Дана Зорић Ћирић
ЖИВОТНА ПРОЗА
Мирослав Тодоровић: Без излаза
Нишки културни центар, Ниш, 2025.

 

         У низу од двадесет седам збирки поезије, Без излаза је прозно (у тачном пребрајању, тридесет шесто) дело песника Мирослава Тодоровића. Могло би се окарактерисати као збирка записа, белешки, прича, цртица, цитата, али изнад свега збирка мудрости, осећајности, интелектуалности и интертекстуалности. На њеном почетку, као мото,  доминира Буњинова мисао: „Треба писати сасвим мале, сажете приче, од неколико редака… Заправо, о сваком људском животу могу се написати само два-три ретка.”

         Тако углавном и ради аутор ове књиге, асоцијативном фактографијом записујући и сведочећи о путу којим пролази песник, остављен сам себи, својој поезији, болести и старости. Дело је временска тканица од једноставних линија и запетљаних, неразмрсивих чворова а просторно својеврсна геодетска мапа са уписаним топонимима Ниша и Трешњевице (где песник проводи своје летње дане), или богато путоописивање Свете Горе, Уранополиса и Хиландара (са светогорским штапом, као мотивом који аутор помиње и у неким другим својим записима). Разнолики и разноврсни текстови у Тодоровићевој књизи промишљања о животу, о људима које је познавао, о птицама и облацима, о градоносном и просветљеном небу, о разјареним таласима и мирним воденим токовима, посебно  о песницима – повезују се временски и тематски, а у највећем броју случајева поетски. Без унапред истакнутог плана.

         Две се теме издвајају као примарне у овој „књизи без излаза” – старост, што се може рећи – болест, и уметност. Сличан приступ, са другим актерима, амбијентом и приликама, већ постоји у (читав век удаљености) прустовском пролажењу времена, али се тако јасно и ненамерно, а тако пречишћено примећује и овде, на раздаљини између невиног дечјег, у сукну проведеног детињства и једног зрелог времена, отежалог од друштвених промена, циљева и тежњи, старости и болести, а посебно привржености књизи, читању и писању као посебној страсти. Очигледност песничке и људске усамљености у завичајним пределима, међу облацима, крај реке, у тишинама, нестаје са поезијом, са књижевношћу и књигама. Ако се има на уму мисао изречена на прагу прве приче (мото), да треба писати мале, сасвим кратке приповести, долази се до закључка да овај аутор, власник небројених песничких збирки, дакле, Песник, зна како писати прозу. Окупиран лиричношћу претходно исписаних стихова, покушава са нарацијом – иако зна да је то мука. И успева, пише и брише. Жели да у тексту остане есенција основне замисли, да склони почетак и крај у причи,  да би у средини остала само суштина, мада прилично често, само белина започетог. И то је прича. Или барем запис о њеном настајању. Прича је као џемпер, пара се и плете, а задатак писца је да увуче читаоца у њу. Непрочитане су тужне као девице, говорио је творац Доротеја, ариљски писац, пријатељ и друг, Добрило Ненадић. Међутим, у својим текстовима Мирослав Тодоровић цитира и песнике, с обзиром на то да је по осећању света првенствено песник. Поменуће оне које је читао, о којима је писао, који су га избацивали на површину великог поетског мора што се установљивало изнад обичне, грубе реалности. Кад зарони главу у буре, цитираће Диса („То је онај живот где сам пао и ја”), узеће од Савића, Андрије Качића, Станескуа. Прави разлику између песника и писања поезије. Песник је песник само у тренутку кад му се јавља песма, док је писање поезије занат који траје и мора да се обнавља.

         Већ од првих страница ових разноврсних текстова уочљиво је повезивање две, на први поглед неспојиве теме, поезије и старости; начин на који их аутор увезује остварује се кроз линеарно протицање времена поезије и тела. Појам старе или старинске, или временски превазиђене поезије, није јасно дефинисан (књижевни критичари се не баве тиме) – али песник са много животног искуства зна каква је била поезија његове младости, или у његовој младости. Чини му се да стара поезија не треба никоме, нема је у књижарама и библиотекама, а ни старост није никоме потребна. Стари писци умиру, као и стара поезија.

         Стари свет је страшило положено/На хрпу огревног дрвета иза сеоске шупе/Тако сам помислио. (Дејан Алексић, АГОН).

         У неколико прича Тодоровић описује управо то – одлазак старих песника и уметника. Рецимо, бањски сусрет са некад славном, познатом сликарком. Она ће му рећи да јој је умро муж, да није могла са њим под истим кровом („не могу два уметника”), да га је обилазила у болести, а ипак, умро је сам. Наслушао се песник детаља о њеној болести, знајући да није могао избећи овај болни, за обоје понижавајући тренутак (Бездушан живот). Међутим, о старим песницима, као и о старим величинама, Тодоровић пише и другачије, са подсмехом.  На пример, како се гласа у жирију за награде, како се уместо једног кандидата појављује други, за кога се дан раније тврдило да је на издисају.

         Са короном, том Црном Гадуром, или како је песнички назива МТ, „ковид, зловид, слеповид”, отпочиње књига Без излаза. Корона скида са главе ореол песништва, претвара га у ништа, доносећи страх свакоме, можда песнику највише, који је, као на стратишту или на позорници где се могло из прикрајка гледати, чекао свој ред да се уведе у Смрт. Неретко би га само телефоном обавестили како је тај и тај, почесто и песник, отишао у болницу са ранцем на леђима, а за три дана отуда се вратио у џаку. Већ пре тога тријажер је прочистио и пречистио све. А о старицама и старцима мучно је писати и кад нема короне. Старице имају децу али деца не знају где су им мајке.  Големо Село и село Парада имају лепа имена али у Паради живи само један осамдесетогодишњак. Други је случај старице, мајке шесторо деце, која још чека у Прихватном центру у Врању да неко од њих дође по њу. У другој причи (Старица 2) та иста тражи од доктора слушни апарат. „Немам више шта да чујем, све сам чула, али због других да могу да чујем ако неко звони на вратима.” Тако не гасне нада. Невоља је што се са старцима не може као са децом, преко колена. Уверени су како нас запрашују и трују храном, а преко телефона узимају памет. Једна од прекорних, дубоко хуманистичких је прича Има ли кога. Место дешавања је болница, актер старац који упорно дозива сестру. Хоће напоље, на болничку капију, сигуран да су му тамо син и ћерка, и да га траже. И још много тога, нарочито о лошим људима и лошим наравима, провлачи се кроз збирку. Адвокатица која није добро одрадила поделу имовине, јер није заменила власнике, па се ни после смрти брата и сестре не зна чија је која њива, не устручава се да тражи новац, као што и сестричина кад дође из града, бере орахе на мајчином имању, не зато што су потребни њој, већ зато што их ујак требује.

         Аутор је у неупитном сагласју са природом, прецима, духовном харизмом, те је у неким причама приметно присуство оностраног, што се уплиће у стварно, издалека упућујући на смрт. У том смислу на прво место избија прича Живи језик: Лето је, старац седи напољу, на поњави и слами. Ту је и унучица, распитује се о живом језику и чуди како деда не зна шта је живи језик. И док обоје посматрају бели облачак како плови небом, Радунка, снајка што жање у пољу, види како облачак „утону у небо”.  Пред тим знамењем Радунки је одмах било јасно: умро је деда Тикомир, јер тај облачак, то беше живи језик који је она разумела. Данас би се то назвало интуицијом,  али је песник Тодоровић надвладао прозаисту, јер је само песник могао нестанак једног облачка и његово тоњење у небо, назвати живим језиком.  На истој мотивској линији је и прича Мува. Јунак чита Чуанг Цуа и пожели да буде мува. Ујутру, супруга нађе велику муву на јастуку, залепи је Књижевним новинама и баци напоље. Читалац већ зна и разуме завршетак, али писац, неименовано се позивајући на Кафку,  хоће да објасни жени: ако чита ову причу, знаће да је оно на јастуку био њен муж. Сасвим је оригинална и прича Њирли. Сумњу да је у сну видео необичну децу, несазнатљивог пола,  која га гледају „углавном исцелитељно и само једно ултимативно”, препушта читаоцима. Неко му је у сну рекао да су то Њирли, деца поникла из дубокоплаве духовности. А прича о нестанку инжењера на месту ископавања на обронцима неименованог града написана је у духу најбољих страница Булгаковљевог романа Мајстор и Маргарита.

         Мирослав Тодоровић је путник, у подразумеваном, непрестаном кретању од Ниша до Трешњевице, и обрнуто, али исто тако и по пределима блиским, божјим, путничким. Зато је прича о светогорском штапу посебна, не само у тематском, већ и у формалном смислу. На путовању до Свете Горе видео га је у гомили штапова. Као да је због њега и дошао на Свету Гору. Штап ће му доносити чуда. Да ли се небо изнад Трешњевице раздвојило и разишли се облаци кад је подигао штап? Или се то исто десило са морем  још на Светој Гори? Написао је песму о њему, превео је на грчки, штампану страницу оставио крај мора, у песку најближих егејских обала. Једноставно, тај штап добија симболику пратиоца старих аеда, песника шетача, јер га треба предати будућем песнику, који би имао исто осећање за свет. А свет је опасно место, и да би се опстало, неопходно је стално се прерушавати.

         Посебно место у збирци заузимају текстови под насловом  пОгледи из Трешњевице. Сви су углавном новијег датума, ту и тамо објављивани у часописима, а неки први пут у овој књизи, и изазвани су дневним дешавањима у Србији и свету. Често су коментар вести и коментар коментара, али суштински, важно сведочанство о времену у коме савремени човек не може да се снађе у ратовима, отмицама, загађењима, убиствима, насиљу, неписмености. И зато је Мирослав Тодоровић песник чијој речи треба веровати, чак и кад пише о тузи остављеног пса (Псеће сузе).

         Кад је реч о иновативности и оригиналности књижевника, он је проверено нов и креативан у смислу словних и језичких експеримената, али још претежније у форми, у којој комбинује кратку причу, властиту поезију, преведену поезију, цитате, наслове  књига, научне и новинске текстове, библијске псалме и грчке меланхолике, апострофирајући класике (Чехов, Буњин), као и домаће песнике (В. Попа, М. Шимоковић, С. Богдановић). У књизи оваквог наслова назире се и крај једног животописа. Крај је тамо где је у тексту тачка, а тачка нараста док не закрили све. „Све је ништа и све ће у прах поћи.” (А. Качић  Миошић). На крају, уследиће најкраћа прича у збирци:

ЖИВОТНА
Шумски путељак као реченица о животу која уместо тачке има клупу на крају.