ПОСТОЈЕЋИ КОНТЕКСТ   Осим тога што се у једној широј књижевној рецепцији и књижевној перцепцији –  дакле оној која је лишена чисто академско-научне сфере, а која увелико одређује културолошко-квалитативну позиционираност једног писца и његовог дела – Андерсен препознаје као писац књижевности за децу[1], уочава се и следећа културолошка тенденција: нпр. у оквиру фондације, центра или музеја посвећеним датом писцу, основаним у Данској, у Оденси, развија се готово меркантилистичко свођење Андерсена на оно најисплативије у њему: зарадити на деци. Постоји посебан музеј The Tinder-Box[2], тзв. културни центар за децу, у ком, између осталог, деца глуме у драматизованим Андерсенoвим бајкама. Проблем настаје у оном тренутку када се схвати, да, чак и када…

(Осврт на романе Сусрет под необичним околностима и Р.Ц. Неминовно Владана Матијевића)   Нису то маневри, тежак ми је штит па се заносим на леву страну. Владан Матијевић, Р. Ц. НЕМИНОВНО   Биће невреме, равнодушно је констатовала. Владан Матијевић, СУСРЕТ ПОД НЕОБИЧНИМ ОКОЛНОСТИМА   ИЗМЕЂУ НЕМИНОВНЕ САМОЋЕ И УСАМЉЕНОСТИ КАО ИЗБОРА             Два последња романа Владана Матијевића, Сусрет под необичним околностима (2016) и Р. Ц. Неминовно (тачније његова верзија из 2017. којом престају да важе издања из 1997. и 2004) не повезује само узастопност публиковања на коју смо указали; ова банална констатација само на први поглед је таква (као и сама проза Владана Матијевића која се од првог до другог…

Мој живот је ‘каријера’. ‘Моћан’ сам. ‘Успешан’ сам. ‘Динамичан’ сам. ‘Инвентиван’. ‘Пун’ ‘идеја’. ‘Одлучан’. ‘На власти’ сам.  Жарко Радаковић                   ПРОЈЕКАТ-АРТ И СТРАХ ОД САМОЋЕ   Писање је „увек ’извођење’ и конструисање нечега, и некаква игра, позоришна, са самим собом“, написао је у једној прилици Бора Ћосић[1]. Такво уверење обележило је и стваралаштво Жарка Радаковића, који је у једном од својих, махом непрочитаних романа, записао како је за њега приповедање одавно постало „само још преношење себе самог“[2]. Ни у његовом осећању, уметност речи није друго до аутографија: гест самописања и себетрошења, којим се „укида фикционални чин и везује наратив за време и живот аутора“[3]. Реченица својствена таквом писму несумњиви…

  Прву манифестацију смрти представља тренутак рођења када почиње да се живи смрт као једина извесност. Шта је после, шта је иза ње? Иза ње тајна или ништа [1]. Чини се да баш ово ништа условљава неподношљивост драматичности субјекта стављајући га насупрот истине. Манифестација истине неодвојива је од смрти. Догађај истине може се изједначити са смрћу. Бити истргнут из једног живота, ситуације и осећања исто је и не бити, односно не постојати као пређашњи. Уколико истину схватамо као манифестацију, као откровење скривеног, Селимовићев роман Дервиш и смрт можемо сагледати као роман-апокалипсу. Апокалиптична сазнања код Ахмеда Нурудина иницирају не буђење из сна, већ буђење из јаве. Заштићен зидовима текије, обучен у…

  Свако ће се сложити да је аутор властан да именује јунаке у уметничком свету свога наратива. Дата имена не морају бити увек семантизована, али неспорно су бирана, са знатним свесним или несвесним подтекстом. У животу је другачије; туђа имена су за нас често неприметна и неважна условност, коју можемо и пречути, заборавити. У својој причи Коњско презиме Чехов, духовитом асоцијативном пречицом, указује на тобожњу сраслост човека и имена, сведену на пуку мнемотехнику од стране другог. Преводилац уметничке књижевности слободан је да се у том домену понаша према свом нахођењу: да имена језички нострификује преводом (када радознала девојчица Алиса постаје Ања у Набоковљевој верзији, а браколомна госпа Агнеза – снаша…

  Као и сви авангардни покрети и зенитизам је имао тензију ишчекивања будућности.[1] Манифест зенитизма[2] и програмски текстови припадника покрета писани су за будућност, за оне који ће тек доћи: „Зенитизам је откровење и 120. стољећу“[3] –  хиперболично је записао Љубомир Мицић. У својим поетичким намерама вођа зенитистичког покрета је био експлицитан: „Ово није Јеванђеље, ово је манифест. Јеванђеље ће писати они будући, који ће доћи после нас. А они ће доћи… А они ће доћи… Будући Човек биће син сунца и зенита.“[4] Три упоришне тачке покрета биле су: човек, сунце и зенит: „Човек је средиште метакозмоса – северни пол земље / Зенит је средиште метакозмоса – северни пол свемира…

  (На примерима романа Дневник о Чарнојевићу М. Црњанског, Хазарски речник М.Павића и Опсада цркве Св. Спаса Г. Петровића)   Полазиште истраживања теме која се тиче поетике снова у српској књижевности XX века јесте постојање генеративне матрице снова, коју творе сви књижевни снови у наведеним романима, а која самостално функционише унутар самог дела као својеврсни метатекст, што указује да постоји још један сегмент поетског текста који се може проучити. Почетком XX века долази до великог преокрета у самом приступу феномену сна –   Фројдове студије Тумачење снова (1900) и Психопатологијом свакодневног живота (1904) – означиће почетак научног схватања сна као психичког феномена, као краљевски пут у несвесно, дефинисање појма несвесног, технике…

Чија глава небу блиска беше А ноге му царство мртвих дотицаху. Лафонтен   Дође тзв. јесен, тј. стало падати жуто лишће, итд. Милан Ћурчин Откад знам за име Милош Црњански, свако његово појављивање у мојој свести пропраћено је жутом бојом. Таква синестетичка појава је продукт јесењег духа из ког ниче (већи) део Црњансковог дела. Септембарска епифанија није случајност; јесен, са свом пратећом метафоричком ширином, за писца који не може да пише о ведром небу и „руменом зумбулу представља једину могућност израза. Јунак Дневника о Чарнојевићу се вуче од града до града, као лист на ветру одвојен од своје гране. Шетња под „јесењим дрвећем руменим и жутим“ његов дух доводи до…

  Највећи тематски оквир Христићевог стваралаштва чини антички свет. Снажан антички оквир је код Христића неоспорно присутан и јасно видљив, иако маргинализован у односу на стање духа које доминира у песмама. Антика је главни подтекст, оквир и основ за Христићеву поезију. Јавља се такође кроз појединачне и успутне реминисценције. Осим асоцијација датих углавном у насловима, јавља се и у виду позајмљеног стиха, који се такође користи као хипограм[1] усмерен ка идејном току песме, ка њеној мисаоној целини и с циљем да се песничка мисаона и емотивна раван пренесе у доживљајну сферу читаоца. Главна фигура ове интертекстуалне равни је Одисеј. Цитатност Христићеве поезије има неколико слојева: у једној равни то су…

  Специфична појава Миодрага Булатовића у нашој књижевности изазвала је бурне реакције које су превазишле националне, али и балканске оквире, изразивши потребу за једном таквом, сасвим новом и другачијом визијом стварности. Иако је Миодрага Булатовића тешко сврстати међу писце романа о револуцији[1], могуће је посматрати га као опонента писцима учесницима у револуцији и њеним описивачима и приказивачима: „Булатовић, већ на самом почетку, у својој првој књизи Ђаволи долазе, није прихватао готово ништа што су они нудили: није прихватао њихове ‘реалистичке’ (црно-беле) нити ‘модернистичке’ (сложеније) приказе ратне стварности; није прихватао њихов литерарни поступак нити њихов систем вредности. Није, у ствари, прихватао ни њихов систем виђења ни изражавања. Он је у својој…