Биљана Ђуровић
ХРОНОТОП ПУТА У ДЕЛУ СЕДАМ МОРА И ТРИ ОКЕАНА. ПУТЕМ ОКО СВЕТА. ЈЕЛЕНЕ Ј. ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

Метафоризација пута у књижевном делу остварује се као потрага за срећом, миром, истином или вечним животом, која подразумева низ етапа и трансформација на путу, чиме се симболички наглашава жеља јунака за унутрашњом променом. Метафором „згушњавање времена” руски теоретичар књижевости Бахтин изразио je потребу за новим термином који обухвата и простор и време, те је осмислио појам хронотипа, где се „обележја времена разоткривају у простору, а простор се осмишљава и мери временом”[1]. Бахтин наводи да је значај хронотопа пута у књижевности огроман, јер ретко које дело пролази без одређених варијација мотива пута, путних сусрета и доживљаја[2].

О животу и делу Јелене Ј. Димитријевић најлепше је и најподробније писано у часопису Босанска вила, у есеју насловљеном Јелена Јов. Димитријевића[3] из 1899. године. Иако се не зна поуздано ко је аутор овог есеја, претпоставља се да се ради о професору и књижевнику Милораду Милу Павловићу, који је те године био сарадник овог часописа. Захваљујући свом пореклу, Јелена Ј. Димитријевић одмалена се учила књизи, што је представљало почетак њеног књижевног развојног пута. Међутим, средина и време у којем је живела спутавали су је на том путу, све док се није удала (1881) за артиљеријског капетана Јована Димитријевића. Почела је да путује и да учи језике, те је у том периоду објавила прву збирку поезије под називом Песме Јелене Јов. Димитријевића (1894).

               Живећи у Нишу, сусрела се са источњачким начином живота, што је веома окупирало њену пажњу, те је књигу Писма из Ниша о харемима посветила представљању оријенталног света, обичајима, култури и тајнама харема[4]. Књига је уједно и прво прозно дело на српском језику које је написала жена. Сарађивала је са бројним часописима и алманасима и била предана друштвеном и хуманитарном раду. Имајући прилику да пропутује свет и упозна бројне културе, своје животно искуство преточила је у путописну прозу Писма из Солуна и дело Американка (1897), путопис Писма из Индије (1928), Писма из Мисира (1929), Нови свет или у Америци годину дана (1934), да би 1940. године објавила путопис Седам мора и три океана. Путем око света.

               Јелена Ј. Димитријевић умрла је 1945. године у Београду. Иако су је поистовећивали са највећим именима из света књижевности и иако је одликована Орденом Св. Саве, о њеном животу и делу мало се зна и говори. „

 

 

Путопис Седам мора и три океана. Путем око света јесте последње објављено дело Јелене Ј. Димитријевић. Прво издање књига је доживела 1940. године, а издала ју је Државна штампарија Србије у Београду, да би након Јеленине смрти овај путопис доживео бројна реиздања. Српска књижевница у овом делу описује путовање кроз Земљу фараона и Свету земљу и Сирију, смештајући причу у три целине. Први део насловљен је Од Ђенове до Александрије, друга целина носи назив По земљи фараона, док је трећа целина насловљена У Светој земљи и Сирији. Други део путописа Јелена Ј. Димитријевић посветила је супругу Јовану: „Успомени свога незаборављеног друга”[5], док је трећи посветила својој мајци: „Светој сени своје мајке”[6].

Ако се осврнемо на културни и историјски амбијент крајем XIX и почетком XX века, балкански патриотизам и оријентално наслеђе, приметићемо да је у овом путопису књижевница Јелена Ј. Димитријевић иронично одбацила конвенционална уверења да се жена одлучи да крене на пут. Како је овај њен путопис последње штампано дело, верује се да оно представља својеврсну сублимацију досадашњих животних искустава и путовања, преносећи читаоцима живописне импресије њене позне животне фазе.

Хронотоп пута издвојио се као примаран у делу, поставши доминантан у односу на друге, испољавајући се природно или метафорички. Ауторка путопис започиње писмом из Ђенове 1926. године, истичући да је „захваљујући Богу, науци и куражи, својој куражи”[7], продужила пасош и одлучила да крене на пут упркос недавном проблему са видом који је решила у Бечу. Наговештавајући да је у њој прорадио „женски каприц”, показала је снагу и упорност. Употребом конкретног хронотопа Ђенова веродостојност путовања се појачава. Важно је разумети да је позивање на имена места само једна од стратегија које писци могу да искористе и ни на који начин није нужна нити обавезујућа. Драган Стојановић сматра да су посебна питања фунционалности књижевности хоће ли путописац описивати реално кроз сазнајну димензију, или ће описано бити у домену нереалног и фантастике[8].

Из Ђенове, места рођења проналазача Новог Света Кристофора Колумба, Јелена Ј. Димитријевић дословно започиње пловидбу Средоземним морем, али и поетско путовање, градећи метафору путовања уз помоћ лађе „Италија”. Лађа истовремено представља и животни пут сваког човека на њој, али и опасности које на том путу вребају, односно само путовање које је циљ, идеал, жеља да се пронађе сунце. Мерило ове метафоре јесу реални простор и време – удаљеност која се треба прећи (препловити) и време које је потребно да би се та радња извршила, истовремено са субјективним временом, односно временом које путник на броду доживљава, ишчекујући одредиште.

Јелена Ј. Димитријевић осећа потребу да ни у једном тренутку не кривотвори стварност. Забележила је о свом путовању: „Не, ово није пустоловина, ово је жеђ за путовањем, коју нису могле угасити ни болест ни године. Да ли ме прокле Бог или благослови ђаво? ‘Le Juif Errant’, тако ме је звала једна од вас, она која је била заронила дубоко, најдубље у мене и познавала моје најинтимније ја”[9]. Појам „Le Juif Errant”, у значењу „лутајући Јеврејин”, описао је судбину Јелене Ј. Димитријевић. Овај појам заснован је на средњовековној легенди о Јеврејину који је одбацио идеју о постојању Исуса Христа, исмевајући га, због чега је, носећи проклетство свог народа, био осуђен на вечито лутање до другог Његовог доласка. Јелена Димитријевић у свом путопису говори о вечном лутању из жеље за упознавањем света, уочавањем крајева и различитих култура.

Поставља се питање како се то путовање (лутање) може разумети. Ако се осврнемо на средњовековну легенду, претпоставили бисмо да је и књижевница била осуђена на лутање, међутим, да ли се то може разумети тако? Основна жеља и мисија Јелене Димитријевић било је „лутање” далеким крајевима до самог краја њеног живота, усахнуће жеђи за путовањем које нису могле угасити ни болест, а ни године. Списатељица из једног света прелази у други, из туђине у туђину, а на путовање у незнан не вуче је њено маргинално стање и непознавање саме себе. Она у том путовању не трага за одговором ко је, не трага за истином – већ у крајеве о којима говори одлази као усхићени туриста, гоњена вечитом тежњом за откривањем новог и до тада невиђеног. У том смислу може се открити веза између Јелене Ј. Димитријевић која није имала мира и Лутајућег Јеврејина. Она је непрестано трагала за нечим другим, питајући се да ли је прокле Бог или благослови ђаво. Долежел сматра да путник, пре свега, упознаје и формира сâм себе, кроз искуства и сусрете са другим путницима, и тај пут је заправо пут ка себи, сазревање једне особе, и не представља „остварење циљева колико непрестано когнитивно усавршавање”[10]. Путник–приповедач полази на путовање, својеврсно ходочашће, не знајући да ли ће на том путу доживети просветљење и достићи циљ, будући да се постојање тог сврсисходног циља доводи у питање. Путовање, поДолежеловом мишљењу, представља тежњу путника-приповедача да кроз тродимензионални простор (макрокосмос света) испита и пронађе себе (микрокосмос бића).

Јелена путник истовремено је Јелена стваралац. Непрестано њено путовање израз је животног стила. Она на том путовању, вечно трагајући и жудећи за новим, измешта ствари из простора иреалног (сан) у простор реалног (јава). Начин на који се овај путопис анализира према Бахтиновој теорији хронотопа не своди се само на авантуристичко време и случајне сусрете, већ сеже дубоко у сиже, а потрага за истином истовремено је и потрага за срећом, испуњењем снова и дражи. Тачка одласка представља тачку повратка, носталгична и вечно жељена. Одредиште које је до тренутка виђења било само имагинарно постаје основ за исписивање текста. Пут ка одредишту представљен кроз .уметнички текст представља животни пут самог јунака. Стално чуђење изазива Јеленина одлука да се сама упусти у такво путовање, и то жена ‘у тим годинама’. Закључује да се на Балкану не живи брзо, већ се брзо стари. Пут је за њу далек, дугачак и тежак рад који замара и физички и духовно. Дојчиновић тврди да је свако путовање излажење из сигурности, преузимање ризика, опирање инерцији, те да је путовање увек одвајање од безбедности дома, авантура[11]. Одатле су и чуђење и осуда што на путовање полази сама, будући да ју је на животном путу, али и кроз сва путовања пратио сапутник, супруг. Зато је Јелена Ј. Димитријевић метафорички представила и смрт, као пут са којег нема повратка. Животни пут јесте пут ка коначности, смрти, крајњем одредишту, цикличан, подсећајући нас на то да „quia pulvis es, et in pulverem reverteris”[12].

Говорећи о смрти као крајњем исходу живота, Јелена Ј. Димитријевић подсећа нас на Тутанкамона. Његовом судбином истакла је како је судбина свакога ко је крочио на тле иста – људски живот обележен је пролазношћу, исходиште је свима познато. Јелена велича Тутанкамона, ословљавајући га са „О, краљу”[13], тужећи се на његову судбину и пљачкање његовог вечног дома. Мотиви сећања, растанка, дијалога, препознавања, губљења – у служби су централног мотива хронотопа пута. Бергсон наводи да ми стварамо и реконструишемо непрестано[14].

Амбијент о којем наша ауторка приповеда има функцију приказа њеног унутрашњег стања. Простор и трагање за смислом живота јесу повезани; представљају простор за рефлексије, место да се утоне у успомене које, поред личног, подразумевају и општи карактер.

Пут у Тутанкамонову гробницу пут је у прошлост – Јелена евоцира успомене на мајку и крађу прстена са руке, када су је измештали из једне гробнице у другу; носталгија је изазвана и појачана гледањем слика и саосећањем са судбином Краља. Путовање се овде манифестује као путовање унатраг, у димензију прошлости путем личних успомена кроз успомене општег културног наслеђа. Лично се осликава кроз опште; опште је овде покретач за путовање у простор субјективног, а путања која пролази кроз простор успомена враћа се у стање садашњице. Повратком у простор сећања, Јелена Ј. Димитријевић упознаје нас са чињеницама које су обележиле њен живот и које су јој битне, свесна да „жалост не пролази тако брзо ни за несталом птицом коју смо волели, а камоли за драгим људским бићем”[15].

Живописно и са пуно детаља, Јелена Ј. Димитријевић говори о реци Нил, истичући њену бесмртност, путовање и сталан ток кроз који он живи и траје, али и вечито измиче, а истовремено подсећа на сам чин приповедања. Статус бесмртног и вечитог, чији животни пут не познаје крај јесу и пирамиде које су импресионирале нашу списатељицу.

Насупрот бесмртном Нилу и пирамидама које одузимају дах стоји смрт, те списатељица у неколико наврата повезује путовање са смрћу; оно је делимично и метафорички увек смрт: „Отпутовати – то је увек помало умрети”[16]. Она прича како се плашила да не дође смрт преко њене воље, али кад би њеном вољом дошла, то би било нешто друго. Закључује да је путовање истовремено и нови живот, могућност за откривање до сада неоткривеног и виђење до сада невиђеног.

У сваком новом путовању огледа се метафорички одлазак (пут) у живот, отпочињање новог живота и циклично враћање истом. Љубав према путовањима за Јелену Ј. Димитријевић израз је радости и ведрине живота и духа, снаге и нове младости: „О људи! Не поновите „жена ваших година”, пошто има младих стараца и старих младића. И не заборавите, иако сте у својој земљи, туђу пословицу: ’Онолико имам година колико их осећам на својим плећима’. И најпосле, сетите се да дух човеков не зна за године… ”[17]

 

Одлазак у „Земљу Фараона”, како је Јелена означила Александрију и Египат, за њу је представљао нову етапу, у коју је није довео разум, него срце, у које је „смештен читав Стари свет”[18]. Кох наводи да је овај путопис личан, написан са великом страшћу, у којем егзотични Египат наша списатељица доживљава као хијероглиф који треба прочитати, дешифровати, и да би постао јасан и разумљив у интерпретирању и описивању[19]. Међутим, пут у Александрију којем се радовала и који је очекивала, није једнак ономе што види, реалном. Тражећи Исток, она је наишла на Запад од којег је побегла, због чега је била не само разочарана, већ и ожалошћена. Овде се пут метафорички подразумева и као развојни пут посећених места, о којима нам Јелена Ј. Димитријевић отворено сведочи, причајући нам потанко о историји њиховог настанка све до данашњег дана. Она путује, мења дестинације. Мапа пута креће из Европе до другог континента – Африке. У Африци мења место боравишта и обилази бројне знаменитости, но паралелно са реалним простором-временом, развија се фиктивни пут повратка, пут сећања до времена настанка тих знаменитости, њихове борбе за трајање, али и нестанка. Повратак у прошлост ауторке могућ је искључиво на плану имагинарног, будући да повратак у давно прошло време о којем сведочи није могућ – она, заједно са читаоцима, прибегава сопственој, субјекатској и поновној реинтерпретацији догађаја.

Концепт путовања смештен је и у текст и у метатекст путописа (метафоризација пута оличена је у свим његовим сегментима), у којем, такође, постоји прича о путовању јунака дословно, али и метафорички – живот јунака оличен је кроз пут, а на нивоу апстракције и само приповедање доживљава се као пут, док су читаоци метафорички сапутници и сведоци који учествују у мапирању афричког континента. Метафоризација пута огледа се и кроз епистоларну форму упућену пријатељицама, слике егзотичних предела и животиња, вожњу бродом „Италија” Средоземним морем, брод „Олимпик”, хотел „Изота”, хотел „Савој”, хотел „Континентал”, листу путника, мапе пута, климу, храну, врућину, пасоше. Одреднице путовања до одредишта представљају и туристичке брошуре, мотели/хотели, базари, улице, железничке станице, возови, обале, језера, реке. Посебно су превозна средства, станице и хотели апострофирани као лиминално подручје транспоновања из једног у други простор (димензију), оне су место сусрета и виђења, те зато Јелена Ј. Димитријевић каже да су „станице свуда лепе”[20].

Сви мањи хронотопски мотиви – хронотоп сусрета, хронотоп границе, хронотоп потраге, хронотоп града – налазе се у функцији основног хронотопа – хронотопа пута. Путовање Јелене Ј. Димитријевић богато је бројним сусретима, али се током путовања одвија и приповедање. Њени сапутници различитог су порекла и потичу из различитих делова света. Они су инспиративни списатељици и имају црту која их чини занимљивијима и симпатичнијима. На путу упознаје мис Мери Њутн и мис Мими Брокуе, те вође пута, продавачице цвећа, жене на улици – где у свакоме од њих показује поетски интерес, истичући њихову нарав. Говори о египатским женама, њиховим оделима и обичајима, Грцима, Францускињама, бедуинима и Коптима, живо и језгровито.

Њено путовање по граду само је по себи циљ: она бележи најситније детаље које запажа, а бележећи их, чува их од заборава. У том меморијском бележењу видимо њену суштину кретања кроз паркове, улице, тргове, знаменитости које уочава, али и начин на који она види и доживљава виђено. У исто време приказом тих елемената приказује се и путања њеног кретања, те у сваком тренутку читаоцима постаје јасно где је Јелена Ј. Димитријевић била, прошла и боравила. Читаоцима није потребно додатно наглашавање назива посећених места и градова, већ је довољно јасно где се путник-писац налази на основу представљених знаменитости. Историјски локалитети, остаци старих градова, облици рељефа које списатељица Јелена Ј. Димитријевић у свом путопису наводи јесу примарни облици хронотопонима историјских места којима је дала значајно место у свом делу. Предаје се сталним лутањима и трагањима, често без јасног одређења и организованијег вида потраге, те се тако у појединим местима задржава дуже него што је мислила.

Пут од Александрије до Каира за њу је непревазиђен, нешто што се никада не заборавља: „То је пут кроз Мисир, стваран а који се чини као сан”[21]. Исти доживљај списатељица осећа кад ногом закорачи на тле града Мемфиса, питајући се да ли је то што јој се дешава сан или јавa[22]. На основу наведених цитата из путописа Јелене Ј. Димитријевић представља се слика пута као међупростора између јаве и сна.

Kao ’независан путник’, ко путничке агенције називају путнике који не иду са друштвом већ путују самостално, Јелена проналази потребу да нам приповеда о Александру Великом, Тргу Мухамед Алије, Стубу Помпеј, о катакомбама, мумијама, музејима, пирамидама, Худи Шарави, Јерусалиму, Христовом гробу, Гори маслинској, Јудеји, Дамаску, Бејруту – причајући притом и о себи. Њено је путовање представљано кроз помињање и причу о местима која је обилазила, детаљно именујући свако виђено и посећено место. Она време проводи како напољу, на отвореном простору, тако и у затвореним просторијама; чак више обитава у отвореном простору, простору који је одјек његовог унутрашњег бића.

Путовање се, дакле, може схватити тројако: са једне стране, посматра се као просторни (физички) пут од једне до друге тачке (Ђенова/Италија – Египат – Јерусалим/Сирија), посматра и као историјски пут, будући да су историјске личности о којима Јелена Ј. Димитријевић у свом путопису говори обележили та места својим постојањем и живљењем/проласком туда, али и временски пут, где се, евокацијом успомена, премошћују границе.

Пут је метафорички представљен и као пут кроз време. Слушајући приче младе Арабљанке, поистовећује је са Шехерезадом, девојком која је својом вештином и умећем хиљаду и једну ноћ причала приче које су је одржале у животу. Прича је пут кроз живот, остајање у животу, нови дан који се са новом речју јави. Њене су речи топле, живе и живописне, од њих постају боје и слике. Оно што је за Јелену било посебно важно приликом посете Египту јесте састанак са Худом Шарави, великим именом египатског света и поборницом феминизма, те је феминизам у Јелени је пробудио жељу да пише о Шарави отворено и сјајно, не штедећи речи о неопходности еманципације жена.

Пут ка граду Јерусалиму за нашу списатељицу било је више од путовања – оно је означавало ходочашће у којој је, сусревши се са светим местом, оживела успомену на своју породицу – на мајку, сестру и брата, на живе и на умрле. Угледавши Јерусалим на узвишењу, од узбуђења, поноса, среће и захвалности што је ту, што осећа своје, заплакала је. Оваква реакција резултат је религијске припадности бића, његове интимности које је, огољено и савладано под ерупцијом емоција, помислило на нешто што припада поклоницима Христа, самим тим и њој. Јелену је мајка научила да се моли Богу, стога не треба да нас чуди то што је ово поглавље посветила својој мајци. Када је по први пут закорачила на тло Америке, Египта или Индије, није се тако осећала, већ се понашала као да ступа на тло нечег новог и непознатог, док је Јерусалим био њој нешто потпуно познато и блиско. Исход путовања јесте молитва на Светом гробу, на који се није упутила сама, већ са својима – живима и мртвима, са којима ће целивати Гроб и тело Онога који је на крсту умро за грешнике. При помисли да је близу места где се ‘Он родио, живео и умро’[23], обузела ју је свечаност, па је трећи део богат мотивима вере и толеранције. Та религиозност прати је цео живот.

               Пут је стаза која се пење и која води до вечитог и узвишеног. Јелена Ј. Димитријевић овакво осећање има када и креће у Витлејем, чинећи да ’страни путник, када уђе у Витлејем, осети не само верско узбуђење него и световно пријатно расположење’[24]. Пут до исходишта се ’не протеже, него вијуга’[25], чиме се симболички наглашава вијугање живота. На путу се путници сусрећу са физичким успонима и падовима у рељефу, премошћавајући разлике у простору и времену.

У Сирији посећује палату Рашид, названу Палата љубави, у којој је, подстакнута легендом о Зенаиди, проговорила о сусрету са њом, открила импресије о особи старој 128 година, још увек чилој и здравој, којој су и тело и дух још увек активни. Мотив путовања још једном је потврђен мотивом сусрета.

Приповест о палати Харун ал Рашид Јелена је крунисала речима Зенаидиног мужа: ‘Ово је палата из мога срца: да у њој живи моја љубав – Зенаида’[26]. Оне представљају симбол велике источњачке љубави, добијајући, притом, ширу димензију и односећи се на љубав као универзалну и општу врлину која живи и траје.

Јелена Ј. Димитријевић своје путовање завршава у Назарету, спремајући се за нови пут – у Индију. Требјешанин верује да је ‘путовање јунака у далеке земље универзална представа погибељног трагања за неком драгоценошћу до које је тешко доћи’[27]. Читајући путопис Јелене Ј. Димитријевић, јасно је да „погибељно трагање” није постигнуто, јер на крају самога путописа препознајемо тежњу јунакиње да пође на поновно путовање. Иако се циљ њеног путовања ни у једном делу путописа не одређује конкретно и јасно, већ нам се чини да је само путовање циљ. Посматрајући то „безразложно” путовање, читалац открива да се ради о метафоричком путовању приповедача – путовању у језгро себе, непрестаном откривању суштине свога бића и својства, или се пак ради о истинском путовању у одређени град или део света и задовољењу те потребе.

Ослањајући се на сам завршетак путописа, Требјешанин наводи да путовање до узвишеног циља садржи несавладиве препреке и тешка искушења, при чему се из материјалне/профане сфере прелази у нематеријалну/сакралну, а из ‘мрака незнања у светлост спознања’, из смртног у бесмртно[28]. Ако се осврнемо на композицију путописа, приметићемо да се завршава доласком у нови град и обитавањем на граничном простору између виђеног и доживљеног и будућег, тек проживљеног, што симболички представља наставак потраге за новим извором и значењем. Јелена Ј. Димитријевић даје нам до знања да јој посета Блиском Истоку није довољна, већ да ће трагати за новим, егзотичнијим крајевима, обећавајући нам још узбудљивије авантуре.

Теоријска анализа Михаила Бахтина о различитим типовима хронотопа од изузетног је значаја за интерпретацију путописа Седам мора и три океана. Путем око света. Јелене Ј. Димитријевић. У оквиру Бахтинове класификације кључно место заузима хронотоп пута који овде анализирамо као централни хронотоп. У литератури се пут поима као опште место, типизирани мотив – топос. Он је увек слика везе између две међусобно удаљене тачке у простору, а путовање јунака најчешће се тумачи према обрасцу путовања митског јунака. Бахтин је, дефинишући хронотоп пута, утврдио да постоје великe могућности метафоризације, те да су други хронотопски мотиви у спрези са осталим мотивима у функцији основног хронотопа: укључују се један у други, постоје упоредо, преплићу се, смењују, те суочавају. У спрези са хронотопом пута чести су хронотопи сусрета, потраге, границе и сл. Задатак који читалац има јесте да открије везе између многобројних и супротстављених хронотопа, успостављајући разлику између стварног и имагинарног, због чега сан има важну функцију у приповедању.

Жеља за путовањем јунака хронотопска је и вечна. У случају Јелене Ј. Димитријевић пут је њен modus vivendi, начин живљења, а реализује се дословно и метафорички. Огледа се у физичком путу – преласку појединих дестинација у одређеном временском периоду и добија функцију својеврсног ходочашћа, потраге за самим собом, али и метафорички: кроз епистоларне форме, хотеле, мотеле, возове, бројне туристичке дестинације који имају функцију лиминалног.

Путопис Седам мора и три океана. Путем око света почиње путовањем, а путовањем се и завршава, чиме нам Јелена Ј. Димитријевић наговештава да њеном путовању није крај. Прича о животима људи на Блиском Истоку својеврсна је прича и о самој списатељици, која судбине људи које види доживљава лично. Бавећи се занимљивим питањима тог простора и осликавајући прошло и садашње време, истовремено наговештавајући будуће, представила је слику једног времена и простора, обећавајући нове авантуре које је, доживљене и преживљене, даровала читаоцима.

 

[1] Бахтин, Михаил, О роману, Београд: Нолит, 1989, стр. 194.

[2] Исто, стр. 290.

[3]„Јелена Јов. Димитријевића”. (ур.) Никола Т. Кашиковић-Сарајлија. Босанска вила, бр. 5/6. Сарајево, 1899, стр. 57–62.

[4] Јелена Ј. Димитријевић. Писма из Ниша о харемима. Београд: Државна штампарија Србије.1897.

[5] Dimitrijević, Јеlenа Ј., Sedam mora i tri okeana: putem oko sveta, Beograd: Laguna. 2016, str. 73.

[6] Исто, стр. 269.

[7] Исто, стр. 48.

[8] Стојановић, Драган, Феноменологија и вишезначност књижевног дела: Ингарденова теорија опализације. Београд: ИП „Вук Караџић”. 1977, стр. 67.

[9] Dimitrijević, Јеlenа Ј., Sedam mora i tri okeana: putem oko sveta, Beograd: Laguna. 2016, str..49–50.

[10] Doležel, Lubomir, Heterokosmika: Fikcija i mogući svetovi, Beograd: Službeni glasnik. 2008, стр. 137.

[11] Dojčinović, Biljana. „’Viloslovka’ putem oko sveta”, Predgovor u: Sedam mora i tri okeana: putem oko sveta, Beograd: Laguna, 11−7. 2016, стр. 20.

[12] Ко је прах, праху се враћа (латинска пословица).

[13] Dimitrijević, Jelena J. Sedam mora i tri okeana: putem oko sveta, Beograd: Laguna. 2016, стр. 194.

[14] Bergson, Anri, Materija i memorija: o odnosu tela i duha, Beograd: Geca Kon, 1927.

[15] Dimitrijević, Jelena J., Sedam mora i tri okeana: putem oko sveta, Beograd: Laguna. 2016, стр. 261.

[16] Исто, стр. 338.

[17] Исто, стр. 52.

[18] Исто, стр. 75.

[19] Кох, Магдалена, Модернистичке и постмодернистичке репрезентације египатске стварности у српској књижевности 20. века: (Јелена Димитријевић – Јован Дучић – Исидора Бјелица), Београд: МСЦ, 265−277. 2007, стр. 263.

[20] Dimitrijević, Jelena J., Sedam mora i tri okeana: putem oko sveta, Beograd: Laguna, 2016, стр. 169.

[21] Исто, стр. 110.

[22] Исто, стр. 144.

[23] Исто, стр. 275.

[24] Исто, стр. 353.

[25] Исто, стр. 365.

[26] Исто, стр. 418.

[27] Trebješanin, Žarko, Rečnik Jungovih pojmova i simbola, Beograd: Zavod za udžbenike, HESPERIAedu. 2011, str. 335.

[28] Исто, стр. 337.