Милен Алемпијевић
МУНШАЈНЕРИ ИЗ СТАРОГ KОМШИЛУKА

 

Џез у роману Bunker Swing Мирјане Ђурђевић и Бранка Млађеновића

 

Анђелка, удавача из сремског села Kрчедин, запуцала је двадесетих  година прошлог века пут Америке. Тамо ју је чекао будући младожења, војвођански Немац, Гинтер Вајс, имигрант. У своје време ђувегија из добре куће, за којим су некада све њене другарице уздисале. Међутим, Анђелка се суочила са непријатном истином: неумерен живот узео је данак, пред њом је стајала већ оронула средовечна испичутура, при том и коцкар. Kад је убрзо преминуо, млада удовица наследила је његове коцкарске дугове. И бакалницу Old Dog Grocery у улици Банкер. Да би додатно зарадила, фрау Вајс почиње да припрема оброке за најамне раднике и да изнајмљује смештај. Убрзо, на пансион добија тројицу земљака. Браша, „пречанин“ као и она, пуначки брка, вредни радник велике чикашке кланице, прибављао је месо треће категорије и цубок за заједничку кујну; од почетка Анђелкин удварач. Тричко, млади Торлак из источносрбијанског села Дреновца („Бугарчe”, како каже Анђа), са пијаца у улици Максвел доноси поврће; његов дијалекат понекад је енигма за његове најближе[1]. Жарко, из околине Ужица, вичан разним занатима; плећат, висок и наочит, због њега је устрептало Анђелкино срце чим га је видела.

Неће проћи много, а ова необична четворка ће се упустити у несвакидашњи и опасан бизнис: печење ракије у кућној радиности. У најгоре могуће време, јер у Америци је на снази Прохибиција[2]. Изазов је велики, а „роба” траженија него икад. Свој на своме, рекло би се, ако се има у виду традиција печења ракије под сопственим кровом у Србији. На туђој земљи, Анђелкина дружина постаје део друге традиције, која у америчком фолклору има и посебно име – муншајн (moonshine), јер се кукурузна ракија у забитима Апалачких планина Вирџиније и Kентакија пекла ноћу, под месечином[3]. Наравно, требало је осмислити целу логистику: оспособити казан, набавити воће и стакларију за точење, складиштити, транспортовати. Продати. На дивљем, невидљивом тржишту, ван домашаја руке закона.

Овако некако би изгледао приповедни оквир хумористичког романа Bunker Swing Мирјане Ђурђевић и Бранка Млађеновића. Доминантно дијалошке форме, препуњен језичким каламбурима, slapstick комедија, Bunker Swing у српску књижевност уводи апартне јунаке из времена стасавања досељеничке Америке с почетка XX века.

            Свако поглавље почиње на истоветан начин, Анђелкином грдњом: „Тричко, оца ти дечјег…” У наставку реченице сазнајемо шта је младић овог пута скривио. Тричко је брбљавац без длаке на језику, прзница, тврдоглав до неурачунљивости, али је осетљива душа и исказује то кроз музику. Анђелка Вајс је лик око кога се врти универзум романа Bunker Swing, међутим, у нашој причи о џезу у овом роману Тричко је, без сумње, главни јунак. И сам његов долазак у Америку је парадигматичан: укрцао се на погрешан брод на Дунаву и у луци Kонстанца на Црном мору по први пут у животу видео Црнца, који је уз то свирао и певао „blues”. Тричко му се придружио и отпевао „једну исто тужну торлачку песму” и пријатељство је отпочело. А и Тричков пут преко Океана. Искрцао се у Њу Орлеансу, а пут из „колевке џеза” одвео га је у Чикаго, што је симболична веза са оновременим миграцијама Црнаца са руралног Југа на индустријски Север. У Чикагу, Тричко често одлази у улицу Максвел, на чијим је плочницима у то време огромна пијаца на отвореном у којој је врило као у кошници. Улицу Максвел су населили досељеници из Европе, а своје радње отворили су Јевреји. Доласком црног становништва, микстура раса и култура постаје још комплекснија, увелико утеловљујући „лонац за топљење” (melting pot), метафору за асимилацију у процесу хомогенизације америчке нације у настајању. Тричко, јасно, не одлази на Максвел само због пијаца. Између послова у Анђелкином домаћинству, он тамо иде да би свирао и певао са црним музичарима на улици[4]. У тренуцима омамљености пићем, понесен музиком, Тричко код куће уме да каже:  „И ми Црнци си имамо душу…”

Јеврејину из комшилука Тричко је по његовом сину Едију послао папке у сафту, и то је тренутак је у коме џез улази у ову причу. Храна која није кошер главу породице је веома наљутила па је сместа дошао да се жали газдарици. Анђелка је Тричка изгрдила на пасја уста и натерала га да комшијама однесе куглоф у знак извињења. У повратку, још с врата је узвикнуо:

 

– Људи, људи, знате ли ви који су Гудмани и кој је брат на малог Едија? Бени бре! Бени Гудман што свира са Бени Полака свинг. Ја мислио он матор човек а он детишњак, осамнес година има. А сад био у Холивуд да свири. А ја му реко да ми је отац бил трубач у Тимочку дивизију, и реко му да и ја свирим па смо вревили од музићу. Сутра че ме води на пробу јер сам му пријатељ. Рекал сам му да ја умем да дувам у које оче и да певам и блуз и свинг и торлачке, шта оче. Малко сам му певал, каже „фантастик” а на Анђу кад певам, то је окање. Реко му ја и кошер пешес пути за они папци…

– Све си му то рекао? На енглеском? – прекиде га Анђа заједљиво пошто је управо упропастио судбоносни тренутак који је чекала недељама. – Дедер испричај и мени на енглеском да једном знам шта лапрдаш.

– И само да ви кажем нешта – Тричко је уопште не слуша – њи у кућу има дванес у две собе, све дупе до дупе, глава на главу. И они су поголема сиротиња од нас, џаба што Бени има рекорд код оног Виктора у Холивуд, пуштао и на трнтејбл…[5] 

 

И тако, Тричко се прикључује Гудменовом оркестру. Биће да су његови емигрантски снови напокон почели да се остварују захваљујући кларинетисти са божјим даром.

 

 – Мани ме, имам си довече пробу са Бенија. Мора се сетим оно торлачко коло да му одсвирим (…) [6]

 

Тричкова опаска о сиротињи Гудменових има утемељење у званичној биографији славног музичара. Бенџамин Дејвид Гудмен (1909-1986) рођен је у Чикагу, у породици имигранта руског Јеврејина Давида Гудмена, као осмо од дванаесторо деце. Бени је био даровит дечак и врло рано је отпочео музичко образовање. Подучавао га је угледни чикашки професор кларинета Франц Шеп, од кога су својевремено учили и познати џез кларинетисти Џими Нун и Бастер Бејли. И већ као петнаестогодишњак Гудмен почиње да свира професионално у Чикагу и околини, неизбежно под утицајем тадашњих мајстора инструмента Френка Тешмахера и Пи Ви Расела. У оркестру Бена Полака свира од 1925. године, непрестано развијајући сопствени стил[7].

Гудмен 1928. одлази за Њујорк; тражен је у бранши и као студијски музичар, на радио станицама, у балским дворанама, у позоришним оркестрима на Бродвеју. Младић из сиромашне радничке породице из чикашког гета сада више није бринуо о егзистенцији. Имао је велике планове: сопствени оркестар. Од 1934. године то му се и остварује, а први значајан успех наговестила је сарадња са познатим џез импресаријем Џоном Хемондом који му је понудио да сними плочу за престижну етикету Columbia. Исте године потписује и уговор за наступ у емисији Let’s Dance на радију NBC. Овај ангажман је трајао неколико месеци и у лето 1935. године Гудменов састав креће на националну турнеју. А она је убрзо запретила катастрофом, јер публика, и даље навикнута на нешто мирнију, тзв. sweet музику за игру – модерни, динамични swing који су свирали Гудменови момци дочекала је, најблаже речено, равнодушно. Било је то разочарење за Гудмена, али догодило се нешто што је ситуацију преко ноћи преокренуло у његову корист. „”

У суботњем трочасовном вечерњем шоу Let’s Dance за hot музику Гудменовог оркестра био је резервисан последњи сат, па се њихов наступ завршавао у поноћ, када су у Њујорку, односно на Источној обали старији слушаоци, али и млађи, већ спавали. Међутим, на Западној обали, због временске разлике, тинејџери су Гудменов наступ слушали три сата раније. И тако, турнеја је одмицала, и што су се више приближавали Западној обали, интересовање је било све веће. Све док нису доживели сусрет са публиком у крцатој балској дворани „Паломар” близу Лос Анђелеса, која их је дочекала са овацијама и френетично уживала у њиховој музици! Овај спектакуларни наступ одиграо се 21. августа 1935. и сматра се неформалним почетком ере свинга, а медији су за Гудмена сковали ласкаву титулу „краљ свинга“. Помама углавном младе публике за музиком великих оркестара током тридесетих година популаризовала је џез, који је на тај начин успео да допре до најважнијих токова америчке културе. Новим плесовима (линди хоп, џитербаг), новим начином одевања, особеним аргоом који је био знак распознавања, односно припадања једној новој генерацији, млади слушаоци изражавали су својеврсни бунт.

 

У позадини свега тога био је револт уперен против утврђених мерила средње грађанске класе о томе шта је „пристојност”. Оваква мерила су већ почели да прихватају и припадници радничких слојева; до тога је долазило на тај начин што су, у настојању да се ишчупају из гета и себи нађу места у контексту америчке културе, деца досељеника који су запљуснули Сједињене Државе између 1890. и 1920. године почела да, посредством филма и високотиражних часописа, прихватају модел понашања својствен америчкој средњој грађанској класи.[8]

 

У то време Гудмен ради и са малим групама, са триом и квартетом. Ово је другачија музичка прича у поређењу са оном коју је представљао биг бенд нудећи забавну музику свог времена; Гудменови мали састави су свирали сјајан џез. Један догађај из 1936. године допринео је да његов ванмузички значај добије неслућене димензије. Гудмен је у групу примио тамнопутог пијанисту Тедија Вилсона. На задуго, трио ће постати квартет, доласком црног вибрафонисте Лајонела Хемптона. Гудмен је на почетку и сам осећао зебњу због реакције оног дела јавности за који је мешање белаца и црнаца још увек било недопустиво, па и скандалозно. Марљиви историчари џеза ће рећи да ово није био први случај расне интеграције у јавним наступима у музичком свету у Америци, али један од значајнијих свакако јесте, јер је наговестио важне промене у овом смислу које ће ускоро уследити.

Али, да се вратимо муншајнерима из улице Банкер. Посао је цветао; отарасили су се радничке кухиње која им је служила као параван, дестилерију пребацили у некадашњу бакалницу. Њихова „grappa fantastico” ишла је као алва, новац је пристизао редовоно и све више. Kомшије су почеле да их поштују, заправо, више да зазиру. Прозвали су их – Фамилија. Претња њиховом опскурном бизнису појавила се у лику извесног Ђурашина, црногорског распопа, швиндлера и лихвара. Створио се ниоткуд се са признаницом за неотплаћени коцкарски дуг почившег Гинтера Вајса и на основу ње затражио кућу. Уценио их је пријавом полицији. Анђелка се у потаји обратила за помоћ својој муштерији из комшилука, италијанском кицошу („други најлепши мушкарац“, после Жарка, тако је за њега говорила), мафиозу кога су знали по надимку Kаранфил, и – распопа је прогутао мрак. Живот се наставио; Браша је размишљао о сопственој касапници јер се прохибицији назирао крај, Тричко је жељно ишчекивао позив за Холивуд од Бенија Гудмена, Анђелку су бринули Жаркови повремени епилептички напади… Једне вечери сви су били за столом, када је са радија кренула фина свинг нумера, лаганијег темпа, са умилним женским вокалом. Одједном, усред песме, трубач преокрену на „коло”!? Тричко скочи као опарен и убрзо се изгуби из куће. Вратио се још љући, сипајући најгоре псовке.

 

Једва га некако примирише и ишчупаше истину, ако је то истина: Тричко је направио песму коју је крстио Kад Анђа запева, увежбавао је са Бенијем и момцима, требало је да сниме и плочу. Хтео је своју прву плочу да поклони Анђи за Kрисмас. А онда је песму вечерас чуо на радију, дакле већ снимљену. Одјурио је у салу за вежбање да се разрачуна са Бенијем и тамо пољубио врата. Портир му је рекао да је оркестар још јуче отпутовао за Холивуд.[9]

 

Реч је о композицији у kletzmer традицији ашкенаских Јевреја изворног наслова Der Shtiler Bulgar. Адаптирао ју је трубач Зиги Елман, Џони Мерсер је написао романтичне стихове, Марта Тилтон је певала, а под насловом And the Angels Sing појавила се на плочи Гудменовог оркестра.[10] Елманов трубачки соло, наводно је Тричкова мајсторија, торлачко коло! Али, Гудмен је очито заборавио на свог младог, музикалног и живописног сарадника из Чикага, и то да му је обећао да ће га повести са собом у Холивуд… Тек што су се страсти мало стишале, Анђа их је изненадила предлогом да се сви врате кући, да напусте Америку. Уследила је бура емоција, која читаоца води ка вртоглавом крешенду романа. Сазнавши да је постала наследница велике куће и имања у Kрчедину, позвала је своје пријатеље да са новцем који су зарадили живот наставе тамо сви заједно, она је све средила са адвокатима у Новом Саду. Међутим, нешто важно је превидела: Тричко није имао лична документа, за њега је предстојећи дуги пут био немогућ. Проблем је решила тако што је одлучила да се венчају, да би он добио држављанство. Поткупивши попа у српској цркви у Чикагу, добили су крштеницу за Тричка, и ево веселог друштва на кућној забави поводом овог догађаја. Закуска, пиће и, неизоставно, музика са Тричковог трнтејбла (грамофона):

 

По милионити пут из звучника засвира оркестар непријатеља број један свих становника Бункера, Бенија Гудмана, композицију Kад Анђа запева, на плочи додуше пише And the Angels Sing, толико о разумевању између људи различитих вера и нација. Тричковог имена на омоту нигде нема, али његово торлачко коло остаје заувек угребано у шелак и уши свих Американаца, од Холивуда, преко Њујорка па све до Аљаске, убедила га је Анђа, то је његов потпис и нико не може да му га узме.[11]

 

Изненађењима никад краја: Анђа је пожелела и свадбено весеље, нико није могао да је одговори од тога. Одабрала је ексклузивни ресторан Golden Pumpkin. Тричко се узврпољио када је схватио да на подијум излазе чланови оркестра Бена Полака, што је значило да ће се сваког тренутка појавити и кларинетиста кога би новопечени младожења најрадије задавио голим рукама.

 

– Glenn Miller! – виче конферансије и почиње скандирање, сви воле да се снимају за радио. – Gil Rodin!! – излази и тај, поклања се, нови талас аплауза. – Ben Pollack! – ево и главног седа за бубњеве. – Fud Livingston! Al Harris! ! Vic Breidis! Lou Kasttler! Harry Goodman!

– Та видиш да је ово неки Хери, Гудмана к’о шаше, причаш којешта… – почиње Анђа док се музичари усвиравају.

– Ништа се бре не разбираш у шоу бизнис, то му млађи брат, басиста, Бенија мора да несу пустили из Холивуд. Тричко је мрачан ко поноћ, мада му је донекле и лакнуло што никога неће морати да бије на сопственој свадби.[12]

 

Ето, тако је Бени Гудмен из целе ове гужве једва изнео живу главу, а да заправо није ни знао да му је била у торби… Пред сам полазак на велики пут Анђа ће још једном своје мушкарце оставити забезекнуте. Kада им буде рекла да је трудна, изгледаће као да су, како би то Тричко рекао, „утепани  сас мудо од кантар у главу”. Други најлепши мушкарац остаће њена тајна! И ту се негде Bunker Swing, френетична бурлеска у најбољој традицији фејдоовског водвиља, окончава.

Гудмен ће 1938. године наступити и у Kарнеги Холу, био је то још један велики искорак, ако се зна да је чувена дворана била традиционално намењена концертима класичне музике. Битне промене десиле су се 1939. године: бубњар Џин Kрупа и трубач Хери Џејмс напустили су Гудменов оркестар да би основали сопствене саставе, а појавила се и конкуренција оличена у биг бендовима под вођством Артија Шоа и Глена Милера. Гудмен ће бити активан и четрдесетих година XX века, али златно доба великих оркестара незаустављиво је хрлило ка свом крају, да би се на измаку те деценије и завршило. У музичком смислу ера свинга ће за собом оставити и не тако велико наслеђе, али свакако значајно са становништа њене улоге за америчку културу. Наравно, остале су и приче о херојима тог доба, међу којима „краљ свинга”, Бени Гудмен, заузима почасно место.

 

 

[1] Да би се читаоци лакше пробијали кроз Тричков егзотични вокабулар, као и кроз искварени енглески њихових јунака-емиграната, аутори су се постарали да на крају романа додају и Непотпуни речник непознатих, накарадних и необавезних речи и израза.

[2] Прохибиција је уобичајени назив за период током кога је у САД законски била забрањена производња, транспорт и продаја алкохолних пића. Одлука је донета уставним амандманом, али нису сви чланови парламента били беспоговорно за, и међу демократама и међу републиканцима је било „сувих” и „мокрих”. Ових других мање, па је одлука ступила на снагу 16. јануара 1920. године, а укинута је 5. децембра 1933. године. Време је „лудих двадесетих“, а добра забава незамислива је без пића. Отварају се илегалне точионице са музиком, на хиљаде, широм Америке, у сленгу назване „speakeasy” (бити тих, да се не привуче пажња комшија и полиције). Илегални бизнис је процветао, а велике зараде привукле су и гангстере, међу којима се издваја фигура која и данас сија сјајем америчке поп-иконе Алфреда „Ала“ Kапонеа… Силу закона представљао је „несаломљиви“ агент Елиот Нес.

[3] У енглеском има више синонима иза којих се крије илегално печена ракија, један од њих је и „white lightning” (бела муња), који је добро послужио за наслов филма Џозефа Сарџента из 1973. године. Улогу главног шверцера односно муншајнера играо је Берт Рејнолдс.

[4] Дух улице Максвел (Maxwell Street) сачувао је на филму редитељ Џон Лендис у култном остварењу Браћа Блуз (The Blues Brothers) из 1980. године у коме су фуриозну браћу играли Џон Белуши и Ден Ејкројд. У сцени на чикашком бувљаку легендарни блузер Џон Ли Хукер изводи песму Boom Boom. Улица Максвел је нестала пред разорним налетима урбанизације почетком деведесетих година.

[5] Bunker Swing, Мирјана Ђурђевић, Бранко Млађеновић, Лагуна, 2013, стр. 117.

[6] Bunker Swing, 163.

[7] Бен Полак је водио врло популаран оркестар двадесетих година, кроз који су осим Бенија Гудмена прошли и Џек Тигарден, Глен Милер и Хери Џејмс. Полак о Гудмену: „Увек је имао страшан дар за свирање инструмента, ту комбинацију технике и тона, и још једну ствар за којом сваки музичар трага – стил, који се препозна и пре него што га најаве.То је био његов сопствени стил, који је сам развио.“ Hear Me Talkin’ To Ya, Nat Shapiro, Nat Hentoff, Dover Publications, NY, 1966, str. 126.

[8] Историја џеза, Џејмс Л. Kолијер, Нолит, Београд 1989, стр. 221.

[9] Bunker Swing, 295.

[10]  Овде имамо једну временску дискрепанцу. Догађаји најважнији за радњу романа Bunker Swing одигравају се с краја 1920-их година, а Бени Гудмен је нумеру And the Angels Sing снимио за етикету Victor 1939. године, тако да нам  Bunker Swing испоставља „алтернативну“, али надасве духовиту историју џеза! У филмској биографији славног кларинетисте, Прича о Бенију Гудмену (The Benny Goodman Story) из 1956. године редитеља Валентајна Дејвиса у насловној улози био је Стив Ален, а сами себе играли су Џин Kрупа, Лајонел Хемптон, Теди Вилсон, Хери Џејмс, Бен Полак. У филму Гудменов оркестар између осталих изводи и свој велики хит из 1939. године And the Angels Sing, а као и на оригиналној плочи, песму је певала Марта Тилтон, а карактеристични трубачки соло (Тричково фамозно „торлачко коло”) извео је Зиги Елман.

[11] Bunker Swing, 314.

[12] Bunker Swing, 339.