Метафоризација пута у књижевном делу остварује се као потрага за срећом, миром, истином или вечним животом, која подразумева низ етапа и трансформација на путу, чиме се симболички наглашава жеља јунака за унутрашњом променом. Метафором „згушњавање времена” руски теоретичар књижевости Бахтин изразио je потребу за новим термином који обухвата и простор и време, те је осмислио појам хронотипа, где се „обележја времена разоткривају у простору, а простор се осмишљава и мери временом”[1]. Бахтин наводи да је значај хронотопа пута у књижевности огроман, јер ретко које дело пролази без одређених варијација мотива пута, путних сусрета и доживљаја[2]. О животу и делу Јелене Ј. Димитријевић најлепше је и најподробније писано у часопису…

  Заустави се мало, човече! Димитрије Кантакузин, Посланица кир Исаији   УВОД   Тројица српских књижевника, тројица световњака, представници су књижевности однеговане у једном рударско-трговачком граду на југу Србије. Реч је о књижевницима из Новог Брда: Владиславу Граматику, Димитрију Кантакузину и Константину Михаиловићу. Захваљујући делу прве двојице, Владиславу и Димитрију, који су настављањем ,,традиције средњовековне књижевности на српском језику, наговестили и почетак једне нове, општебалканске православне књижевности, која ће по својим идејама бити и српска, и бугарска па чак и грчкаˮ, могуће је говорити о ,,новобрдском књижевном средиштуˮ[2]. Димитрије Кантакузин, најзначајнији књижевник друге половине XV века, као писац огледао се у литургијској химнографији, хагиографији, поезији и епистоларним списима. Димитрије Богдановић…

  УВОД Човеков пад, Адамов пад или, једноставно, пад – јесте термин који се користи у хришћанству како би се њиме описао прелазак првог човека и жене из стања невине послушности Богa у стање криве непослушности. Доктрина о паду долази из библијског тумачења Књиге постања, поглавља 1–3. Занимљиво је да се израз „човеков пад” заправо и не користи у Библији. То је, наиме, теолошки израз за прелазак од савршенства ка греху. Термин ’човек’, такође, јесте генеричка библијска реч за људску расу, укључујући и мушкарце и жене. Адамова и Евина непослушност Богу била је први људски грех. Они су заувек уништили људску природу, преневши жељу за грехом на сваког рођеног од…

    А пештеру змијину стаде штовати, као божју цркву и свето место, рекавши, као Аврам, „на месту овом Господ видеˮ. Теодосије Хиландарац, ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПЕТРА КОРИШКОГ   На лествици симбола из књига о животињама змија се јавља као човеков непријатељ или, тачније, супротна вредности у човековом напредовању не само у погледу ума и овладавања светом, већ и у дуговечности. Припремајући се да се попут анђела вине у космос, змија узмиче, замотава се и грчи, завлачи се у утробу земље и у несвесно. Њена смртност расте са увећањем човекове бесмртности[1]. Симболика змије широко је распрострањена у свим културама и крајевима света. Одувек су биле повезане са добрим, али и са…

  Владислав Петковић Дис спада у ред песника који, без обзира на велику временску удаљеност од садашњег тренутка, и даље привлаче пажњу и изазивају полемику, при чему његови стихови добијају нове интерпретативне моменте и потврђују своје место у историји српске књижевности. Пре 110 година српску књижевност обележила су два значајна догађаја: Богдан Поповић објавио је чувену Антологију новије српске лирике која је аргументовала његове парнасо-симболистичке ставове и означила литерарну победу Јована Дучића, а Владислав Петковић Дис је објавио своју прву збирку песама Утопљене душе, изазивајући највеће ауторитете српске књижевне критике да реагују на њене ирационалне, сновидовне визије. Последња мирна година је 1911, представљала је затишје пред буру која се надвијала…

  Српска књижевна критика у XX веку препознала је вредност поезије Данице Марковић. Велики број њених песама објављен је у Српском књижевном гласнику, и једина је жена коју је Богдан Поповић унео у Антологију новије српске лирике. Јован Скерлић у Историји нове српске књижевности указује на уметничку вредност њене прве збирке Тренуци (1904), истичући да је „малом и несавршеном, али оригиналном и имресивном књигом, до сада најбоља песникиња у српској књижевности.”[1] „Имаће успеха код данашњих српских читалаца, којима је додијала лаж и афектација у нашој данашњој, чисто спољној поезији, сведеној на игру речи и комедију осећања.”[2] Књижевна критика почетком XX века дала је изразити допринос успостављању српског културног обрасца, јер…

   УВОД  Да би књижевни текст био заокружена наративна целина нужно је да га, између осталих наративних елемената, чине и наратор и наратер. Већина књижевних теоретичара је става да нема приповедног текста без приповедача и без слушатеља и да су они основни и примарни конструкти сваке наративне целине, те да је основна јединица проучавања сваке наративне анализе одређеног приповедног текста приповедна инстанца, наратор који представља једног од преносилаца дате приче, фокализатор – онај који из одређеног угла посматра дату ситуацију, и наратер – онај који прима послату поруку. Приповедна инстанца, наратор, затим и прималац поруке – наратер – део су одређеног „процеса посредовања кроз који се приповедано представља”[1]. Споменути проблем…

  Осман Ђикић је један од најпознатијих мостарских песника. Бавио се темама које су присутне и у усменој књижевности – универзална промишљања и исказивање осећања о свакодневном животу, размишљања и расположења, идеали, надања, страхови, жеље и прохтеви. Осман Ђикић је стварао у периоду када су трупе аустроугарске војске дошле на просторе Босне и Херцеговине – управо тада су песници изложени утицајима Европе. Босна је одувек била раскрсница разних интереса и размеђе разноврсних утјецаја. Таква  ситуација одразила се и на њену књижевност и уметност. Често се у Ђикићевим песмама могу читати казивања о градовима, местима и животу у њима, али и објекти и концепт љубави. Kонцепт и мотиви љубави темеље се…

              Народна балада Хасанагиница, која је први пут објављена у Фортисовом путопису Viaggio in Dalmazia 1774. године, нијe губила интересовање публике: „Како по трајању тако и по простору који захвата, рецепција Хасанагинице је изузетна – нема друге наше песме усменог, а вероватно ни писаног постања која је тако и у толикој мери прихваћена.”[1] О Хасанагиници се писало више него и о једној другој балади наше народне књижевности. Драматска концепција народне баладе као жанра инспирисала је драмске писце да од ове баладе направе драмско дјело. Оно што Хасанагиницу чини изузетно погодном за позоришну адаптацију је првенствено сукоб између ликова. Најуспјешнији у том подухвату, односно стварању драмског дјела на основу народне…

              ПОЕТИКА И ТЕМАТИКА АРХИЛОХОВЕ ПОЕЗИЈЕ   У историји књижевности остало је упамћено да је Архилох стварао у више песничких форми које су већ постојале у VII веку пре нове ере. Израз је пронашао у еподи и елегији, али најзнаменитији је као писац јамба (запамћених као „гујиним једом орошених”). У сваки од ових лирских облика унео је проблематику новог доба, но она већ и од Хесиода није могла сасвим подобно бити изражена у оквиру епског, хомеровског хексаметра.[1] Осим што је уобличио јампски триметар (познат и као јампски дванаестерац) до свог врхунца, уводећи у дотераном облику традиционалне песничке форме у поље високе уметности[2], изгладио је и разне друге, разбијајући архајску…