Ивана Кочевски
ДАЛИМИЛОВА ХРОНИКА
Једна од омиљених средњовековних књижевних форми била је хроника, будући да се у њеном тексту често бележе прошли историјски догађаји којима је писац таквог текста желео да истакне актуелности времена у којем живи. Садржај таквих хроника могао је већ по ставу самог хроничара да буде критичан, или пак свечан и похвалан, неретко уз приметне књижевноуметничке тенденције. Таква је и појава римованих хроника чији се почеци проналазе у латинским хроникама, али веће интересовање публике римована хроника могла је да има тек када је била написана на народном језику – што је управо случај са Далимиловом хроником.
Далимилова хроника је настала у годинама између 1308. и 1314. и представља најстарије историографско дело писано на домаћем старочешком језику. Сачувана је у четрнаест различитих рукописа који се могу разврстати у три редакције. Овај број преписа указује подједнако на постепен раст текста хронике, али и на велику популарност коју је овај текст уживао у чешкој популацији. Једнако треба напоменути и да подела на три редакције рукописа Далимилове хронике представља само врсту истраживачког помагала, пре него рефлексију јасно ограничених етапа у развоју текста хронике.
Превод чију илустрацију читамо у Корацима, настао је на основу критичког издања текста Лопковичког рукописа који су за издање у оквиру Чешке академије наука приредили Бохуслав Хавранек и Јиржи Дањхелка током 1958.г. Рукопис се сврстава у другу редакцију, записану током XV века. Текст хронике према Лопковичком рукопису садржи сто шест поглавља у којима се описује чешка историја од доласка Чеха на овај терен, па све до ступања Јана Луксембуршког на престо 1309. године. Далимилова хроника представља и најстарији сачувани облик чешке стиховане хронике, иако је према тумачењу чешке историје књижевности, само именовање аутора била грешка, проистекла од стране Томаша Пешине који у свом делу Phosphorus septicornis (1673) стиховану хронику приписује поменутом Далимилу. Како било, ауторство овог текста до данас није са сигурношћу утврђено, те је историчарима књижевности као једина поуздана ствар за анализу преостао сaм текст хронике.
Подстицај за њен настанак проистекао је из потребе домаћег чешког племства да записивањем и обнародњавањем славне чешке прошлости учврсте своју културну, политичку и економску доминацију, како током владавине последњих припадника династије Пшемисловаца, тако и по њиховом нестајању (1306) – када долази до смене домаће династије, новом, страном династијом Луксембурговаца. Сам текст хронике започиње ауторовим личним уводом о делу, након чега се наставља карактеристична средњовековна структура хронике која историјско приповедање започиње библијском причом о грађењу вавилонске куле и расејавању народа по свету. Потом се говори о насељавању Чеха у овај део средње Европе, о избору Пшемисла за владара, а онда и о другим чешким владарима, све до године 1314. када се завршава приповест аутора. Нашим читаоцима ће се учинити нарочито занимљивом чињеница, да се већ у првом поглављу хронике спомињу и Срби, које аутор хронике нејасно доводи у везу са самим племеном Чеха. Ова конекција ће се потом наставити и у другом поглављу, када ће се географски локализовати њихова постојбина. Треба имати у виду, притом, да се текст ове хронике данас углавном проучава као вредно књижевноуметничко дело, а не као поуздани историјски изворник. Управо је у вези са проучавањем чешке књижевности на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду и настао целовит превод критичког издања текста Далимилове хронике, будући да се њен садржај у великој мери ослања како на важне књижевне текстове – попут Кристијанове легенде (Legenda christiani: vita et passio sancti Wenceslai et sancte Ludmile ave eius), или на друге хронике – нарочито на тзв. Козмину хронику (Chronica Boemorum), тако и на усмено народно предање, у вези са чиме у хроници читамо легенде о митским личностима чешке прошлости. Све су то, дакле, дела која су део студиозног изучавања старе чешке књижевности.
Невезан стих Далимилове хронике није нормиран бројем слогова ни акцентом, те се често приближава слободном стиху, иако у себи садржи риму и сачињава синтактичку целину (сваки стих је реченица за себе). Најчешћи број слогова је осам. Доминирајући параметар којим смо се руководили током немалог подухвата превода критичког издања текста уз целовит критички и историјски апарат, је пре свега значење стиха које смо желели да сачувамо по цену губљења риме или симетричности стиха, односно броја слогова у стиху. На местима где смо били у прилици водили смо рачуна о дужини стиха и трудили се да у духу Далимилове замисли, хронику препевамо у рими. Језик којим то чинимо је савремени српски језик XXI века, без архаизама и историзама, али уз употребу аориста, имперфекта и плусквамперфекта којим смо желели да евоцирамо одјек давних векова. Када је то случај дозвољавао, идиоме и фразеолошке изразе преводили смо адекватним паремијама које постоје у српском језику.
За ову прилику, као илустрацију мукотрпног труда да се текст хронике, не само преведе са старочешког, већ и да се открије и дешифрује намера њеног аутора, изабрали смо оквир хронике, њен почетак и крај, као и стихове којима се описује оснивање Прага, којим бисмо желели да упознамо српски читалачку публику са овим пажње вредним уметничким и научним текстом. Сматрамо да су крагујевачки Кораци први корак у овој немалој накани, док се трудимо да пронађемо издавача по мери овог величанственог дела.
XРОНИКА ТАКОЗВАНОГ ДАЛИМИЛА
Предговор
Овде почиње хроника
Народи многи предања штују
тиме мудрошћу будућност кују;
алʼ занемаривʼ земљу своју,
неправду своме роду чине.
- Славу од ње кад би очекивали
о својој би земљи такву књигу написали.
Из ње би порекло своје спознали
и одакле су стигли би дознали.
- и каква зла претрпеше
и на какве се сукобе осмелише.
Ја таквих књига одавно тражим
- и увек једнако о том се снажим,
да мудар се човек таквог посла веже,
и све подвиге чешке на једно место свеже.
Ту књигу да желим, једино ми је остало,
док ми јасно није постало,
- да посао тај нико неће подузети:
те се сâм за ту ствар морам заузети.
Алʼ знај да писање хронике посао је напоран,
од извора многих, један да напишем морам.
Јер по прилици свој саопштавам
- да нигде целу хронику видео нисам.
Хроничари сви мало су приљежни били,
пуно из књига су изоставили,
само о земљи својој су говорили,
ствари многе су занемарили
- негде их веома скраћујући,
тако прави поредак ствари губећи.
Свештеника старог хронику нађох у Болеслави,
која све друге прослави,
о биткама Властиним ме обавести,
- о згодама непознатим извести.
Стога, далʼ прашку илʼ бжевновску хронику будеш читао
некʼ ти је јасно да се не би питао,
да у њој је мање тога објашњено,
алʼ речи је више изговорено.
- Хроника Опатовичка – свашта наводи,
чак и кад више прича, не дај да те заводи.
Хроника Вишеградска – најмање ми се свидела
јер најбоља је Болеславска била.
Некʼ то сваки изволи знати
- из ње ћу податке сада брати.
Ако би когод што друго нашао негʼ што је овде речено,
некʼ зна да намерно ништа није промењено,
већ да је то неко тамо написао
те сам и ја то овде преписао.
- Празан говор, ако успем, ја ћу скратити,
али смисао свега желим казати,
како би свако могао из тога да учи
и за свој народ да се више помучи.
Мудар мудрост кад чује, мудрији постаје,
- а неутешнима тад туга изостаје.
Простим ћу писмом овде писати
али и бољег од себе замолити,
да за наше земље част,
а непријатељима нашим на пропаст,
- лепом римом исправи говор мој
и улепша словом јасним,
мене стога нико да не куди
говорећ: „Неук ту блуди“.
Једна је ствар ту веома јасна
о народу своме што мислим, ствар је часна.
То ме је на овај посао и подстакло
и настојања моја приморало.
- поглавље
о грађењу вавилонске куле и настанку седамдесет језика
Кад народ сав од потопа страда због греха свог,
осим њих осморо, речју, што исказа Бог,
тад они што беху остали,
чим зора заруди су устали
- и до поднева се скупили.
Јер су се још увек силно плашили
све од потопа једнако страхујући,
сами себи више не верујући.
Када се на једном пољу сретоше
- што Сенар се звало,
грешно се посаветоваше
баш за подсмех све
говорећи: „Хајде да себи саградимо кулу,
којој врх биће до неба.“
- И док кулу су подизали,
од цигле тврде је градили,
смолу уместо креча су имали,
и сви истим говором су причали.
Богу мрско беше њихово дело
- и језике им прокле да би се помело,
да брат брата не разуме,
већ да сваки говор свој има.
Тада од намисли своје одусташе
и један од другог одоше.
- Сваки од њих завлада земљом својом,
у њима насташе различити обичаји.
Сваки је присвојио себи земљу
како до данас свака се друкчије зове.
Међу њима Срби се затекоше
- ту где Грци становаше,
покрај мора се сместише
и чак до Рима се размножише.
- поглавље
И чим стиже виде га Либуша
те га одмах узе за мужа.
Велможе Пшемисла дарима многим почастише
и за кнеза га поставише.
- Мудре мисли Пшемисл је био
са Либушом земаљски суд је сачинио.
Тада им свима Либуша рече:
„Знам за једно место,
што Чеха прославиће престо,
- као сунце у свом зениту.
Сетићете се мојих речи истине!
Из њих ће нићи две маслине:
Вацлав ће бити име маслине прве,
а Војтјех маслине друге.
- И они из рода мојега
уздиће ће се до краљевства небескога.
Они ће град тај прославити
и мртви ће земљу васцелу бранити.
о оснивању прага
„Подигните град, казујем вам сада
- на месту где показаћу вам рада,
крај Влтаве под Петшином,
где праг теше дрводеља са сином.
Због тог прага град ће Прагом бити,
град ће овај славом да се кити.
- Јер ко што кнежеви и краљеви,
људи ко лавови моћни,
пред прагом клањају главу,
не би ли је имали здраву,
тако ће и пред Прагом, градом мојим,
- нек је част и слава што га називамо својим.“
(1) „Властела и варошани одвојиће се,
заједно никад бити неће.
Сребро масовно ће трипут пасти
и трипут се подићи.
(5) Најпосле где буду копати,
на том ће га месту у изобиљу имати.“
- поглавље
О САДАШЊЕМ ПЛЕМЕНИТОМ КРАЉУ ЈАНУ
И кад се Чесима дâ схватити
да на кнеза се Корушког[1] не могу ослонити,
кнегињу Елишку[2] за царевића Јана[3] дадоше,
а Луксембуршког тога грофа на трон позваше,
- кнеза Корушког у Мајсен отераше,
Јана Луксембуршког за краља чешког крунисаше[4].
Њега поживи, Боже, дуго свима,
у савету свом чешку господу да има.
И изволи га Господе научити,
- сународнике своје заволети,
јер с њима ће славу стећи,
без њих ће му земљи мир утећи.
Или му је народу веровати
или му са славом из земље отићи.
- Господи саветујем да мудри буду,
кад у прилици су мир да деле.
Боље вам је да у миру влада вам буде
него да непријатељи ваши вам суде.
Чељад добру не убијте, ваља вам знати,
- јер ускоро ће вам устребати.
Савет вам дајем памет у главу,
у земљу не примајте странца славу.
Ако ли се о савет оглушите,
к’о да грану под собом рушите.
- Савет вам је ако будете морали да бирате,
чувајте се да за крива дрва се не хватате.
Шта хтедох рећи сам просуди,
из народа свога бирај, а туђи куди.
Сети се Либушиних пророчких упута,
- науком својим што никад не залута.
Мог’о бих још много казивати,
али овим желим завршити.
Хроника та приповеда од рођења Сина Божијега,
до лета, хиљаду триста четрнаестога.
Реч приређивача, избор
и превод са чешког Ивана Кочевски
[1] Јинджих Корушки био је чешки краљ 1307–1310, првобитно тиролски гроф и корушки војвода, супруг Ане – најстарије ћерке пшемисловског краља Вацлава II; за време своје владавине понео се толико лоше, да су се чешке земље нашле на ивици преврата; против њега су иступали заједно племство и свештенство.
[2] Елишка Пшемисловна била је кћи краља Вацлава II коме је син Вацлав III у шеснаестој години, након преузимања владарског жезла (1305) био мучки убијен одмах идуће године (1306). Његовом смрћу гаси се династија Пшемисловаца која је Чешком владала четири века.
[3] Јан Луксембуршки владао је Чешком 1310–1346; био је десети краљ Чешке, гроф луксембуршки и привремени краљ Пољске. Био је познат и као Слепи Краљ, а у Чешкој су га назвали Краљ Странац. Био је ожењен Елишком Пшемисловном са којом је добио сина, будућег владара Чешке – Карла IV (Карло IV је био један од најпознатијих и најзначајнијих чешких, али и европских краљева и цар Светог римског царства).
[4] Крунисање Јана Луксембуршког за Чешког краља било је 1311. г.