Ангелина Животић
ОВО ЈЕ ЧУДЕСАН ПУТ: ХОДОЧАШЋЕ НА ТРАСИ СЕЋАЊА
Срђан Гагић: Варљива историја дома
Раштан издаваштво, Београд, 2025.

 

 

Одједном ћеш схватит све

Како нигдје нема пламена твог

Попут мртве ријеке свијет тече

Без циља свог.

О ЈЕДНОЈ МЛАДОСТИ, Јосипа Лисац

 

 

         Након паузе од готово десет година (Деца у излогу, 2015; Прелазно доба, 2016), Срђан Гагић објављује збирку Варљива историја дома у библиотеци Пламен издавачке куће Раштан. Обазревши се на претходне збирке, Милица Ћуковић у својој рецензији (Поља – март-април) подсећа на неминовне поетичке дослухе у целом Гагићевом песништву, па с тим у вези помиње и антологију савремене српске поезије Логичне побуне (2022) у којој Стеван Брадић, приређивач, коментарише да је Гагићево стваралаштво дубоко обележено ратном траумом у раном детињству. Уједно, Брадић поетски израз аутора рођених до распада Југославије (од 1986. до 1991) одређује као „стилизовани импресионизам” који, према увидима приређивача, карактеришу: отклон од појмовности и теорије, спонтанија метафорика и константна потрага за очуђењем стила, која би реципијента приближила аутентичном искуству лирског субјекта. У случају збирке Варљива историја дома, лирске нити које нераскидиво спајају спољашње и унутрашње искуство преплићу се кроз неколико доминантних тема: рат деведесетих година међу земљама бивше Југославије, историјски ревизионизам који преобликује сећања на геноцид, границе распарчане земље, границе личности, идентитет, обескорењеност, болно и рањиво детињство, породични круг омеђен патријархалним нормама, младост која се опрашта и одлази.

         Покушавајући да испита све тачке лирског бића, аутор га посувраћа у извесно трагање за собом и својим коренима, али у „варљивој историји” која прописује положај дома, а сам дом постаје далеки одјек – тек сећање. Управо стога, у Гагићевој поезији, историја се не јавља као статичан контекст, већ као динамичан простор за лирску интервенцију и преиспитивање, где субјективни доживљај и колективно сећање константно деконструишу и реконструишу наративе о прошлости. Сећање и стално одлажење и долажење – фигуративно или стварно, у себе или ван себе – представљају извесно ходочашће којим се долази до истина о томе коме лирски субјекат припада, шта су учинили гранични и генерацијски јазови постјугословенском идентитету индивидуе или колектива. Хронотоп ходочашћа се у овој збирци не манифестује као линеарно или континуирано путовање кроз једно време и простор. Напротив, он представља парадоксални хронотоп симултаности, где се различити временски слојеви (прошлост, садашњост и трауматична будућност изграђена на бедемима капитализма) прожимају у једном, вечном тренутку лирског доживљаја; тиме се омогућава истовремено постојање у мноштву времена, стварајући илузију непрекидног кретања и мигољења, док се суштински све одвија у непомичном језгру сећања и егзистенцијалног расцепа индивидуе и света.

         Парадоксални хронотоп манифестује се кроз ритам привидног кретања – ,,кретање/ или сличан механизам напуштањаˮ или котрљање (Тик изнад тла) – који ствара управо поменуту илузију непрестаног премештања: чини се да се лирски субјекат све време истрза из реалности, али да из ње никада у потпуности не искорачује (Стајалиште). То наизменично корачање (или не–корачање) између садашњости и прошлости у језику Гагићевих песама омогућава покушаје премошћавања трауме сећања на рат у Босни (Дом, уметност градње), расцепа лирског субјекта на два – ,,Ја-овдеˮ и ,,Ја-у домуˮ. Ова дуалност личности обојена је метафорама даљине која је ,,немерљива окомˮ, која измиче неким раширеним рукама (Дом, плави циклус), немирне носталгије која у одласку проналази долазак изазивајући страхове (Повратак кући).

         Када се дође до сазнања да ,,земље немаˮ (Хлеб), започиње се циклус нових тражења. Нека од тих парадоксалних покушаја самоистраге свог генетички предоређеног бића указаће се као прихватање празнине у себи и пригрљавање пукотине за коју се проналази место (Пукотина). Та пукотина, настала као приказ не-припадања и својеврсне глади, и физичке која ће се манифестовати у одабиру метафора хлеба, погаче, шерпи са растињем и туфнама, изнутрица, шкембића и др., али и оне за сопственим пореклом, које се интерпретира као ,,терор истинеˮ (Порекло) у свету који нарушава све пожељне вредности у лирском субјекту, или су оне унапред нарушене траумом. 

         Потреба за саморефлексијом насушна је за метапоетско доказивање властите позиције лирског субјекта у односу на искуство, али и за преиспитивање саме функције поезије у обликовању сећања и идентитета. У песми Реч артикулисана је свеобухватна моћ језика: она није само медијум комуникације, већ и фундаментални елемент егзистенције, меморије и самоодређења. Она је уједно и власник и власништво, чувар и бреме, почетак и крај, лозинка и идентификациони број, свеприсутна у најинтимнијим јутарњим мислима, али и у јавном простору, на улици, па чак и у интеракцији са не-људским бићима. Кроз ову комплексну визију, Гагић сугерише да је идентитет лирског субјекта нераскидиво везан за реч, која је истовремено толико лична да је неодвојива од њега, али и подложна спољашњим силама које је могу ‘одузети’. Овакво поимање речи подиже је на ниво свеобухватног хронотопа: она је сама по себи ‘путовање’ кроз које се субјекат конституише, али и распада у потрази за сопственим смислом у оквирима ‘варљиве историје’. Тако, док је савремено песништво преиспитивано због одређених приступа (како се сугерише у Песнички алгоритам), Гагић у Песми успоставља иронично интонирану, условно речено, метапоетску јадиковку над сопственим изразом. Лирски субјекат, свестан сопствених ограничења, ипак верује у спасоносну моћ стиха, јер само песма може учинити ,,да се у овој крвавој зори досања изгубљени светˮ.

         Изгубљени свет чини оне делове бића који су есенција одрастања. Промишљајући о дечаштву и младости, долази се до болног сазнања ,,принудног одрастањаˮ – ,,мени се чини – или ми се само тако чини – / да никад нисам, или бар не довољно дуго, / заиста био млад. једно је сигурно: био сам дечакˮ (Младост). За младошћу се пева онај специфичан жал (О младости, о младости) људи који су остали без прошлости. Ипак, за Гагића је досезање до пространстава за којима се трага (за домом, Босном, за крњом младошћу) могуће кроз љубав према ,,људима које смо волелиˮ (Људи које смо волели).

         Управо се у том кључу појављује мајка, као чувар детињства и опомена на бол који га прати. Лирска слика мајке има митопоетски карактер: чистота којом је обележена оличава и патријархалну структуру и културолошки мит о женском начину бића, при чему се у њеној присутности прожимају и животна траума, и простор интимне нежности, чинећи је и симболом постојања и носиоцем бола (Воли ме-не воли). Песма Из маминог дневника занимљива је у више равни: физички бол и суровост телесног искуства, описани кроз реалистичне и чак бруталне слике као што су ,,врисци и шамариˮ или ,,руке што ме изврћу на поставуˮ, стоје у оштром контрасту са духовном, ритуалном димензијом текста, која се појављује у вапају ,,узми, узми нас боже!ˮ и интимним тренуцима мајчинске нежности. Тако песма истовремено артикулише суровост тела и метафизичку напетост између живота и смрти, свакодневног и свевишњег. Надовезујући се на ову лирску слику, песма Како се мајка купа приказује онеобичен чин купања – ,,мајка се купа сузама и виномˮ – као митопоетски ритуал трансформације: вино, сузе, чистота воде и пажљиво скидање слојева одеће и идентитета претварају обичан чин у чишћење тела, душе и породичних терета (,,мајка се купа збацујући са себе мене и оца, оца и брата, пере се гола док не избледиˮ). Купање постаје метафора поновног рађања, али и процеса преузимања колективног женског искуства. Долази до сусретања интимног и космичког, телесног и духовног, чинећи мајку архетипском фигуром Велике Мајке – плодоносице и разоритељке, мајке-хранитељке која утољава глад свог мушког потомка ,,што се преноси с оца на синаˮ (Склоност патњи). И не само мајка, митског су карактера све жене у поезији Срђана Гагића (нпр. Старица и земља које нема).

         Отац се, пак, јавља у мрачним визијама детиње ониричности, као зачетник  миграције, неодвојив од потока који се ,,није вратиоˮ (Миграција), наличје наслеђеног света лирског субјекта (Још реч-две о потоку). Трагање за оцем постаје читава опсесија у микроцелини која обједињује све што отац јесте (односно – није). Лирски субјекат се огледа у свом оцу: ,,смрт / неког оца који гради и руши; / неког сина који о томе сачини бедем песмеˮ, а то огледавање у истом тренутку ствара и разрушава разорну дистанцу између њих.

         Гагићева поезија, поред саморефлексивних увида, карактерише се и снажним ангажманом који директно конфронтира друштвену апатију и критичке конвенције. Супротстављајући се тези да ,,пожељне теме рађају пожељну критикуˮ (Песнички алгоритам), он уводи новине кроз смелу тематизацију друштвено ‘непожељних’ феномена. Са посебном емпатијом, али и на ивици ироније и дирљивог патоса пред отуђеношћу и болестима савременог друштва, Гагић лирски истражује рат, геноцид, масовне гробнице, смрт и еколошку (не)безбедност, пружајући им централно место у свом изразу (У цвећу ливада, Бензинска пумпа на месту споменика палим борцима, Предах и др.).

         Композиционо, збирка не робује формалностима, нити тежи да своје микроцелине омеђи. Непристајањем на циклусе, Срђан Гагић разбија границе између прошлости и садашњости, колективног и индивидуалног, нашег и туђег, Србије и Босне, градећи тиме универзално искуство које, кроз наизглед распарчане фрагменте, постиже кохерентност и целовитост лирског светоназора. Ово ходочашће је ,,чудесан пут где се светлост криви / око непрозирних тела звери што залазе / у своје брлоге, око људи што испуне своје уџерице, / око плода што пригрли растињеˮ, оно одаје спремност за ,,повратак земљи које немаˮ (Старица и земља које нема).