Година LX · свеска 4-6 · 2026

ПАВЛЕ АЛЕКСИЋ (Београд, 1993), у Београду је завршио средњу школу и започео студије. Са деветнаест година је отишао у Америку, где и данас живи без сталне адресе и ради у баровима, од места до места. Добитник је награде Ђура Ђуканов за збирку Тамо је море (2020), чије су изабране приче објављене у оквиру збирке Хартворм (2021).

ЈОВИЦА АЋИН (Зрењанин, 1946), приповедач, романописац и преводилац. Аутор је десетак књига прича, неколико романа, десетак књига есеја. Један је од највећих уредника у српској књижевности. Његове приче и есеји заступљени су у српским и страним антологијама, часописима и зборницима, превођени и објављивани у многим часописима у Француској, Италији, Шпанији, Енглеској, Канади, Русији, Пољској, Украјини, Вијетнаму, Словенији, Македонији, Бугарској, Мађарској, Грчкој. На српски језик је превео више од четрдесет класичних и новијих књижевних и филозофских дела са немачког, француског и енглеског језика. Између осталог, сабрана дела Франца Кафке. Добитник је награда Милан Богдановић (1975), Ђорђе Јовановић (1975), Станислав Винавер (1993), Душан Васиљев (1999), Тодор Манојловић, (2002), Андрићеве награде (2004), Златног сунцокрета (2006), Његошеве награде (2019), Вељкове голубиице (2020), Милован Видаковић (2020), Лаза Костић (2022) и Исидора Секулић (2022). Живи у Београду.

ИЛИЈА БАКИЋ (Вршац, 1960), српски песник, приповедач, романсијер, књижевни и стрипски критичар, уредник. Велики део његовог књижевног опуса везан је за фантастику и авангардну књижевност, нарочито сигнализам. Објавио je преко тридесетак романа, збирки прича, књига песама, историјско-теоријских књига о светској и српској научној фантастици. Награђиван и нагрђиван. Живи и ради у Вршцу.

ДРАГАН БОШКОВИЋ (Београд, 1970), редовни професор и теоретичар књижевности на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, и песник. Објавио је збирке песама: Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998), У једном телу (2003), Исаија (2006), Отац (2013), The Clash (2016, 2025), Ave Maria! (2018), Bogurodzica, Тhe Clash i To miasto (2019, 2022), Breaking the Waves (2019), Úristen (2020), Život i ja smo kvit!: viberpunk poezija (2020), Најновији завет (2022), Sandinista: tri crvene poeme (2022), Ево ме! (2024), аудио-поему на српском и енглеском језику Срце земље (Hearth of the land, 2025); коаутор је књиге прозе Одисеј – каталошка прича (1998). Поезија му је заступљена у многим часописима, изборима и антологијама савременог српског песништва и превођена у часописним издањима на украјински, пољски, чешки, словеначки, шпански, јапански, македонски, мађарски, румунски језик. Објавио је десетак монографија и преко две стотине научних радова, огледа, есеја, предговора и поговора… Лауреат је бројних награда: Матићев шал, Бранкове, (1999), Бранко Ћопић (2005), Бранко Миљковић (2019), Дисове (2022), Биљана Јовановић (2025).

Суоснивач је поетског бенда THE VOCAL CLASH (2016), са којим је наступао по Србији и региону.

ЛАЗАР БУКУМИРОВИЋ (Чачак, 2001) дипломирао на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију и књижевну критику. За збирку песама Уџбеник свакодневице (2021) награђен је Матићевим шалом. Прве преводе са шпанског започео као студент хиспанистике.

НЕБОЈША ВАСОВИЋ (Краљево, 1953), песник, есејиста, књижевни критичар и преводилац. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи Југословенске књижевности са општом (1978). У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на Новом калифорнијском колеџу у Сан Франциску (програм: Poetics). До сада је објавио шеснаест песничких књига, девет књига есеја, критика и дневника. Превођен је на шпански, енглески, француски, шведски, пољски, румунски, мађарски, словачки, словеначки, македонски и турски језик. Заступљен је у антологијама на српском и другим језицима. Превео и објавио одломке из дела Витолда Гомбровича, Воласа Стивенса, Теодора Реткеа, И. Б. Сингера, Анаис Нин у српским часописима. Са Новицом Петровићем приредио и превео специјално издање часописа Градац (1987) посвећено делу Мaлколма Лаурија и друго издање књиге Малколм Лаури, Паклени камен (2000). Добитник је награда Милан Ракић (1992), Нолитове (1992), Николај Тимченко (2014) и Владислав Петковић Дис (2025), као и стипендија за постдимпломске студије на Одсеку за компаративну књижевност факултета у Ајови (1994), Удружења писаца Словеније (1984), Стипендија факултета у Лисабону за курс португалског језика (1981/82). Живи у Торонту од 1988. године.

ЕЛИЗАБЕТА ГЕОРГИЕВ (Димитровград, 1975) докторирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду. На српском и бугарском језику пише поезију, прозу за децу и одрасле, и драмске текстове за децу. Аутор је преко педесет стручних радова и прилога у часописима и зборницима конференција. Професионално се бави превођењем. Поред бројних превода у књижевној и стручној периодици, превела је и следеће публикације: Витез. Ђаво. Смрт Алексиева Елена (2012), Између векова Христова Цонка (2013), Твърде силни океани Деян Богоевич (2013), Прича од 21 лева: савремена кратка бугарска прича (2014), Доживљаји риђег гусара, Туфа Георги Константинов (2018), Raptus Светослав Нанум (2019), Четвртак Здравка Евтимова (2020), Јан Бибијан и Јан Бибијан на Месецу (2021). Аутор је и уредник двојезичних (српско-бугарских) телевизијскох емисија за децу Клинци и хлапета и Попонајци. Уредник је часописа за децу и маде на српском и на бугарском језику Фарче. До сада има око седамдесет стручних радова. Добитник је више књижевних награда и признања. Дипломирани је библиотекар саветник у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду.

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (Приштина, 1989) дипломирала је 2013, мастерирала 2014. и докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2024. године. Од фебруара 2014. године до марта 2015. обавила је стручну праксу у Народном музеју у Крагујевцу, а у јуну 2015. положила је кустоски испит у Народном музеју у Београду. Активно се бави истраживачким и научним радом, а област њених истраживања је српска средњовековна, византијска, поствизантијска и источнохришћанска уметност средњег века. Учествовала је на неколико научних скупова: међународном научном скупу Ниш и Византија XX: Византија-традиција и савременост (2022) и Ниш и Византија XXI: Дани светог цара Константина и царице Јелене (2023). Радила је на припреми, организацији и отварању великог броја изложби у музејским галеријама широм Србије. Од 2017. ради као сарадник часописа за књижевност, уметност и културу Кораци.

АНГЕЛИНА ЖИВОТИЋ (Петровац на Млави, 1997), дипломирала је на Групи за српску књижевност и језик на Филолошком факултету у Београду. Тренутно је студент мастер студија српске књижевности. Главне области њеног интересовања су фолклористика и екокритика. Пише есеје, критике и приказе, поезију и прозу. Поезију је објављивала у периодици, а у јулу 2026. године се очекује објављивање њене прве збирке песама Наша матка.

ПАВЛЕ ЗЕЉИЋ (2000), студент мастер студија на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Пише поезију и прозу на српском и на енглеском језику. Пише научне радове. Аутор је збирке песама Икар и Месија (2019), као награде на конкурсу Лимске вечери поезије. Са њом је ушао у најужи избор за награду за најбољу збирку на конкурсу Матићев шал (2020). Бави се и превођењем поезије и прозе са енглеског и на енглески језик.

ДАНА ЗОРИЋ ЋИРИЋ завршила је студије југословенске и опште књижевности на Филолошком факултету у Београду, радила у средњој школи, а неколико година уназад бави се приказима, рецензијама и анализама књижевних дела, углавном на друштвеним мрежама.

ЖЕЉКО ЖЕЛЕ ЈОВАНОВИЋ (Крагујевац, 1989) рођен је у радничкој породици. У слободно време бави се писањем поезије, сатиричних прича, сатиричних цртица и афоризама. Објавио је књигу афоризама Оставите нешто апокалипси (2020), кратких прича Уши о клин (2023). Запослен је у ауто-индустрији, што му омогућава да лагодно живи од првог до петог у месецу. Није ожењен, станује код родитеља. Ствара и преживљава у Крагујевцу.

СНЕЖАНА КЕСИЋ (1978), докторанткиња на Катедри за српску књижевност и језик у Новом Саду. Ауторка је збирки поезије Слух за љубав (2007), Истренуће (2009), више есеја из домена поезије, драме, прозе.

НЕБОЈША ЛАПЧЕВИЋ (Крушевац, 1966), савремени српски књижевник. Пише поезију, прозу, као и либрета и драмске текстове. Објавио јe романе Језеро у Ћелијама (2013), Сценарио за Вудија Алена (2014), Сејач (2024); збирке пeсама Сeмe на вeтру (1999), Строфe у прасликама (2003), Долазак Христа на Менхетн (2010), Још увек у игри (2017), Берачи полена (2019), Филателист (2022), Пастир и рунолист (2025); збирку поeзијe и прозe Пeсник и њeгови модeли (2001); прозни триптих Оваплоћавањe (2000); краткe причe Улаз на јужна врата (2007); драму Римска прича, Завет војводе Пријезде (2019); причe за дeцу Ко јe дрпио Чарлија? (2009); либрето Крст свeтога цара Константина (2013). За своје књижевно стваралаштво овенчан је са више значајних признања и награда – Меша Селимовић, Слободан Џунић, Радоје Домановић, Србољуб Митић, Ђура Јакшић, Печат кнеза Лазара и др.

Живи у Крушевцу и ради у Културном центру, где је уредник Легата Милића од Мачве.

СИЛВАНА МАРИЈАНОВИЋ (Мостар) објавила је две збирке песама: Хајделберг (2019) и Врело (2024). Живи у Хајделбергу.

ЖЕЉКО МИЛАНОВИЋ (Крагујевац, 1975). Студиje српскe књижeвнoсти зaвршиo 2000. гoдинe нa Филoзoфскoм фaкултeту Унивeрзитeтa у Нoвoм Сaду, гдe je и oдбрaниo мaгистaрску (2007), a зaтим и дoктoрску тeзу (2009). Oд 2010. гoдинe рaди нa Филoзoфскoм фaкултeту у Нoвoм Сaду, а у звању вaнрeдног прoфeсoра oд 2018. гoдинe. Аутор је студија Advocatus diaboli (2005), Од слика другоме ка поетици: стваралаштво Драгутина Ј. Илића (2009) и Два писца и други (2012), есеја Књижевност и идентитет: између потчињености и слободе (2019), коаутор уџбеника Македонска књижевност 19. и 20. века (2018) и Увод у проучавање македонске књижевности (2018), збирке песама Трагање у неизрециво (2000). Аутор је сепарата Други у причама Давида Албахарија (2011) и Полифони идентитет српске књижевности (2012). Приређивач је бројних зборника, уредник, аутор предговора и поговора. Радове објављује у домаћим и страним часописима. Живи у Новом Саду.

ЈАДРАНКА МИЛЕНКОВИЋ (Пула, Хрватска, 1969). Објавила је романе Хетерос (2019), Соба 427 (2019), Шеста песма за Ингу (2021), Оливера учи немачки (2022), Наталија с оне стране мејлова (2024), Ис (2025); збирке песама Преко колена (2020), Нисам среда (2023), Стопама оних тиших (2024); прича: Кроз затворена врата (2022), Лице господина са кишобраном (2023) и есеј Чему песници (2024).

Добитница је награде Миодраг Борисављевић (2019), као и многих других: прве на конкурсу Трагом Настасијевића (2019); Арете награде за књигу године (2019); треће награде на конкурсу Шумадијских метафора (2022) и на конкурсу Златна сова у Источном Сарајеву (2022); прве награде на конкурсима Дринских књижевних сусрета (2022) и Трагом Настасијевића (2022); друге награде на конкурсу Вукашин Цонић (2022); треће награде за причу на истом конкурсу (2023); прве награде у категорији поезије на Шумадијским метафорама (2024), треће на конкурсу Вукашин Цонић (2025). На конкурсу Панорама нове српске поезије (2024. и 2026) уврштена је у педесет најбоље оцењених аутора. Превођена је на енглески, пољски, мађарски и македонски језик; објављивала је у часописима у земљи и иностранству. Клуб „Прејака реч” основала је са синовима (2004).

ТОМИСЛАВ ПАВЛОВИЋ (Крушевaц, 1960) дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на Одсеку за енглески језик и књижевност, где је магистрирао са темом Авангардна трагикомедија Харолда Пинтера и докторирао са темом Историјски романи Роберта Грејвза. Редовни је професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу на Катедри за англистику. Аутор је три научне монографије и више десетина научних радова из области књижевности енглеског модернизма и теорије књижевности. Члан је међународних књижевних асоцијација, као што су Robert Graves Society и Wystan Hugh Auden Society и учесник међународних научних конференција. Преводи поезију англоамеричких аутора, пише и објављује поезију.

МЕЛИНА ПАНАОТОВИЋ (Нови Сад, 1974) дипломирала, магистрирала и докторирала је на групи за Руски језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, на ком је и запослена као ванредни професор на предметима Руска књижевност XIX века, Руска књижевност XX века, Руска драма и Српско-руска компаратистика. Осим научне продукције у земљи и иностранству, активно преводи савремену руску прозу и књижевно-теоријске текстове са руског језика. Аутор је монографије Наши увиди у драматургију Леонида Андрејева (2024). Превела је прозу Павела Крусанова, Николаја Бајтова, Михаила Шишкина, Виктора Јерофејева, Андреја Рубанова, Марине Степнове, Људмиле Петрушевске, Алексеја Иванова, Александра Гениса и др, као и поезију Ј. Черкасове, А. Сен-Сењкова, Ј. Жидченко, Н. Јеромина и др.

ЉИЉАНА ПЕШИКАН ЉУШТАНОВИЋ, прoфeсoрка емерита на Филозофском факултету у Новом Саду. Oбjaвилa је 14 књига. Поред осталих: Змaj Дeспoт Вук: мит, истoриja, пeсма (2022), Станаја село запали. Огледи о усменој књижевности (2007), Усмено у писaном (2009), Кaд је билa кнежевa вечерa? (2009), Госпођи Алисиној десној нози. Oгледи о књижевности за децу (2012), Заточник пете силе. Фантастична проза Зорана Живковића (2016); Пишем ти причу. Рефлекси усмене књижевности и традиционалне културе у писаној књижевности и савременој култури Срба (2020), Иза Алисиног огледала. Типолошки огледи о фантастичном роману за децу (2021), Смех и сузе у раљама историје (2024). Приредила је шест књига, међу њима Лирске народне песме (2012), Епске народне песме (2015), Душан Ковачевић. Књ. 1 и 2 (2025), Антологију сатире и афоризма (у коауторству са Јованом Љуштановићем), за антологијску едицију „Десет векова српске књижевности”. Ауторка је око 400 рaдoвa у стручнoj пeриoдици. За свој рад је добила је више награда.

ИВАН ПРАВДИЋ је редовни професор драматургије, руководилац докторских студија и председавајући савета Академије уметности у Новом Саду. Руководилац је Групе за вишемедијску уметност интердисциплинарних последипломских студија Универзитета уметности у Београду. Дописни је члан Центра за интердисциплинарне извођачке уметности Универзитета града Бирмингена у Великој Британији. Члан је Интердисциплинарног стручног већа Универзитета уметности у Београду. Дипломирао је драматургију на ФДУ и стекао докторат уметности из интердисциплинарне области Вишемедијска уметност на Универзитету уметности у Београду. Аутор је књижевних дела Петокњижје (2003), Истина ослобађа (2005) и Две изразито различите новеле (2023), а аутор је, коаутор и учесник у бројним стручним и књижевним зборницима. Током деведесетих био је члан уметничке групе Магнет. У београдском СКЦ-у од 2000. до 2005. уређивао Експедицију мултидисциплинарних проналазача и књижевну едицију „Мутант”. Са представама, драмом, поезијом, партиципацијама публике, радионицама и видео–радовима учествовао на фестивалима и симпозијумима у Канади, Русији, Холандији, Великој Британији, Португалу, Шпанији, Немачкој, Аустрији, Италији, Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Мађарској, Румунији, Бугарској, Албанији. Покреће и развија дисциплину Дизајн времена.

НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ (Београд, 1978) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као редовни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: Слика света у српским народним бајкама (2009), Подземни ток: езотерично и окултно у српској књижевности (2009), Слике, формуле, једноставни облици (2015), Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000 (2020) и Где ружа и лотос цвета: слика Индије у српској књижевности и култури 19. и 20. века (2023). Уредио je два зборника: Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe (2018) и Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe (заједно са K.M. Hess, 2019).

МИЛИСАВ САВИЋ (Власово, 1945), приповедач, романописац, књижевни историчар и преводилац. Објавио пет књига приповедака, тринаест романа, осам мултижанровских дела и шест других дела. Био је уредник Студента (1968–1970) и Младости (1970–1972), главни и одговорни уредник Књижевне речи (1972–1977) и Књижевних новина (1980–82). У издавачком предузећу Просвета радио је од 1983. до 2004. године, најпре као главни и одговорни уредник а потом као директор. Био је председник Српске књижевне задруге 2000–2001. Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у Риму од 2005. до 2008. године. Био је и предавач српскохрватског језика и југословенске књижевности на Лондонском универзитету (1987/88), Њујоршком државном универзитету у Олбанију (Албани, 1985/87), Универзитету у Фиренци (1990/92) и Универзитету у Лођу (1999/2000). Од 2010. године до 2014. године био је редовни професор Државног универзитета у Новом Пазару. Добитник је преко двадесет књижевних награда, од којих издвајамо: Нинову (1991), Душан Васиљев (2009), Лаза Костић (2009), Рамонда сербика (2010), Вељкова голубица (2012), Милован Видаковић (2014), Љубомир П. Ненадовић (2014), Григорије Божовић (2014), Меша Селимовић (2015), Борисав Станковић (2016), Кочићеву и Стефан Митров Љубиша (2016). Живи у Београду.

АЛЕКСАНДАР Д. СТАНКОВИЋ (Београд, 1942) завршио је правни факултет. Пише прозу, поезију и драме. Објавио је књиге прича и приповедака: Реквијем за једну љубав (1984), Адамови јади (2004), Надомак среће (2017), Бекство од празнине (2018), Лов на лептире, (2019), Гођење са душом (2020) и Одавде до нигдине (2022); књиге песама: Бистрење бескраја (2010), И беше Јов на свету (2015), Хадријанови последњи дани (2018) и Руке велика сна (2020). Објавио је Сенеку, историјску драму у пет чинова (2016) као и дневничке записе под називом Мелемник (1999).

ДОБРИВОЈЕ СТАНОЈЕВИЋ (Липe, Смeдeрeво, 1958), доктор филолошких наука, редовни професор Факултета политичких наука у Београду, Катедра за новинарство и комуникологију (предмети: Стилистика, Реторика, Реторика електронских медија, Јавни дискурс). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду (1981), магистрирао на истом факултету (1994), а докторску дисертацију одбранио 2000 (Стилски и реторички поступци у роману Златно руно Борислава Пекића). Уредник Књижевне трибине Дома културе „Студентски град” у Београду 1982–2000; уметнички директор Смедеревске песничке јесени (2000–2003). Стручне књиге: Форма или не о љубави (1985); Реторика „Златног руна” (2001); Стилистика „Златног руна” (2002); Медији и начела дијалога (2005); Реторика поезије (2004); Збивање необичног догађаја (2005); Медијска еристика и јавни дискурс (2010), Реторика и политика (2013) (са проф. др Радомиром Животићем), Бежање од смрти, Миодраг Булатовић – стил и књижевна демонологија (2014). Књиге поезије: Сократ вежба нестајање (2001), Хороскоп њежности (2003). Антологија српске поезије до Другог светског рата (2006) и антологија савремене српске поезије Поезија и последњи дани (2009). Коаутор романа Под сенкама баобаба (2006), са Борисом Ђурицом. Добитник је више књижевних награда.

ХЕЛЕНА ТАДИЋ (Требиње, 2003) студенткиња је четврте године Компаративне књижевности и теорије књижевности на Филозофском факултету Универзитета Новом Саду. Бави се писањем књижевних есеја и приказа књига.

ПРЕДРАГ ЦРНКОВИЋ, српски преводилац и писац. Превео осамдесетак књига с више језика: дански, шведски, норвешки, енглески, македонски и словеначки. Године 2023. уређивао четири едиције скандинавских књижевности: у параћинској „Новој Артији”, београдском ,,No Rules-u’’, нишком „Уреднику“ и младеновачком „Пресингу“. Објавио десетак романа, три збирке поезије и једну збирку прича. Избор наслова: романи Увод у српску књижевност с јужнословенским књижевностима, Чувари јавног мњења, Пропаст панка у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији, ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, ДЗСЦГ, Србији и под шљивом; збирке песама Алеја заслужних папричица и Недеља борбе против ошишане латинице. Рукописи драмa Трбухозборци и Титове масерке слушале су Панкрте добили су награде Бранислав Нушић и Слободан Стојановић, респективно (још су неизведени). Радио-драме су му награђиване и емитоване на конкурсима Радио Београда.

Избор из превода: Солвај Бале: О израчунавању запремине I–III, Хане Ештавик: Има један велики отворени трг у Бордоу, Кирстен Торуп: До лудила, до смрти, Јеспер Вунг-Сунг: Друга грана, Леонора Кристина Сков: Мирна као бубица, Јенс-Мартин Ериксен: Ноћ је земљина сенка, Кристина Хеселхолд: У ритму властитог бубња, Улф Петер Халберг: Европско смеће, Сара Стридсберг: Факултет снова, Серен Кјеркегор: Дела љубави, Хенрик Стангеруп: Писати или Умрети.