Жељко Младићевић
ДОМ ЈАНГОВИХ

 

Обожавао сам дедину викендицу, поред урушене породичне куће, на имању Јангових. До ње, израдила су викендице и дедина браћа. Ту су се скоро сви Јангови утврдили, опасали територију плотом и успешно деценијама своју груду бранили од путника намерника, живећи идилично на брду удаљеном од главног друма и од прецењене цивилизације.
Имање није имало хектаре плодне земље, али је имало све друго што буди клиначку машту. Забрањени таван, велику дрвену љуљашку, воћњак пун слатких плодова, кошнице са пчелама и ливаду за фудбал „два на два“. Лепе смо дане некада проводили ту, ми градска деца. Сваки је распуст био обележен корићанским авантурама, пентрањем на шљиву, јахањем јагањаца, прављењем скровишта од грања и сена, помагањем дедама што у пуној опреми узимају саће из кошнице. Бесомучним лоптањем, све док лопта не одлети у стари бунар ушанчен на сред имања.
Како су село коначно напуштали његови староседеоци, тако смо се и ми, редовни гости добрих стараца, претварали у спорадичне посетиоце имања. Прво су на локално гробље прешли деда и баба, потом дедина браћа, један по један, сва тројица, и то у периоду од неких годину до две. За њима кренуше њихове супруге. И имање је нагло опустело почетком XXI века. Животиње наследници распродаше, пчелињак такође. Све је наједном постало тихо. Било је читавих седмица да се не чује глас у селу. Ранч се претворио у класично викенд насеље. Подмладак Јангових се отиснуо ван Шумадије, мало их је остало верно овом географском средишту Србије. Једва неко некад промоли нос, проветри куће, покоси траву, поткреше живицу или воћку, провери да ли је све на своме месту.
Ето, и сам ретко кад свратим, сада кад ми је дом на неких 120 километара од овог зеленог раја. И кад свратим, не знам шта пре треба да се уради по кући. Зато бирам да ништа и не радим. Пуштам да је поједе заборав. Опије ме сета, паралише ме и немоћан сам да јој се одупрем. Само руком померим паучину са врата, како бих се још једном прошетао по полумраку тавана. Обавезно прелистам по неку мемљиву књигу, остављену горе, међ осталом старудијом, јер је процењено да није вредна кућне библиотеке. Проведем читаво поподне сам, под кровом, не обазирући се на гмизање, цврчање и грицкање малих животиња које су ‒ уистину оне, а не ми ‒ наследиле дом Јангових. Прегледам брижно све оне урамљене црно беле фотографије у наткасни. Никада ми не досаде. Огледам се у њима, у ликовима својих предака.

*

Једна породична, групна, како доликује, сликана је испред куће. Укупно на слици глава: 4. Две главе седе на столицама, једна чучи, а последња извирује иза ове која чучи.
Кућа их је наткрилила. Екипа је централно позиционирана у односу на кућу. Десно од њих доминира метални олук, готово се пресијава. Данас је на истом месту, рђав, оронуо, и даље служи својој сврси. Фасада би требало да је била жута, као што је и сад, на оним неољуштеним деловима, али с обзиром да ово није колор фотографија, могу само да нагађам. Прозори на кући су затворени. Трава испред куће покошена. У левом углу су наслагана дрва, за зиму, и на њима једна дрвена гајба, празна.
Овце су иза куће, не виде се, али просто знам да су тамо. Слика као да мирише на њих.
На столици, левој, мој Микица. А још га зову и Мрда, јер никако није умео да изговори ону брзалицу „на врх брда, врба мрда“. Озбиљног је погледа, концентрисан. Млад је. Рецимо неких 18 лета. Голобрад, можда још једино тад. Од нешто каснијег доба браду не скида. Седи на столици, а на њега је насукана, као лађа на хриди, голема хармоника. Не знам јој марку, не види се. Десном руком, са видљива четири прста, пребира по диркама. Леву руку држи на дугмићима хармонике, и њоме је притиска тако да је у затварању. Иако је скупљена, и даље је некако крупнија од њега. Ноге му не видим од сенке, подвио их испод столице, а изнад хармонике му само глава промаља. Тршав је, густе косе, а ко за инат, у мислима сад вртим само ону његову ћелу.
Данас, један апарат, који има део налик меху хармонике, често стоји накачен на мога Микицу, којем су бубрези отказали. На питање „колико дуго“, лекар једноставно рече ‒ до врха брда, где врба мрда. Није могао да бира, инструмент је изабрао њега, и сад нема назад. А у ову дијализну хармонику, како стоје ствари, не може људски да засвира. Развлачиће дугмад у празно, до краја свог пута.

*

На фотографији, до Микице чучи моја баба. Смеје се, а такву је памтим одувек. Има тамну мараму, прошарану светлим туфнама. У црнини је, мада не знам за ким. Рецимо за родитељима који су се упокојили можда баш тих година. Такве детаље не памтим. Али памтим како је, када се она упокојила десетинама година касније, мој Микица био потпуно погубљен. Сећам се како се вукао по стану, у слоумоушну, одсутно, и како никога од нас није примећивао. А људи су нам улазили у стан, изјављивали саучешће, покушавали да комуницирају. Гледао је кроз њих. Никада га пре нисам видео таквог. Наједном је извукао из буђелара новчаницу од пет старих хиљада динара, највећу цифру штампану у то доба, те ми је тутнуо у руке. Гледао сам опијено у ово богатство, збуњен самим чином. Но, брзо ми је појаснио да треба да тркнем по два сока, за госте. Два сока што не коштају више од сто динара. Хтедох да му кажем да ми је превише новца дао, и да му је новчаник пун разних цифара, мањих од ове, али ми је његов изгубљени поглед говорио да треба да ћутим. Тек сам касније схватио да тих пет хиљада, из неког мог новчаника, чека и мог сина једног дана, кад за то дође час.
А на црно белој фотографији, баба шири радост очима. Даје боју стварима. Види се, поносна је. Син јој расте ко из воде, ускоро ће бити за женидбу, А још и лепо свира. А ту су и друга њена деца, сви њој уз скуте. Иза бабе која чучи, главицу помаља моја тетка Мила. Одувек је била стидљива, па не чуди што је и овде скривена. Држи своју маму за црну блузу са обе ручице. Коса јој кратка, неравномерно ошишана, што указује на то да је фризер у овом случају била ‒ баба. Гледам и дивим се њеном девојачком струку мршавице. Шта би сада добра тетка дала за ову килажу. И шта би дала да још једном потрчи корићанском травом. Она аустралијска јој је сигурно досадила. А ни коале не блеје лепо, ко шумадијске овчице.

*

На столици, десно, са бабине леве стране, седи друга моја драга тетка, Цеца. И она има хармонику на себи. Њена је нека мања него Микицина, и, чини се, сразмерна њеном габариту. А Цеца је крупна, округла цура од неких петанестак лета, свакако по годинама негде између старијег Микице и млађе Миле.
У белој је хаљиници, чарапе су јој хула-хоп, такође беле. Дебеле бутине доминирају, а ципелице лакиране, можда чак и црвене, прекрива трава већим делом. Њена хармоника је у отварању, за разлику од Микичине, скупљене. Цеца своју развлачи колико може, а руке само плету по диркама. И некако се мршти на слици. Сви су насмејани, чак и стидљива мршавица Мила. Једино је Цеца туробног расположења. Као да и је и тада знала да живот не мази, те да се мрети мора, а патња дође као свакодневни поздрав, неизбежна.
Моја Цеца и на фотографији тихо пати док свира неку руску шансону, Маљкарицу, Хабарку или Циганочку, исто онако стиснутих усана као и данас, када не излази већ преко две године из свог стана, пошто смо њеног сина, мог доброг брата и вршњака, што је волео брзу вожњу и јак алкохол, ставили под једну од оних хладних плоча са натписом Јанг, тамо на корићанском гробљу.

*

Сликао их је деда старом Лајком.
Пре подне. Закључујем по сенкама.