Алигиjери, алхемичару, тако је далеко Од твог поретка, тај поредак бесмислени, Космос, којем се дивим и у којем нестајем, Не сазнавши ништа о души бесмртној, Загледан у пусте екране.[1]   Питање класика и до дан данас није једногласно дефинисано. У најширем дискурсу класик обухвата све људске аспекте и активности у људском животу, који представљају склоп различитих стадијума човекове свести ‒ мит, филозофију, теологију. Класик је једна врло сложена структура, са потврђеном, великом, вишевековном рецепцијом, за коју се везује бесконачна могућност исцрпљивања смисла, у свакој новој епохи и контексту, са елементима, који се могу актуелизовати на својствен начин. Управо ове критеријуме испуњава Дантеова Божанствена комедија. Данте се урезао у подсвест…

  Проблематизација жанровског одређења драме Кнез Михаило Светлане Велмар Јанковић, наметнула се као једно од могућих полазишта приступа делу. Историјски оквир у коме је смештена радња комада и лик који се конституисао према релевантним чињеницама о личности Михаила Обреновића, нису условили одређење овог комада као историјске драме. Да је реч о „неисторијској“ драми која говори о „историјском збивању” ауторка је наговестила већ поднасловном одредницом, оградивши се тако од укалупљивања свог дела у оквире историјске драме. „У ствари Светлана Велмар Јанковић у тачно дефинисан историјски простор пројицира своје непосредно искуство, тему у којој долази до изражаја њено најдубље сазнање о историји српског друштва у целини, а не о ономе што се…

              LUDUS CARTARUM ИЛИ ЕЗОТЕРИЈСКО СРЕДСТВО   О пореклу тарот карата постоје различите теорије. Многобројни проучаваоци покушавали су да одгонетну место настанка тајанствених карата, те начин на који су оне доспеле у шире кругове људског друштва. Сликовна основа на којој почивају крије богату симболику која је отварала бројне могућности за тумачење значења и порекла карата углавном у езотеријском кључу, чиме је готово потпуно занемарена лудичка функција тарота. Ипак, узимајући у обзир да је игра старија од културе[1], важно је истаћи да је примарна функција тарота, судећи по релевантним доказима, била управо лудичка, тј. тарот се развио из игре карата. О томе пише Хелен Фарли у студији Културна историја тарота:…

  АПСУРД И НИХИЛИЗАМ   Апсурд као такав означава нешто бесмислено, мање логично, нешто у чему не можемо наћи след догађаја. Често се деси да се у филозофији апсурд означава као бесмисао, сукоб између људске склоности и потребе тражења смисла и животне радости и, са друге стране, бесмисла на који човек наилази. Апсурд и нихилизам имају исто полазиште које се заснива и потиче из људске тескобе и збуњености – осећаја који произилазе из бесмислености у свету у којем су људи, ипак, приморани пронаћи, или пак, створити неко значење. Теоријски гледано, вековима уназад људи су покушавали да пронађу смислен разлог обитавања људске расе на земљи. Са друге стране гледано, овакви теоријски…

              Премда текст сам по себи није комичан, да би то постао, да би се остварио у комичном и као комично, мора садржати одређене поступке које том остварењу комичног доприносе. То су, најпре, комични карактери јунака, комичне ситуације и језик као средство комичног ефекта. Комичне ситуације подразумевају начине обликовања заплета, а да би жанр носио своју комичност, морају постојати и комични јунаци који носе заплете као и језик који носи читаву радњу. Језик не може бити комичан сам по себи, већ то може постати само ако одражава човекове недостатке у говору и мишљењу[1], само тако, језик може деловати на људску логику маште. Важни су ,,сугестивни поступци, тј. комичне сугестије[2],…

              У овирима своје расправе под називом Фигуре, један од најзначајнијих теоретичара друге половине XX века, чије ће истраживање донети немерљив допринос наратолошким проучавањима књижевности, Жерар Женет примећује да свако дефинисање приповедања као таквог, носи својеврсни ризик: „Дефинисати тачно приповедање то значи подржати, не без ризика, идеју или осећање да се оно само по себи разуме, да нема ничег природнијег од причања приче или низа радњи у миту, бајци, епопеји, роману.“[1] Будући да модерна књижевност и уметнички домети обликовања приче, пре свега, и почивају на онеобичавању дискурса и ономе што представља одступање од „природног“ тока, аутор наглашава и да је развој књижевности и теоријске мисли о њој имао „поред…

  Признати постојање друге стварности у било каквом облику, мислећи о њој, комуницирати с њом, писати о њој значило би првенствено поставити питање над првом, примарном стварношћу, ако таква, у својој плеонастичности, може да постоји. У сваком случају, значило би довести је у питање као истиниту, исправну и једино могућу. Несагледив је број облика поништавања реалије. Међутим, оно на шта би ваљало обратити пажњу, када се говори о појави поништавања стварности, призивајући другу (или је пак порећи до потпуног ништавила, есенцијалног ништа), јесте узрок таквог нагона, који као да се у неким тренуцима граничи готово са самом потребом. Иако звучи помало скарадно (као да се потреба за онтолошким сазнањем може…

  БРАНКО МИЉКОВИЋ – ПРИНЦ ПЕСНИКА   С обзиром на то да је животни век Бранка Миљковића (1934, Ниш – 1961, Загреб) трајао кратко, из литерарног опуса који је остао за њим уочавамо да је с правом назван принцем песника. За живота је објавио збирке песама: Узалуд је будим (1957), Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960) и заједничку књигу родољубиве поезије Смрћу против смрти (са Блажом Шћепановићем). „Томе треба додати велики број есеја, приказа и разних бележака по листовима и часописима у којима је испољио изразити критичарски дар, затим преводе и препеве француских и руских песника, претежно неосимболистичке оријентације.“[1] Један је од најзначајнијих југословенских песника чије је песничко дело…

              Корени друштвеног живота налазе се у позоришној уметности више него и у једној другој, јер позориште изнад свега представља вид његовог испољавања. Друштво је од давнина, када год је имало потребу да своје постојање потврди или пак да изврши неки важан друштвени чин, прибегавало театрализацији. Ако бисмо се само насумично вратили у прошлост, наишли бисмо на многобројне примере свечаних улазака краљева у средњовековне градове, војне параде, крунисања владара, свечане поворке, или пак погребе које непосредно везују друштвени живот за сценску уметност. У драмске чинове такође можемо убројати и неке друге елементе друштвеног живота, попут политичких митинга, црквених служби или пак породичних свечаности. Позориште с разлогом тумачимо као инструмент…

  ПРОЛЕГОМЕНА Момчило Настасијевић првенствено се афирмисао као приповедач, а тек онда као песник. Међутим, његово драмско стваралаштво остало је у сенци друга два жанра. Настасијевић је написао шест драма, од којих су три музичке. Драма која није музичка, али, и поред тога, ова уметност у њој игра веома важну улогу, јесте драма Код „Вечите славине“, или драма о „испаштању наслеђеног греха“[1], како ју је назвао Петар Марјановић. Његове драме, као што је већ речено, нису често извођене на позорници[2], па је то случај и са овим делом.                      Ова Настасијевићева драма нарушава аристотеловски концепт времена, док се придржава јединства места. О томе пише Косара Цветковић, која време у…