Милена Копривица
ФИГУРА ВЛАДАРА У ДРАМИ КНЕЗ МИХАИЛО СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ

 

Проблематизација жанровског одређења драме Кнез Михаило Светлане Велмар Јанковић, наметнула се као једно од могућих полазишта приступа делу. Историјски оквир у коме је смештена радња комада и лик који се конституисао према релевантним чињеницама о личности Михаила Обреновића, нису условили одређење овог комада као историјске драме. Да је реч о „неисторијској“ драми која говори о „историјском збивању” ауторка је наговестила већ поднасловном одредницом, оградивши се тако од укалупљивања свог дела у оквире историјске драме. „У ствари Светлана Велмар Јанковић у тачно дефинисан историјски простор пројицира своје непосредно искуство, тему у којој долази до изражаја њено најдубље сазнање о историји српског друштва у целини, а не о ономе што се догодило у једном значајном историјском тренутку”.[1] Упориште Стаменковићевог става, можемо тражити и у лику који се формално јавља на местима која су у класичној драми припадала хору и хоровођи, а чија улога помаже писцу да премости јаз између два времена, стварајући међу њима спону. „Права сврха мог измишљеног присуства је у томе што служим као спона између доба што се приказују као међусобно удаљена а, у ствари, и нису баш толико удаљена”.[2] Приказивање општих идеја реализованих кроз конкретизацију појединачних, историји познaтих догађаја и ликова, нема за циљ пуку репродукцију историјских релевантности. Иако је одступање од историјских чињеница једно од обележја историјске драме[3], књижевна тема која има упориште у стварносном догађају често наводи читаоца на занемаривање дистинкције између стварности и фикције. Стога, Светлана Велмар Јанковић, већ уводном речју Летописца, свет који ствара разобличава као фикцију. „Дозволите ми, драги пријатељи, да вам се представим. У старим хроникама звао сам се летописац и сматрали су ме стварним, јер су хронике које сам писао изгледале стварне. У модерним хроникама ме сматрају измишљеним, јер је у модерним временима модерно све што је измишљено, па и хронике”.[4]

 

Узевши у обзир композиционе и мотивске карактеристике драме Кнез Михаило, уочава се да се њено одређење не може укалупити у строго омеђене жанровске оквире, већ се комбинацијом више њих, конституише као дело особеног стила. Узимајући историјску позадину као средство чији је циљ профилизација једног лика, дело се приближава драми карактера. Говорећи о лику кога је изградила у облику драмске форме, Велмар Јанковић је записала: „Драму Кнез Михаило писала сам, са прекидима, у току 1933. године, покушавајући да замислим Кнеза како се креће по свом двору, хода, разговара. То ми је било неопходно да бих историјску Кнежеву личност која ми се наметала, постављајући је испред себе на менталну сцену, успела да, касније, као издвојену, заобиђем и оставим по страни”.[5] Класичан драмски заплет замењен је интензивираним унутрашњим сукобима предоченим у лику кнеза Михаила, па отуда и дужи, лирски дијалози, о којима је ауторка говорила као о некој врсти „есеја у драмском облику”[6]. Желећи да створи књижевни лик историјске личности која ју је, поред краља Стефана Дечанског, окупирала од ране младости, ауторка у драми Кнез Михаило осликава пре драматична расположења него драмски развијену радњу. Стаменковић је стога Кнез Михаила оценио као комад „много успелији с литерарног него с драмског становишта”[7]. Чињеница да је Кнежев лик касније добио и епску верзију у роману Бездно, може аргументовати овакав закључак. Најзад, како се фабулативни ток базира на одлагању акције, односно рата за коначно ослобађање балканских народа од Османског царства, јасно је да до кулминације радње у драми не долази. Убиство кнеза Михаила, будући да се одиграва на самом крају дела, нема функцију иннтезивирања драмске напетости, већ њену радњу доводи до коначног свршетка.

Посматран дакле, са становишта активног делања у драми, кнез Михаило репрезентује лик владара који одлаже акцију, до које напослетку и не долази. Такав лик, чије одлагање делања гради драмску радњу, свој прототип може тражити у лику владике Данила, Петра Петровића Његоша, или још даље, у лику данског краљевића Хамлета Вилијама Шекспира. Национална и лична судбина тако се преплићу у једном лику, чији је драмски сукоб услед тога двострук. У драми Светлане Велмар Јанковић, линија супротстављености која би се у класичној драми одвијала између антагонисте и протагонисте, снажно је изражена у лику самог Кнеза и дилемама личне и политичко-националне природе. У оквирима фабуле, Кнез осим појединих напетих дијалога не улази у отворен сукоб ни са једним од ликова, те су његови непријатељи у драми изражени посредно, попримајући обличје великих европских сила и ватиканског Папе. Линија сукоба која на две опозитне стране поставља Кнеза и велике силе, није једина која се у драми може маркирати. Мада посве другачије природе, она се учитава и у непремостивим разликама између владара и осликаног народног менталитета.

Изолованост владара од остатка колектива још једна је спона која као владаре атрибуира и Кнеза и владику Данила. Док Кнез истиче да би без својих пријатеља „сасвим у самостан зазидан био”[8], владика се приликом првог појављивања у Горском вијенцу јавља у окриљу ноћи, говорећи сам са собом. Као поглавар, политички и верски, он остаје лице које дела, мишљу или акцијом, и онда када други ликови нису активни; муче га „ужаса пламови”[9] у тренуцима док остали спавају. Ноћна атмосфера, која се обично везује за стање мировања, за владику је само окидач дубоких унутрашњих превирања. Сопствену отуђеност доживљава као апсолутну, будући да се испољава на више нивоа, па се у том контексту могу и разумети стихови: „Једна сламка међу вихорове/ Сирак тужни без нигђе никога/…Суза моја нема родитеља”.[10] Његово отуђење поприма и оноземаљске размере, па над његовим невољама остају неме и небеске, више силе. Владика не жали само над властитом осамљеношћу, већ се у таквом положају налази и читав словенски народ на Балкану који сам подноси жртву борећи се против силе која прети читавој Европи.

Можемо приметити да се ликови кнеза Михаила и владике Данила налазе у сличним ситуацијама у којима је национална судбина условљена њиховом одлуком. Онда када је у народном колективу жеља за јуначким војевањем слободе снажно изражена, они настоје да, свако из својих разлога, сукоб разреше мирним путем. И један и други разумеју сву трагичност положаја која у односу према великим силама припада хришћанским народима на Балкану. Такав однос размера моћи, Кнез је осликао речима „пиљак у рукама великих играча”[11]. Међутим, дистинкција између Кнеза и владике може се уочити разматрањем њиховог суодноса са колективом на чијем челу, као владари, стоје. Сви ликови у Горском вијенцу који су део црногорског колектива, укључујући и владику Данила, носиоци су истих, културних и социјалних кодекса, заступници истих јуначко-херојских погледа на свет. Специфичне прилике и уређење Црне Горе, условљавају и снажне везе између поглавара и народа, те међу њима влада однос узејамног поштовања и наклоности. Владика је тако по свим карактеристикама део заједнице којој припадају и други ликови, издвајајући се само по положају који му омогућава да „више види но онај под брдом”[12]. Кнез Михаило, међутим, постао је поглавар државе којој приступа из перспективе странца. Рано одведен из Србије, а потом опет у њу враћен, он постаје лик који се нашао „ни тамо ни овде”, странац како у туђини тако и у домовини. „И ја сам своју земљу једва дочекао и ништа ми није важније од Србије. Само, Србија је моје тло по којем ходим и као самац и као странац”.[13] Кнез стога посматра менталитет народа са којим, у том погледу, није сродан. Тај Србин који је вековима „као дивља звер морао да живи”[14], Кнезу је стран и страшан. „Таква сам ја зла у очима мојих Срба видео када су једни на друге нападали, једни друге сатирали, да сам потрес у души доживео од којег се годинама нисам излечити могао”.[15] Примећује се да се идеализована слика херојске Србије разобличава на више места у драми. Статус који јој у усменој књижевности припада деградира Анастас, обраћајући се Антонију Орешковићу речима: „Ваши Срби живе у народној поезији што је Вук Стефановић сакупљао. Они су племенити, они су јунаци. Моји Срби живе овде, у Србији. У стварности. Најчешће нису племенити, чак и кад су јунаци. Знају бити јако опаки, како Вам рекох”.[16] Србија у драми Светлане Велмар Јанковић губи узвишени ореол косовске легенде; постаје земља заборављене прошлости у којој су херојске подвиге заменили унутрашњи сукоби и атентати.

 Надаље, нарушавање традицијских образаца сиптоматични су одраз Кнежевог размимоилажења са сопственом културном баштином. Не само да је његов брак са кнегињом Јулијом, женом друге вере, сам кнез маркирао као свој преступ, него се нарушавање традицијски дубоко утемељене забране огледа и у остваривању родоскрвне везе[17]. Тема родоскрвног греха јавља се још у најранијим периодима наше усмене и хагеографске књижевности, где се проблематизовала као један од најзначајнијих преступа у оквиру круга великих грехова. Међутим, поновна књижевна обрада ове теме, вековима удаљена од њеног примарног полазишта, довела је и до низа мотивских померања и раслојавања. Како се склапање бракова међу крвним сродницима практиковало унутар владарских породица, оваква тематика у драми чија се радња одиграва у Србији друге половине XIX века, нема ефекат шокантности нити за циљ узима демаскирање табуа. Ипак, јасно је да је у оквирима религиозних узуса и традиционално уоквирених норми родоскрвна веза задржала представу о сагрешењу. Самим тим, по узрочно-последичном принципу, конституисао се и хришћански однос греха и казне. Стога и склапање инцестуозног брака не наилази на одобравање врховних верских поглавара и цркве као институције, што потврђују и Анастасове речи: „Невоља је у томе што је Катаринина кућа и Твоја а Твоја је и Катаринина. То Митрополиту смета, и Српској Цркви, што је Катарина Твоја Сестричина, Господару”.[18]

Сличност коју смо успоствили између Његошевог, и јунака Светлане Велмар Јанковић, а која се огледа у одређеним наративним сродностима, има за циљ јасније одређење фигуре владара конституисане у Кнезу Михаилу”. Кнез Михаило у драми, баш као и владика Данило у спеву, репрезентује хуманистичке тежње одржања мира које не искључују борбу за национални идентитет. Међутим, у оба случаја, овакве интенције се показују као проблемске и тешко одрживе. У сукоб тако долазе визионарски снови једног владара, као и духовне вредности једног владике са једне стране, и објективних околности са друге. Кнежево стално осцилирање између јаве и занесености, као и превид стварносне ситуације чине драмски ток одрживим, те су његови бројни превиди предзнака који слуте несрећу условили његов хибрис и трагични свршетак[19]. Кнез Михаило сам схвата да његово одлагање делања остаје без упоришта у стварносној ситуацији, која такав вид акције изискује. Слично томе, и у Његошевом Горском вијенцу бројни су догађаји и знаци који треба да убрзају владареву одлуку у вези са истрагом потурица, која је у народу донесена и много пре његовог пристанка. Уочљива је немогућност избегавања сукоба приликом било каквог споја две међусобно супротстављене стране. Кулминација нетрпељивости досегнута је у епизоди отмице Руже Косанове, коју одводи Мујо Алић, и чије разрешење има крваве последице. Сватовска скупина која својом традиционалном и примарном улогом симболички представља спајање двају страна, у овом случају занемарује основну своју намену и тежи да укаже на немогућност спајања неспојивог. Онако како се у Горском вијенцу бројним догађајима предсказује будући сукоб, у Кнезу Михаилу се трагичан расплет радње наговештава бројним предзнацима. Игром речи и заменом предлога „у” у „на”, Кнез Атанасовим речима мења значње, које у том случају предочавају жељу за одласком „на онај свет”. Сан који се јавља у пророчкој функцији, такође се може разумети у том контексту. Низ симболичних слика: свеприсутно црвенило, земља, Кнежева изокренута визија себе, појављивање очеве фигуре као медијума између два света, дрвета који је својим кореном повезан са хтонским, сенке које га из сна прате –  све скупа слути близину смрти. Најзад, на њу упозорава и природа, па се необично понашање Кнежевих коња показује као јасан предзнак несреће која ће се догодити. Као последњи такав предзнак, истиче се снажно изражен дуални однос између свеприсутне надолазеће опасности коју Кнезу блиски људи уочавају, и његовог истицања лепоте мајског поподнева, због којег и његове наизглед безазлене речи о важности тог дана, постају злослутне.

 Кнежев превид таквих знакова, као и оних који су имали објективније упориште и на које су га блиски људи упозоравали, преступ је којим, изазивајући судбину, његов лик поприма обрисе трагичног кривца.

Иако се, као што је већ речено, драмски ток Кнеза Михаила не одвија по начелним особеностима драмске радње, можемо рећи да потребу таквог уобличавања преузете историјске грађе изискују драмске карактеристике лика кнеза Михаила. Обликован као протагониста, чије оплемењене визионарске идеје нису могле да опстану у датом временском и просторном окружењу, и који се као такав у њему није могао позиционирати, кнез Михаило је оличење фигуре кога непремостиве разлике сукобљавају са светом око себе и са самим собом. Међутим, владарска дилема кнеза Михаила, која у књижевности има своју мотивску генезу – мада основно, није и једино проблемско чвориште његовог лика. За разлику од владике Данила, лика са којим је претходно успостављена мотивска сличност, кнез Михаило није јунак омеђен искључиво позицијом владара. Будући да је владика верски и политички поглавар, његов делокруг се ограничава на односе који имају општији значај, док се лик кнеза Михаила даје и из перспективе његовог приватног живота. Сегмент живота обухваћен у драми, базиран је пред Кнежеву смрт, те је он човек иза кога већ стоји пропали брак са кнегињом Јулијом, као и историја проблематичних односа унутар породице. Изнурен љубавним разочарањем, неизграђеним односом са оцем, као и проблематичном везом између родитеља, Кнез поновни љубавни и животни занос успоставља у односу са Катарином Константиновић. Кроз однос са њом најјасније се испољава и она друга страна страна његовог лика, која га предочава као индивидуу и која спрам значаја владарске титуле стоји у надређеном положају. „Упркос свима, Господар Србије не морам бити. Али Твој бити морам”.[20]

Управо сукоб унутар лика који у себи спаја владарску и индивидуалну судбину, и немогућност њиховог измирења, јесте начелна двојба кнеза Михаила из које произилазе све остале. Слика поновног цвркута птица и зујања инсеката одраз је изнова успостављеног идиличног поподнева, које је на тренутак нарушило убиство у Кошутњачком парку. Могућност цикличне обнове природе и вечитог протока времена супротставља себи пролазност људских судбина, оних који историју творе или који у њој обитавају. Поновним успостављањем власти и јављањем Летописца који проговара 125 година у односу на време дешавања у драми, осликан је незаустављиви проток времена у коме се само смењују актери. Историја Србије исписивала се и након смрти кнеза Михаила, а фигура владара, отелотворена у другој личности, и даље је опстајавала. Са друге стране, његов лик, необновљив и целовит једино у саодносу владарског и индивидуалног, оживотворен је посредством уметничке визије једне историјске личности, која је стога, по речима саме ауторке, имала за циљ да говори о лику. Не о историји.

 

 

[1] Владимир Стаменковић, „Кнез Михаило Светлане Велмар Јанковић у Југословенском драмском позоришту“, Крај утопије и позоришта-критике и есеји, Београд, 2000, стр 123.

[2] Светлана Велмар Јанковић, „Кнез Михаило”, Жезло, Београд, 2001, стр 109.

[3] Марта Фрајнд, Историја у драми – драма у историји: огледи о српској историјској драми. Нови Сад: Прометеј: Стеријино позорје; Београд: Институт за књижевност и уметност, 1996, стр 12.

[4] Велмар Јанковић, нав. дело, стр. 109.

[5] Велмар Јанковић, Светлана, „Реч после”, Жезло, Одабрана дела, Београд, 2001, стр 273.

[6] Нав. дело, стр 274.

[7] Стаменковић, нав. дело, стр. 124.

[8] Велмар Јанковић, нав. дело, стр. 118.

[9] Петар Петровић Његош, Горски вијенац – Луча микрокозма, Просвета, Београд, 1963, стр. 15.

[10] Његош, нав. дело, стр. 14.

[11] Велмар Јанковић, нав. дело, стр. 205.

[12] Његош, нав. дело, 154.

[13] Велмар Јанковић, нав. дело, стр. 210.

[14] Нав. дело, стр 197.

[15] Исто.

[16] Исто, стр 172.

[17] Катарина Константиновић и кнез Михаило, припадају истој династији Обреновића и потомци су два брата, Милоша, кнежевог оца, и Јеврема, Катарининог деде.

[18] Велмар Јанковић, нав. дело, стр. 162.

[19] Поменутим теоријским одредницама које припадају домену класичне трагедије овде се желела истаћи интенција аутора да се узрок трагичног свршетка може тражити, и у низу несвесних преступа самог лика, а не искључиво спољашњих околности.

[20] Велмар Јанковић, нав. дело, стр. 235.