Радосав Стојановић
НА ТРГОВИМА МНОГИМ

 

ЛЕТИ УМИРУ ПЕСНИЦИ

Лети умиру песници, глумци и слободни уметници
Лети песници немају довољно ваздуха
Стихови им се истање речи преобрате
Плућа им се суше као пустиња Гоби
И не могу да полете као птице
Лето је опасно доба за песнике
Музичаре, гудаче, трубаче и дуваче стакла
Лети умиру песници
Умиру њихове речи
Лети умиру песме
Лети песници беже у шуму
Крију се у зеленим пољанама
Да их не би затварали у санаторијуме
И прикључивали на апарате
Апарати су као душегупке
Као сибирски логори
Одакле се враћају у закованим сандуцима
Има читалаца који више воле
Песнике спаковане у књиге као у сандуке
Него да цвркућу из шума и са пољана.

СИМФОНИЈА СНЕГА

Падао је снег сто посто
Није се штедео
Ни обазирао на љубитеље лета
Ни на кога
Сви су му били једнаки
Припадао је свима
Сви су га заслуживали
И зато је вејао без журбе.
Под њим су остајали јабланови,
Паркови, улице, људи, аутомобили…
Он је само падао
И падао преко мостова и кровова
Падао до глежњева
До колена, до паса
Трпао је, затрпавао неповратно.
Падао је и само падао у сненом заносу
Као да је имао инструменталну пратњу
Падао је на гудаче, трубаче, саксофонисте
Била је заносна та симфонија падања
Ни тишина није могла да је поремети
Било је то време падања снега
Снега под којим се црнела душа света.

ПРОЛОМ ОБЛАКА

Тражио сам дечака у дому стараца
Тамо где сам га оставио
Давне године неке
Кад је киша левала као из кабла
А плочницима куљале реке
Јер он је имао платнену обућу
Мајицу и кратке панталоне
А одједном је застудело
Ветар нам је искршио кишобранe
Морао сам да га склоним
Ту где смо се затeкли –
У дому стараца
Да не покиснемо обојица до коже.
Био је крхк дечачић.

Сутрадан када сам дошао
Дали су ми старца
Седог и са брадом
И рекли:
„То је ваш дечак кога сте јуче оставили.
Па, ето, водите га кући“.

Старац се благо насмеши и потврди главом
Тад сам га већ препознао.
Пружио ми је руку и прозборио:
„Пођимо, оче.
Данас као да нема успомена
На јучерашњи дан и пролом облака“.

МНОГИ СУ ПРОШЛИ ОВИМ СВЕТОМ

Многи су прошли овим светом
Многи застали, мучили се
Батргали по барчугама
Многима се не зна да су овде били
Многи су попут лептировa лепутали
Неки се дали с цвета на цвет
Скупљајући медене прашкове
Али ништа са собом понели нису
Јер живот је устројен тако
Да оно што донесеш на овај свет
То и вратиш
Земља јеси и у земљу ћеш отићи
Као у неповрат
Па види како ћеш кроз овај коловрат
Ићи.

НЕ ПАЛИ СВЕТИЉКУ

Неизбежно
Све ће то завршити у старом гвожђу
Вода носи и не сустаје
Време ништи и не хаје
Покриће то вечни муљ и жабокречина
Провиди се то у напрслом мраку
У којем опстојавамо.

Ретко ко кроз пукотину
Разазнаje обрисе будућег дана
Зато не пали светиљку
На рубу постојања
Може се око ње мрак сасвим згуснути.

ЦАРЕ НЕБЕСКИ

На трговима многим просуо си осмех свој
Царе небески што се зором јављаш
И примио од нас уздарја душе
Као речиту захвалност

Трагови наших стопа
Радост жубора чесама
Што ме на кладенац подсећају
Домахивање с прозора
Радозналост погледа на фасаде, алеје и људе
Све се то понавља
Из вазда нових садржаја и визија.
Само ти својом благотворношћу
Што облива тргове
Остајеш вечан и свечан.

БОЖАНСКА ТВАРИ

Божанска твари што испуњаваш моје тело
Где се заметнула та клица
Што твори мисао а с њом и реч
Па потом слова мога говора?
Из каквих теснаца и камених гудура извире
Из каквих чељусти прослови
Благодатну јерес?

Реч и мач – две окоснице једнога замаха
Где обоје секу сразмерно сили времена
Што у шупљинама обитава
Пружиш ли руку, изговориш ли реч
Једнако ће посећи сувисло и стамено
И на рану лећи ће ноћ.

Божанска твари што исисаваш смисао из времена
Које не постоји, које је сȃмо прочишћење
Попут воде која тече а никуд не отиче
Јер и вода векује у месту свог метежа
Божанска твари како се зачиње смисао писмена
И смисао камена у ком она бдију рукоположена?