Илија Бакић
ЗАБАЧЕНО СЕЛО ЗАБОРАВЉЕНОГ КРАЉЕВСТВА
Растко Станишић: Хроника гнева Логос, Београд 2025.
Хроника гнева трећи роман запаженог писца Растка Станишића, после романа Ј.а (2013) и Запис о Лешу и Сети (2021), открива се знатижељним читаоцима као дело промишљене приче исписане деликатним и префињеним стилом који захтева повишену концентрацију односно специфичан, примирени ритам читања. По овим квалитетима, роман се издваја од безмало непрегледне масе рутинирано исписаних књига овдашње текуће прозне продукције намерних да, као и сваки инстантни производ широке потрошње, издекламују, без икаквих литерарних украса, своје заплете, инсистирајући на брзини, тзв. суспенсу и неочекиваним разрешењима, који се конзумирају само једном (евентуално поновљено конзумирање, лишено тежишног ефекта изненађења, открило би сво сиромаштво литерарне грађе). Наравно, као што је роман Хроника гнева неуобичајен у својој појави, такви су му и домети – високи и сериозни (а не инстантно сензационалистички) а његово поновљено читање препоручљиво је и пожељно.
Роман се развија и функционише на више нивоа који се преплићу и међусобно допуњују. Номинално, приповест прати Видара кроз његово детињство, одрастање и стасавање у маленом, забаченом селу Дол у „краљевству којег се историја тек понекад присети, поткрај раздобља што се помене једино када је неизречене заклетве прекршио живот за којим се слепо хрлило”. Дол на истоку ограничава Бескрајна стена „што заклања ведрија небеса”, на југу Мрки вир „којим се могло пловити једино до земаља убогих, а у шуме и дивљине Мира не сме се крочити”. У оваквом окружењу време протиче самосвојним ритмом (немерљивим обичним часовницима) а становници Дола једнако су уроњени у традицију и безнадежност изолације која им одређује судбине. Колико год била безлична и дубоко везана апатијом или нетрпељивошћу, ова заједница чудних јединки јединствена је у неповерењу и зазирању према странцима (били они одрасли или тек деца), јер такви значе исклизнуће из уходаних путања свакодневног трајања сачињеног од сталне борбе за голи живот, опијања у крчми, бесконачних оговарања и ситних подлости. Изнад безличне масе издижу се појединци који су делови државног механизма или они који лече болести, понеки ретки уметник. Наравно, од оних који су богати и имају власт, маса зазире и пред њима покорно сагиње главе а оних који немају такве атрибуте се клоне (осим када од њих траже помоћ), плетући свакојаке приче о њиховим пороцима и гресима (да би их тако унизили у сопственим завидним очима). Дол је железницом повезан са главним градом Волгском, одакле пристижу свакојака техничка чудеса (типографи, фонографи, шиваће машине, књиге) и где одлазе млади да би се, после неког времена, вратили углавном разочарани и сломљени – мада понеко тамо заврши и велике школе, и врати се у Дол као стручњак (такав је лекар Тобол). Фетишизовање далеке државне власти оличене у слепом поштовању њених локалних представника уме да се изроди у гротеску као у случају Пања, самопрозваног сведока немилих догађаја, који улизнички сматра да је једино државни истражитељ из главног града достојан да чује његову измишљотину – фингирану истину.
Живот Дола и живот у Долу вуку се од једних до других изненадних, великих догађаја који снабдевају сељане материјалима за мноштво прича које украшавају својим измишљотинама, од чудесног спасавања од дављења дечака (кога спасава, до тада и после тога, непокретна сестра) преко разних мањих или већих афера и ексцеса, до појаве дима који куља из Бескрајне стене. Поред тог усменог тока, у живот Дола се уплићу и записи односно књиге: госпођа Моравел годинама на гробљу чита белешке свог супруга о свакојаким дешавањима, од сасвим обичних до оних која се тичу важних државних послова па чак и оних тајних (а сељани се према њој односе са поштовањем што због њеног положаја што због њене лудости); на другој страни Видар и Хрон ће у бившој крчми направити библиотеку набављајући књиге од путујућих трговаца или из главног града, а онда ће у ту библиотеку долазити тајанствени странац који у књигама тражи необичне-тајанствене речи. Речи, појединачне, са знаним и незнаним смислом и значењима, као и низови речи из којих израстају књиге, биће пут којим ће Видар кренути све до Волгског, да тамо упозна чудеса мноштва књига као и људе који се њима баве читавог свог живота. Упознаће и посебан свет писаца, стваралаца прича, самозваних, самољубивих и самодопадљивих. Првотно усхићење и коначно разочарење овим скривеним нишама велике државе биће још једна поука из чудноватости и магичности живљења.
Хроника гнева није дело линеарног праћења дешавања. Прецизно и деликатно исписани текст лако искорачује из драмског тока у дигресије, у кретање уз и низ стреле времена, све до закључака који се темеље на дубљем искуству од онога до тада исписаног. Овакво поступање доноси шири увид у погодбену реалност приче и дарује читаоцима низ сјајних, блиставих епизода исписаних префињеним стилом.
Речју, Хроника гнева Растка Станишића је уметнички вредно и ваљано дело коме свакако треба поклонити пуну и посвећену читалачку пажњу.