литерарна есеја. Књига тиме представља релативно хетероген али опет и систематичан пресек различитих области бављења проф. Шуваковића а који се у свом вишедеценијском научном раду креће у граничним подручјима традиционалних хуманистичких дисциплина као што су естетика, историја уметности и музикологија али и интердисциплинарних деконструкција класичне хуманистике а које долазе из теорије језика (аналитичког, структуралистичког и постструктуралистичког усмерења), материјалистичке теорије идеологије и политике (различити постмарксизми), студија културе, студија медија, биополитике, психоанализе и сличних интердисциплинарних и трансдисциплинарних подручја.
Ово сложено поље савремене трансдисциплинарне хуманистике наговештено је већ у наслову књиге (који означава неку врсту теоријског тежишта ка коме гравитирају скоро сви есеји); назив Neo-Aesthetic Theory је очигледна референца на Теодора Адорна и његову Естетичку теорију. Ова референца на једну класичну студију из области естетике упућује на закључак да је намера аутора да, упркос излетима ка визуелним уметностима, перформансу, музици и архитектури (примењена естетика), укаже и на кључне промене кроз које је дисциплина естетике прошла од друге половине XX века до данас.
Проблематика књиге је тиме подељена на два повезана али не и нужно идентична поља – поље тзв. примењене естетике и теорије уметности (теорија визуелних, извођачких, вишемедијских уметности, музике, архитектуре) и поље опште или фундаменталне (филозофске) естетике. Аутор и овде, као и у осталим својим књигама и студијама, нема потребу да изгради оквир који би нужно повезао ова два поља и тиме представљао кохерентну, хомогену и заокружену метатеорију. Управо супротно, Мишко Шуваковић представља пример систематично анти-системског аутора; ово значи да је Шуваковић аутор који одбацује чистоту великих теоријских система који су карактеристични за утемељење класичне хуманистике (филозофија, историја уметности, музикологија) и инсистира на плуралности теоријских језика и платформи које он назива трансдисциплинарношћу или трансдисциплинарном хуманистиком.
У том контексту хетерогеност, одбацивање метасистема, чак расцепљеност у погледу метода, језика и предмета сагледавају се као предност којој треба тежити и коју треба теоријски проблематизовати – не недостатак који треба разрешити и превазићи. Ово проблематизовање не-целовитости (као што је читатељки добро познато, ‘Не-Цело’ је термин преузет из психоанализе) видљиво је не само на нивоу метода и предмета писања, већ и на нивоу нечега много фундаменталнијег – на нивоу скоро па личног уписа аутора у сам теоријски текст. Ово не значи (ауто)биографски упис, већ артикулисање једног специфичног ауторског гласа који се пробија кроз, неретко, изузетно густ теоријски језик. Овај ауторски глас није униформан, академски неутралан и тиме једноличан већ је – у складу са теоријским претпоставкама самог аутора – његов глас полицентричан, полифоничан, обележен контрадикцијама. Због тога је можда исправније рећи да књига обухвата већи број гласова њеног аутора, разрађeних кроз скоро четрдесетогодишњи теоријски рад.
Први глас јесте глас теоретичара уметности. Овде је нагласак управо на теоријској производњи, а не писању естетике или филозофије уметности у традиционалном смислу речи. Шуваковић не долази из области професионалне, тј. академске филозофије већ је он свој метод писања о уметности градио управо кроз оне теоријске системе који су себе често видели као антифилозофске. Ово антифилозофско бављење теоријом уметности Шуваковић је започео још седамдесетих година XX века, када је први искорак ка интердисциплинарности (као супротности монодисиплинарном приступу академских филозофа) начинио кроз аналитичку теорију језика у духу Лудвига Витгенштајна. Из овог периода датира једно од његових првих систематичних изучавања уметности друге половине XX века, у књизи Пролегомена за аналитичку естетику. Његова аналитичка теорија језика, тада примењена на проблематику авангардне и неоавангардне уметности, био је први корак ка његовом заснивању трансдисциплинарне хуманистике.
Како су се смењивале теоријске ‘моде’ унутар глобалног система уметности и наука о уметности, мењао се и његов метод – осамдесете године су у интернационалним оквирима биле период прелаза од англо-америчке аналитичке ка континенталној структуралистичкој и постструктуралистичкој теорији језика. Ово је био период систематичне ревизије класичне хуманистике и њеног прелаза од традиционалних наука о уметности (естетика, историја уметности, музикологија) ка студијама културе и медија. Ово је био оквир и Шуваковићевог приступа и он је присутан и у актуелној нео-естетичкој теорији која је, међутим, сада допуњена новим, данас актуелним приступима; његов актуелни глас теоретичара уметности је тиме даље проширен прелазом од студија културе и теорије језика ка новој феноменологији, спекулативном реализму, биополитици, некрополитици па чак и реконституисаној критици политичке економије. Ипак, уочљиво је још једно померање које смо већ наговестили – на месту некада предвиђене смрти естетике коју су чак активно заговарали теоретичари уметности, културе и медија, сада је код проф. Шуваковића присутно обновљено интересовање за фундаментална питања филозофске естетике, за могућност њене обнове, чак реконструкције. Отуд референца на Адорна и његову Естетичку теорију, већ у наслову књиге.
Остаје ипак чињеница да је Шуваковићев однос према академској филозофији уметности и естетици контрадикторан, парадоксалан, не ретко чак свесно маргиналан. Разлог за ово је, као што смо већ наговестили, тај што он овој проблематици није приступио као филозоф већ као уметник, још седамдесетих година XX века, у једној од најзначајнијих концептуалистичких колектива у то време, Групи 143. Ово је други глас писца нео-естетичке теорије, глас некадашњег уметника који није евидентан у мери као глас теоретичара, али је по много чему од њега неодвојив. Концептуални уметници седамдесетих година су први увели не-академску теорију у дискурс проучавања уметности и разрадили сложен антифилозофски приступ теоретизације уметничке производње. Управо је концептуална уметност отворила могућност прелаза од монодисциплинарности класичне хуманистике ка трансдисциплинарности теорије. Управо због тога концептуална уметност, односно поновно промишљање великог заокрета који су донеле неоавангарде шездесетих и седамдесетих година XX века, представља централно место ка коме гравитирају како есеји објављени у нео-естетичкој теорији, тако и читав Шуваковићев професионални рад.
Шуваковић, као теоретичар који је давно напустио активну производњу уметности, чини се, баш због тога има потребу да стално изнова проблематизује – не само теоријски већ и историјски – наслеђе европске, америчке и југословенске неоавангарде. Због тога је у књизи препознатљив још један, трећи глас њеног аутора – историчара уметности, ништа мање присутног у другим његовим радовима (од којих је можда најзначајнија монументална тротомна Историја уметности у Србији, данас једна од најсистематичнијих покушаја историзације домаће уметности XX века).
Три гласа чине основу аргументације нео-естетичке теорије и уносе кохерентност у привидну хетерогеност, расутост, плуралност есеја, тема, метода и теоријских приступа. Глас теоретичара се бави општим питањима – односом уметности и политике, везом уметничке и економске производње, везом уметности и наука о уметности, најзад, могућношћу заснивања естетике након прокламоване ‘смрти’ естетике – и овај глас доминира целом књигом а посебно првим одељком (Politics of Theory), где преовлађују теме политике, економије, спекулативног реализма, феноменологије и тзв. ‘социјалног обрта’ у наукама о уметности).
Глас уметника је на први поглед давно напуштен, али је можда баш због конститутиван – он доминира у погледу избора предмета: реч је о концептуалној уметности и свим оним праксама које произилазе из сећања на њу (а које поједини теоретичари збирно означавају фразом ‘постконцептуално стање уметности’ или ‘савремена уметност’). Најзад, ту је глас историчара – он доминира у другом одељку књиге (Socialism/Cold War/Postsocialism), у есејима посвећеним југословенској неоавангарди, хладном рату, вези југословенске и америчке уметности (кроз личност Џона Кејџа, на пример). Овај глас настаје из потребе да се општа питања уметности и естетике третирају у свом историјском контексту – не као вечне и универзалне истине, већ као историјски одређени облик материјалне производње.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *