ЛИМУНОВО ДРВО У ПОДРУМУ Унели смо Анадолију у подрум. Kао да носимо венецијанску принцезу у носиљци, или као да носимо заветни ковчег. А носимо бакрач тежак ко црна земља напуњен до врха збијеним жилиштем. Нас четворица унели смо лимун у подрум. Ах, ви песници од Божјег поверења нашли бисте праве речи да опишете мирис лимуна. Једино што могу рећи; подрум је просто замирисао на лимун. Одахнули смо. Kао после ремонта. Све је било ту. Гране и лишће. Плодови зрели, недозрели, зелени. Цветови отворени и они други тек напупели. И бодље скривене као увучени мачји нокти. Чудно. Нисам осетио ни убод ни бол. Са надланице бришем капи зелене крви.  …

  Сједим на прагу куће и гледам у двориште преко пута. Широка авлија, кућа тријемом окренута равно према улазним вратима наше, усађене на камени темељ руком клесаних плоча, под јасикову шуму, стољетну кажу. Сачекале су јасике и бусењем и каменом закићена земља прадједу Николу када је 1912. сјездио с Шатор-планине са запрегом и дружицом својом, Девом, са троје нејачи и свим имањем што је у запрегу могло стати. Брат Михајло му смјестио се на ову земљу иловачу, пргаву и јалову, шест мјесеци раније, и кадa је стигло писаније братовљево, ето и Николе да са свим имањем и товаром снова крочи на земљу обећану. Једно огњиште, па онда и друго, земља…

  ХАЉИНЕ Најстарија од сестара, брзо сам израстала из хаљина на којима је цветало биље коме нисам знала име. И лаковане ципелице убрзо би боље пристајале уским стопалима млађих девојчица. Кад год би се потом сестрице затрчале према мени одевене у одећу из које сам тек израсла, тргла бих се од радости: можда то сама себи најзад трчим у загрљај.   ПОКРСТИЦА Баба нас зове да јој уденемо конац у иглу како би наставила да везе рајско цвеће по белом платну. Кад боље погледам мустру, помислим да баба, у ствари, везе мапу неког шареног гробља. Хумке су још свеже и крстићи на њима још се нису нахерили. Узалуд се упињем…

  Рад мотора се појачавао, авион је почео да се креће пистом, а разнобојна светла промицала су све брже кроз мале овалне прозоре. Такорећи неприметно, Боинг 737 се одлепио од тла и узлетео. Вероватно сам се замислила, јер нисам приметила кад ми је само неколико минута после полетања пришла стјуардеса. – Да ли сте ви докторка Љубица? – упитала ме је љубазно. – Да, ја сам…? – Копилот је замолио да пређете у бизнис класу. – Да није у питању нека грешка? Који копилот? – питала сам је, као да познајем иједног. – Капетан Миодраг Станић, први официр лета. – Стварно нема потребе за премештањем, овде сам с колегиницом –…

  У ГРАДСКОМ ПАРКУ Седим у парку Као по обичају Никога нема Сви су на мрежи Умрежени Без деце и снова Коров у парку Као на души Сети ме шавова Док мени се спава Самцит и срећан Без људскога даха Узвикујем Урааа! Збиља је то: Самоћа је пола здравља Окружен тишином Тамновидац ме походи То јесен луталица Нада мном дише УСЛОВИ Да бих те оженио Мораћеш да се претвориш У све моје самоће А то је теже од твоје Која те прогања Да бисмо остали у браку Срећа мора да је бродоломник Бескраја Само на око надомак Месеца А ако хоћеш драгим да ме зовеш За доручак ме уместо погаче…

  ДОК ШЕТАМ ПОД ПАУЗОМ ЗА РУЧАК на централним трговима заобилази ме таксиста јебо му пас мајку   хоћу да сам поједем чизбургер на два спрата на четвртом станујем два спрата гутам на трећем се излежава мртва мува дан четврти приземље смрди на купус година трећа чекам Happy Hour од 18 до 22 година двадесет осма дан први.   ПОСТИГНУЋА Хартије које броје животне победе разлећу се попут листова сребрне липе у јулу једно дете је моје још увек разбраја степенике до пет, до пет, и опет до пет једно радно време моје је још увек стеже за оковратник до пет и опет до пет млазни авион на небу прави…

  ЛИСТ педесет година пре мог рођења родио се Јон Kарајон. обрадовах се као дете, скакао сам од радости. Јон Kарајон ће лако одвајати песме од себе, лако и нечујно, као са дрвета кад се одвоји лист. на робији, једанаест година је носио камење. Јон Kарајон. ни ознојио се није. сваки камен беше му лаган као лист. а оног дана 1986. играо сам фудбал са децом, разбио колено и плакао, јер баш тог дана је пао Јон Kарајон, у гроб је пао, лако и нечујно, као са дрвета лист.   ТЕСНАЦ гледао сам, низ поље лисица јури зеца. он одмиче, кривуда међу клекама; ловци подижу пушке, они ће пуцати. осетих…

  Пред огромним стакленим вратима зграде у којој се одржавала конференција стајао је велики чупави пас. Дугачка, некада бела, сада прљава, умршена длака, падала му је преко очију, а он је, уморно дахћући,  неспретним покретима забацивао шишке лево-десно и с времена на време би се почешао иза ува, откривајући велике црне стакласте очи које су помало тужно зверале испод неуредне завесе од длака. Седела је на клупици у парку и посматрала пса који је очито био луталица. Још пола сата је остало до почетка конференције и већ је требало да се јави организаторима, али пас је био много занимљивији од досадних људи који ће данас цео дан да распредају празне…

  ОБРАДУЈ НАС ПРЕМА ДАНИМА                                                                                                 (Псалам 89.15) Обрадуј нас према данима који долазе носи нас ка гајевима у сновне тишине рај тамо где ствари више нису но дух прелесни влада а храст широк што увек је био тај заштитник тишине чува пјаност ведрине и будне визије маком настањене.   Обрадуј нас према данима који славе наш врх рођења зраку малих ствари незбринутих тамом са свежим цвећем око кућног лу̂ка и стрелом која се ведре висине хвата и мала је у ваздуху заслепљујућем и као да са сунцем пада на тле што прониче широко у дух што нас к Подневу диже.   Обрадуј нас према данима пољупцима које од детиње…

  Бора Ћосић ЈОШ УВЕК НЕЈАСНО                                     По Николи Ниси ми ни ти објаснио где си нашао ту земљу сахрањену у земљи и све оне склопове несклопиве између меда и руке код тебе и реченице некакви су јунаци заменице претворене у животиње птице уопште не лете него раде у пекари војсковође перу писоаре код тебе озбиљне даме озбиљне су даме како то уопште допушташ (2020)   Никола Живановић ПЕСМА ГАВРАНОВА У СЕПТЕМБАРСКО ЈУТРО Чуо сам песму гавранова и у септембарско јутро, Влажно и хладно и знао сам, тада сам знао да ће све умрети, Главне улице ће увући своје пипке, заједно са стаблима И аутомобилима паркираним у њима и скупити…