Александра Димитријевић
У ТРАГОВИМА СВЕТЛОСТИ
Уметница Бранка Анђелић својим акварелима развија две струје ликовне поетике – једну интимистичку, другу колористичку – које, кроз инспирацију, гестуалност и изворност допуњују једна другу. Валерска обрада форме носи целокупна дела, док се контура губи јер је моделација изведена валерском обрадом облика. На тај начин уметница враћа светлост, а боји припада улога акцента. Мотиви на Бранкиним сликама су повод за развијање личног осећања, као и смирено посматрање света. С атмосфером пејзажа, мртве природе и ведута, њени акварели улазе у светлост, чиме уметница оживљава поједина импресионистичка искуства. Поред атмосфере, светлосним решењима оваква врста интимистичког сликарства, какву уметница ствара, одаје утисак једре материје.
Користећи флуидност акварела као технике, Бранка постиже равнотежу између документарности и поетизације простора. На насликаним ведутама уметница комбинује линеарну прецизност са атмосферским ефектима, чиме се, рецимо, грађевине не представљају само као објекти, већ као делови живог ткива. Сликајући мртву природу, с друге стране, наглашава интимност и тиху контемплацију. У духу интимизма, предмети из свакодневног живота, као што су воће или цвеће, постају носиоци личног доживљаја уметнице. Овакав интимистички принцип ликовне поетике, одликује се нагласком на приватном простору, пригушеним тоновима и суптилним светлосним ефектима, што је у потпуности у складу са могућностима акварела. На овај начин Анђелићева истражује однос између простора, предмета и емоције.
Разбијањем светлости на њене колористичке компоненте, уметница своди палету на један доминантан однос, попут сукоба између емотивног и интимистичког. Код Анђелићеве, слике настају из природе и емоција, те преносом на папир доживљавају нови ликовни преображај. Романтични, духовни и поетски елементи буде лирско читање дела ове уметнице, чиме се једно тежиште преноси на литерарну експресију.
На радовима уметнице се може уочити интеграција интимистичких и импресионистичких принципа, и може се посматрати као део ширег модернистичког настојања да се уметност ослободи строгих академских канона. Акварелом уметница омогућава већу слободу израза, експериментисање са композицијом и наглашавање субјективног доживљаја. У том смислу, сликарка путем акварела указује на једну специфичну врсту уметничке еманципације. Кроз своју техничку специфичност и изражајни потенцијал, овај ликовни језик, на јединствен начин повезује визуелну перцепцију, емоционални доживљај и материјалну праксу.
На представљеним радовима, боја задобија и мелодични призвук и на тај начин делује на реципијента и у њему изазива духовне и носталгичне вибрације. Боја на радовима говори о Бранкиним унутрашњим, духовним и суштинским вредностима, о емоцијама које се путем акварела преносе на посматрача. Уметница полази од сензације виђеног, тачне анализе, као и од заљубљеног усвајања мотива и његовог претварања у ликовни штимунг.
Сликајући своја дела, Бранка Анђелић се ослања на чисту перцепцију и фину анализу мотива, указујући на лирску евокацију слике као присног саживљавања субјекта са темом и мотивима. Три битна наратива која се јављају на приказаним сликама су емоција, пластична структура и боја, и сва три наратива су уравнотежена и подједнако значајна. Мотив на овим акварелима указује на уметничку тежњу да сажимањем са идејом дође до јединственог идентитета. На радовима се цртеж не разлаже до апстрахованих форми, предмет није трансформисан у знак или симбол, те на тај начин слика није сведена на скуп празних означитеља.
Мотиви задржавају свој облик и унутрашњи звук, што даје повода исправној констатацији да сликани предмети и ведуте имају за циљ да уметнички обликују духовну идеју њихове стваратељке. Анализа приказаних акварела подразумева и разматрање питања материјалности и процеса који су од суштинског значаја за разумевање коначног визуелног резултата. За разлику од уља или акрила, акварел не трпи накнадне корекције у великој мери, управо та „неповратност“ потеза условљава посебну дисциплину и уметничку интуицију. Вода као кључни медијум не делује само као техничко средство, већ и као активни чинилац у обликовању форме, често уносећи елемент случајности који уметник делимично контролише. Овај баланс између контроле и спонтаности нарочито је важан у контексту импресионистичког приступа, где је брзина бележења визуелног утиска од пресудног значаја.
На приказаним ведутама, тај процес се манифестује кроз слојевито грађење простора, где лагани, транспарентни наноси боје омогућавају постепено дефинисање архитектонских маса, док се детаљи често сугеришу, а не експлицитно описују. На тај начин, пејзажи и ведуте у акварелу престају да буду искључиво топографски записи, и постају визуелна интерпретација инспирације, превазилазећи пуку документарност. Забележени тренуци који су у себи заробили део неба, мора, сунца, указују на тон повишене благости, на мелодију празника, распуста, доживљеног мира… Циљ ове уметнице је да кроз аквареле дочара обојене сензације и сензорне поеме.
Слике Бранке Анђелић указују да њено сликарство стоји негде између интимног и декоративног, а опет наглашава њен специфични credo. Битно је нагласити и тај моменат истргнутог тренутка, чиме на неки начин прибегава приказивању стања свести везане за феномен духа. Једном димензијом сањарења и среће, сликарка помаже посматрачу да са ониризма крене у авантуру сопственог сањарења. Из простора слике, која је пред њим, посматрач залази у просторе своје прошлости, садашњости и будућности, чиме је комуникација уметничко дело–посматрач, потпуна.