Весна Т. Томић: Чеднина исповест, Поета, Београд, 2021.               Веома даровита и врло цењена ауторка са Косова и Метохије, Весна Т. Томић која с подједнаким успехом пише и поезију и прозу, огласила се новим романом са врло актуелном темом из невесeле друштвене реалности Србије, спрегом криминала и извршне власти оличене у раду извршитељских канцеларија. Но, роман Чеднина исповест, који је роман с дуплим дном, чини много шири захват у постојеће, егзистенцију, садашње и прошло. Ово је дело заправо сложена уметничка целина у којој доминирају лирски дискурс, реминисценције, метафизички просеви и повремена сновна пројекција јаве. Заправо, роман Чеднина исповест јесте диптих који чини ауторска нарација и исповест главне јунакиње…

  Каја Панчић Миленковић, У два корака Центар за културу, образовање и информисање „Градац“, Рашка, 2021.   Каја Панчић Миленковић, Лица љубави Нишки културни центар, Ниш, 2021.   Могло би се набројати доста писаца који, приметно учестало, готово из године у годину продукују своје нове песничке збирке, у којима се поред квалитетних песничких текстова може пронаћи и доста оних који то нису. Иако је сабрала прилично година, Каја Панчић Миленковић из Пирота (1958) не припада таквом кругу песничког рода. Уз своје професионалне обавезе и послове који јој обезбеђују насушни хлеб, пише и објављује из дубљих стваралачких разлога. И нигде не жури, нити кога навалентно „обрађује“ да примети песнички глас из…

  Јулиа Капорњаи: Панацеја КОВ, Вршац, 2021.               Јулиа Капорњаи, ауторка песничких збирки Живи чвор (2002), Бело сунце (2005) и Из капи мора (2019), објавила је и четврту песничку књигу занимљивог назива Панацеја, у којој остаје на трагу своје препознатљиве поетике, али и доноси, наравно, нове теме и дубинска виђења у духу своје оригиналности и песничке зрелости.             Књига има четири циклуса: Свлачење белог, Круг, Панацеја и У мрежи, са песмама у њима које већ и самим насловима привлаче пажњу (као што то чине и наслови ових циклуса) и радозналост читаоца да урони у тај свет разноликих, битних тема и питања – која су, у исто време, и личне…

  Милош Николин: Пет годишњих доба марвеног доктора Албатрос плус, Београд, 2020.   Премда статус НИН-ове награде из године у годину постаје све дискутабилнији, списак наслова који су ушли у шири избор ипак је и даље добра водиља кроз српску књижевну хиперпродукцију, те му се читаоци (и критичари) месецима након доделе награде несумњиво враћају. Један од романа који се нашао у ширем избору за 2020. годину јесте и роман Пет годишњих доба марвеног доктора Милоша Николина. Београдски писац, који је пажњу читалачке и критичке публике привукао можда највише претходним романом, Легендом о Паблу, пре две године објавио је дело које се у контексту његовог досадашњег опуса показује као посве друкчије…

  Никола Живановић: Ђулићи и увеоци Друштво за афирмацију културе „Пресинг“, Младеновац, 2020.   За разлику од досадашње неокласицистичке тенденције, нова књига Николе Живановића Ђулићи и увеоци потпуно је у знаку деконструкције. У овој Живановићевој песничкој збирци еклектички су измешани различити историјски предлошци, који један другог надопуњују и укидају, нпр. савремено доба и Други светски рат са временом у којем је живео Јован Јовановић Змај. Поменути романтичарски песник и сам постаје актер различитих времена, која сва указују на немогућност опстанка песника у данашњем времену, и то не толико због материјалне неусловности, колико због недостатка песниковог места у култури и књижевности. Тако је Змај, песнички јунак Живановићеве књиге, пилот а не…

  У ноћи има увек страха, као влаге, некад више некад мање. Његов утицај на нас сасвим је неједнак. Понекад имамо снаге да му се потпуно отмемо, понекад нас само тренутно прође, као језа, а понекад му отворимо сами душу и пуштамо га да гази и хара како хоће.[1]    Да су страх и ноћ повезани видимо и у Андрићевом роману Проклета авлија. Ноћу се јавља посебна атмосфера у затворским ћелијама, а ходницима се шире животињски звукови. Сна нема, а и ако га има –испрекидан је и више подсјећа на ноћну мору. Јунаци Проклете авлије остају сами са својим страховима и тјескобом. Ноћу нестаје колектив, нестају кругови о којима нам…

  Метафоризација пута у књижевном делу остварује се као потрага за срећом, миром, истином или вечним животом, која подразумева низ етапа и трансформација на путу, чиме се симболички наглашава жеља јунака за унутрашњом променом. Метафором „згушњавање времена” руски теоретичар књижевости Бахтин изразио je потребу за новим термином који обухвата и простор и време, те је осмислио појам хронотипа, где се „обележја времена разоткривају у простору, а простор се осмишљава и мери временом”[1]. Бахтин наводи да је значај хронотопа пута у књижевности огроман, јер ретко које дело пролази без одређених варијација мотива пута, путних сусрета и доживљаја[2]. О животу и делу Јелене Ј. Димитријевић најлепше је и најподробније писано у часопису…

  Заустави се мало, човече! Димитрије Кантакузин, Посланица кир Исаији   УВОД   Тројица српских књижевника, тројица световњака, представници су књижевности однеговане у једном рударско-трговачком граду на југу Србије. Реч је о књижевницима из Новог Брда: Владиславу Граматику, Димитрију Кантакузину и Константину Михаиловићу. Захваљујући делу прве двојице, Владиславу и Димитрију, који су настављањем ,,традиције средњовековне књижевности на српском језику, наговестили и почетак једне нове, општебалканске православне књижевности, која ће по својим идејама бити и српска, и бугарска па чак и грчкаˮ, могуће је говорити о ,,новобрдском књижевном средиштуˮ[2]. Димитрије Кантакузин, најзначајнији књижевник друге половине XV века, као писац огледао се у литургијској химнографији, хагиографији, поезији и епистоларним списима. Димитрије Богдановић…

  УВОД Човеков пад, Адамов пад или, једноставно, пад – јесте термин који се користи у хришћанству како би се њиме описао прелазак првог човека и жене из стања невине послушности Богa у стање криве непослушности. Доктрина о паду долази из библијског тумачења Књиге постања, поглавља 1–3. Занимљиво је да се израз „човеков пад” заправо и не користи у Библији. То је, наиме, теолошки израз за прелазак од савршенства ка греху. Термин ’човек’, такође, јесте генеричка библијска реч за људску расу, укључујући и мушкарце и жене. Адамова и Евина непослушност Богу била је први људски грех. Они су заувек уништили људску природу, преневши жељу за грехом на сваког рођеног од…

    А пештеру змијину стаде штовати, као божју цркву и свето место, рекавши, као Аврам, „на месту овом Господ видеˮ. Теодосије Хиландарац, ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПЕТРА КОРИШКОГ   На лествици симбола из књига о животињама змија се јавља као човеков непријатељ или, тачније, супротна вредности у човековом напредовању не само у погледу ума и овладавања светом, већ и у дуговечности. Припремајући се да се попут анђела вине у космос, змија узмиче, замотава се и грчи, завлачи се у утробу земље и у несвесно. Њена смртност расте са увећањем човекове бесмртности[1]. Симболика змије широко је распрострањена у свим културама и крајевима света. Одувек су биле повезане са добрим, али и са…