Елизабета Георгиев
КРАДЉИВАЦ РЕЧИ

 

Пред огромним стакленим вратима зграде у којој се одржавала конференција стајао је велики чупави пас. Дугачка, некада бела, сада прљава, умршена длака, падала му је преко очију, а он је, уморно дахћући,  неспретним покретима забацивао шишке лево-десно и с времена на време би се почешао иза ува, откривајући велике црне стакласте очи које су помало тужно зверале испод неуредне завесе од длака.

Седела је на клупици у парку и посматрала пса који је очито био луталица. Још пола сата је остало до почетка конференције и већ је требало да се јави организаторима, али пас је био много занимљивији од досадних људи који ће данас цео дан да распредају празне приче о економији и утицају политике на развој привреде.

Знала је да је чека уска кабина у којој ће се шћућурити као пуно пута до сада, и са слушалицама на ушима прећи у неку нову димензију између говорника и слушалаца које не види, а стално замишља… Ни они њу не виде, а можда је замишљају… Овога пута биће јој још теже, јер колегиница с којом је требало да преводи се разболела, а замену нису нашли. Мораће да одради и њен део посла.

Док је тако претурала згужване мисли о томе шта је данас чека, схватила је да јој се не устаје са клупе и иако је дувао прохладан ветар, упоран као бол у стомаку, било јој је пријатно да седи и блене у чупавог пса који се све чешће чешао, откривајући стакласте очи испод замршених шишки.

У том тренутку клик поруке на телефону пресекао је ток још једне њене побегле, згужване мисли. Покушавала је да замисли власника чупавог пса. Можда и јесте луталица, али и тај добри пас луталица је сигурно некада имао неког да брине о њему, неког ко га воли и ко га сваког јутра храни, неког ко баш и не обожава да чешља умршену длаку свог љубимца, али ко га милује са много љубави…

Танки кошчати прсти извукли су телефон из торбе у којој се гуркало мноштво папира, две велике свеске и бар десет оловака. У њеној женској торби није било кармина, огледалца и сличних ствари, али оловака је било на претек. Плашила се да ће оловка престати да пише и тада неће моћи да запише баш оно што треба, побећи ће мисао и десиће се блокада због једне речи која се узјогунила и никако не налази начина да дође до њеног мозга.

„Касните. Је л’ све у реду?” – гласила је порука.

Погледала је телефон, па пса који ју је баш у том тренутку гледао право у очи; кочшати прсти су заиграли и реч „долазим” оде невидљивом стазом до пошиљаоца прве поруке.

Устаде с клупе, мало се подиже на прсте као да се истеже, и забаци косу коју је ветар намерно мрсио и бацао на лице. Безвољно је сагла главу и кренула ка великој згради где ју је у невеликој конференциској сали чекала мала кабина преводиоца, полумрак, слушалице, микрофон и тескоба…

– Добар дан, драга, чека нас посао! – дочекао ју је срдачни глас колегинице с којом је радила већ дуго.

Она је била од оних жена којој је све у животу игра и забава; па и сати проведени у кабини са туђим причама у ушима за њу је била авантура у којој је често играла главну улогу. Тако је упознала и мужа, јер је на једном пословном састанку једне велике фирме прокоментарисала саговорника странца неком духовитом опаском, што је одушевило присутне, посебно млађег економисту. И као све приче са срећним почетком и још срећнијим крајем, млади економиста јој је после састанка пришао и питао да изађу на кафу.

Обе су добиле инструкције од мршаве жене оштрих црта лица, која им је тутнула у руке програм и без много речи, као да их цеди и мери на медицинској вагици, и изгубила се међ све више људи који су улазили у салу, спремних на маратонско слушање испразних прича.

Ушла је у кабину. На уском, изгребаном пулту који је мирно лешкарио испод малог прозора кроз који је могла да посматра салу, чекале су је слушалице, погрбљени микрофон, заспала дугмета и сијалице уређаја који ју је повезивао са слушаоцима и говорнииком и једна чаша воде. Ваздух ју је у старту ухватио за врат и почео да гребе грло неким чудним канџама. Покушала је да прогута што више ваздуха и да напуни плућа, јер се тако осећала сигурном.

Ставила је папире на пулт и раскопчала уски мантил. Помислила је да ли је паметно да га скине или окачи на обичан ексер који се као мали споменик уздизао на вратима кабине. Утом се сети оног чудног пса с којим се до малопре дружила испред зграде и одједном јој постаде хладно. Ако је њему хладно и њој је хладно…

Столица је била тврда и неудобна и она искриви кичму, покушавајући да се намести што боље. Поглед јој одлута кроз прозор у салу у којој је спавао полумрак, који се одједном пробуди испод неколико снажних рефлектора чија јачина долете и до њене мале кабине. Не прође ни десетак секунди и неки сиви људи, обучени у тамну одећу почеше да улазе у салу.

Можда одећа тих непознатих људи – који ће за десетак минута преко слушалица натакнутих на уши различитих величина слушати њен глас – и није била тако мрачна, али њој се учини да су сви одреда баш црни и да нико нема ничег светлог и топлог као шишке пса испред зграде.

У том тренутку трже је неко шушкање и гребање у слушалицама. Као да први пут у животу користи тако нешто, она их примаче и наслони на ушне шкољке. Весела жена је већ увелико блебетала своју константно оптимистичку причу константно оптимистичким тоном. Неки непознати мушки глас брундао је савете… Она је слушала и учини јој се да схвата сваку трећу реч саговорника и да не би било лоше да и сама нешто каже. Због тога је и овде. Притисну слушалице снажно на уши које је на тренутак заболеше, притисну и дугме за микрофон које баци црвену светлост и слага; „Да, разумем”.

Размисли о ономе што је брундави мушки глас говорио и полако призва сваку реч. За неколико минута наступа први говорник. Прво иде главна фаца испред организатора –  директор компаније који је дошао из Кине и који сем свог језика није знао ни реч неког другог. За њега је задужена весела жена, заљубљеница у кинеску културу. Она сама ће бити задужена за остале говорнике, Енглезе и Францускињу, а домаћа Кинескиња ће имати још један наступ.

Ове податке знала је од раније када је уговарала посао и одједном јој постаде мука у желуцу од сазнања да јој у животу уопште није требало да студира језике и да се мучи с овим послом. Могла је да ради у некој кафани и услужује госте кувајући им чај и кафу и служећи алкохол, или да волонтира у азилу за псе, и дружи се са драгим створењима као онај пас са шишкама…

Мрзела је дане као овај када јој се мозак одмарао од језика и када јој је нешто или неко константно крао речи.

Неколико пута уздахну дубоко, као да ће на тај начин смирити растрчане мисли и сконцентрисати се на речи које ће је за неколико тренутака брзином светлости преплавити пут преко жице до слушалица.

Само да почне, размишљала је, мисли ће се скупити и речи ће послушно кренути као овчице за чобанином. Подиже поглед и запрепасти се када виде да је сала скоро пуна и да су мушкарци и понека жена развлачили каблове и стављали слушалице на уши. Почиње…

У том тенутку помисли да би јој лакше било да преводи женама, оне су једноставнији слушаоци, а мушкарци… њих ни на који начин није могла да разуме.

            Светло у сали се утиша и један рефлектор се заустави на говорници за којом је стајао мали мршави човек са наочарима, који још пре него што изговори прву реч, поче да млатара рукама. Из слушалице је допирао његов пискави глас који је на њој неразумљивом језику ређао речи. Притисну зелено дугме и у слушалицу уђе глас веселе жене који је сталожено и разумљиво на знаном језику интерпретирао причу човека, који је као мала ветрењача махао и махао са говорнице. Слушала је своју другарицу, дивећи се миру и сталожености у њеној причи.

Она ће данас морати да помири речи енглеског и француског и мораће сав остали део конференцијских дешавања да одради сама, јер се трећа колегиница која је требало да припомогне – разболела… Баш данас…

            Из слушалица дотрча аплауз. Ветрењача је завршила причу.

            Срце поче снажно да јој куца. Прогута гутљај воде и притисну црвено дугме. Знала је да је на почетку тешко када се речи разбеже на све стране, а касније ће бити све лакше када се оне на тренутак смире, па почну да се утркују и скачу кроз слушалицу. Знала је, али страх је увек постојао. Крене обично из срца, пређе преко целог тела као струја и нестане негде на табанима.

У слушалицу се усели дубоки мушки глас који на познатом језику поче да просипа речи. Прогута пљувачку, и истовремено прогута и срце које јој оде чак до грла и крену да прича. Хватала је брзину с којом је говорник причао, истовремено размишљајући како је разумеју остали, да ли је добро чују, да ли је убола праву реч, да ли јој глас одјекује у другим слушалицама… Једина ствар на овом мучном почетку је била та што је нико не види. За слушаоце она је била особа ХХ, веза између важног говорника са важном причом и њих, важних људи у тамним оделима.

Клизала се за дубоким мушким гласом, као на санкама низ брдо изнад села своје баке у коме је проводила зимске распусте. Негде би се спотакла због брзине приче говорника, треснула би о неку реч, али брзо је устајала, другим речима објашњавала реч спотакушу и трчала, клизала даље за причом.

Не зна колико је времена прошло од како дубоки мушки глас улази у њен мозак, али одједном примети да са другог краја жице сада већ говори неки танушни, помало расејани и несигурни глас који тотално успори њене речи и она осети како је све то збуњује, како се речи све више спотичу. У слушалици су се те речи потпуно губиле, извлачиле су се испод ње и она све чешће уместо праве речи поче да говори:

– Ммммм…

Речи су се савијале, као да их нешто боли, излазиле су из уста шиштећи, цвилећи; чак и оне најједноставније и најелементарније постајале су тајна коју је покушавала описно да открије слушаоцима у полутами сале.

Осети како јој срце све брже и брже куца, како се зидови кабине приближавају ка њој и како је притискају уз стакло. Изгуби осећај за време и простор, и напреже сву своју снагу на гласове који су се мењали. Углавном, мушки и један женски који одједном поче да прича на француском, па је у тренутку требало да појури за француским речима и заборави енглеско приповедање.

Оно „Ммммм” јој је служило да одмори секунд-два, довољно да пронађе реч која се батргала и бежала у даљину. Откључавала је богатство свог језика и нервозно у гомили речи тражила ону праву.

Данас је баш грозан дан за тражење речи и одједном јој се пред очима појавише стакласте очи пса. Он је крив! Он ју је урокљиво гледао и збунио… Он… Али не сме да дозволи себи да се расеје… Мора даље да јури речи сада већ новог гласа у ушима.

Не зна колико је времена била у кабини и када су престали сви ти гласови. Трже је она мршава жена строгог лица која отвори врата и сажаљиво рече.

            – Јесте ли добро? Готово је. Одлично сте се снашли.

            Скину слушалице, али гласови никако нису излазили из ушију. Тражила је речи… још само ову… још само ову…

            И сала и цела зграда је чудом била празна. Где су сви ти људи? Учини јој се да јој ипак неко рече да ће хонорар бити за три дана и да је одлично одрадила посао. Можда весела другарица… Неко је просто рекао. Ваљда…

Увуче свој дугачки врат у тесни мантил и изађе из зграде.

На улазу је и даље седео бели прљави пас са шишкама, као некакав споменик.

Приђе му и спусти свој малени длан на његову чупаву главу.

– Где си ти, крадљивче један?

Пас подиже главу и помало тужно је погледа стакластим очима. Устаде са свог непостојећег постоља и крену за њом.

Можда ће јој ипак вратити речи.