Нева Лукић
МЈЕСТО РАДЊЕ: ЗАГРЕБ ‒ БЕОГРАД

 

ЉУБАВНО ПИСМО ПИСЦУ (ПИСАНО БЕЗ АУТОЦЕНЗУРЕ)

Мјесто радње: неименовани уред, Загреб

 

Особитост повластица и сваког повлаштеног положаја јест

способност да убије човјеков интелект и срце. Повлаштени човјек, било политички или економски, јест човјек лишен интелекта и срца.

М. Бакуњин

 

 

Прозор уреда гледа на дебла напета од вјетра. Испод, игралиште и дјеца. Клижу се асфалтом. Почиње невријеме и црни кишобран усука небо.

Како ово пишем, у себи чујем твој глас; марионета кишобрана лети асфалтом, дјеца трче за њом: је ли ријеч асфалтом вишак или умјесто ње треба стајати тлом? Једном кад успијеш обликовати реченицу, губиш игру. Исписан лист папира тек је стерилна цензура. Говор уживо, пак, прољев. Све нешто пршти. Пражњење без суштине. У длановима ничега. Док се сам суживот одвија у дискрепанцији између те двије крајности, цензуре и прољева.

Сјетим се како увијек експлодираш сунчевом енергијом кад пронађеш праву ријеч за драмски текст. Једна од точака у којима си на тренутак ти. Но, ријечи се непрестано преображавају. Духови су тек утваре, сјећаш се?

Почиње вјетар који јачином надвладава слику. Гранчице крцкају унутар продорности. Игралиште обасјано сунцем. Мрежица коша млитава и празна. Без ријечи празна. Без.

Кроз Шопена у слушалицама, изван себе чујем крут изричај, тврд нагласак, тих говор помало у браду: те цуре никад нису прошле ово што сте ви прошли. Оне су само уносиле податке у ексел таблицу. Говор се наставља. Као да је нетко упалио радио. Нема никога, тек тврд нагласак влада просторијама. Одбија се о зидове испуњене бијелим полицама. Чујем тек једну запосленицу како се слатко смије, латичастим хихотом потврђује све што тврд говор тврди. Колико смо ми умјетничких објеката обрадили? Што је с тим објектима… Радно вријеме је већ дебело премашено. Тијела су нестала. Ишчезли туђи гласови, јер никад их није ни било. А знам да су овдје. Још увијек су ту, само морам окренути главу улијево, усмјерити поглед у сусједну просторију отворених врата. Јер врата свих уреда редовито су отворена, преграде растворене.

Ок, каже глас. Завршили смо састанак. Лептирасти хихот запосленице поновно одјекне простором. У зраку хихот се пари с тврдим гласом.

Хоћемо ли ми? Глас се обраћа другој запосленици, његовој главној асистентици. Заједно одлазе на каву.

Никада не знаш кад ће те тврд глас снаћи. Не постоји распоред, а самим тиме ни вријеме. Ово је логор управна говора, гулаг намијењен за интелектуално силовање. Глас хитро избацује жабљи језик чалабрцнувши ти ријеч прије но што успијеш зуцнути. Мирно сједиш за компјутером и чекаш да ти глас сасјече рад, задржи те до касно у ноћ. Ишчекујеш те кораке у тишини. Потплати ципела споро се пењу степеницама, извиру иза угла, док цијели уред не почне одисати опорим мирисом мушког парфема што увлачи се у поре, носнице, слушне шкољке… У уред увијек долази посљедњи. Прилази свакоме понаособ и рукује се. Сваки дан, испочетка та игра, стисак руке, жиг на нашим длановима да нас он плаћа. Једини састанак који ти се може догодити у овој фирми је он у контрасту с тишином која иначе влада суспрегнута звуковима кликања, типкања, жвакања хране, цурећег котлића, одлагања шалица, крцкања столица, котурања котачића паркетом. Потом, сједне покрај колеге на столицу и сваки пут кад она зашкрипи ти помислиш да ће се устати, куцнут ће тај час, доћи ће до твог радног мјеста… Но, онда ипак не устане.

Навлачим уредске завјесе како ми сунце не би ишло у очи. Сад гледам у бијелу, апстрактну слику на пруге кроз коју дува вјетар и руше се канте за смеће.

Неки дан смо ти и ја гледали представу Љубавна писма Стаљину шпањолског драмског писца Јуана Маyорге. Сцена је сваким треном све више загушена бијелим папирима, згужваним писмима која Михаил Булгаков упорно пише Стаљину јер је забранио постављање његових казалишних комада и тискање дјела, а не дозвољава му ни да напусти Совјетски савез. Стаљин не одговара на Булгакова писма те пишчева опсесија њиме све више расте. На рубу је живчаног слома јер не добива одговора, диктатор га држи онкрај комуникације. Булгакова жена предложи глумити Стаљина, како би писац могао боље ући у његов лик…

Кад смо након представе сјели на пиће, рекла сам ти како се у овом уреду осјећамо попут одржаваних, угланцаних талаца, а дјевојке које скенирају грађу и уписују податке у ексел таблицу попут хрчака. Фирма је његов хоби и добит није приоритет јер зарађује од „других ствари“. Немамо вебсајт и оно што радимо није јавно објављено. Никоме не смијемо рећи име умјетника чију колекцију обрађујемо. Након што закључимо уговор, као да овдје никада нисмо радили. Наши трагови савршено су затрти. У ствари смо радили у НАСИ, а не фирми која управља колекцијом умјетнина.

Споменула сам ти да се дивим књижевницима који успијевају ући у ликове, јер једном кад на папир успијеш фиксирати лик, као дјело умјетника скривена имена на зид, губиш игру. Јер лица се муњевито преображавају, заборављајући на точке у којима су била личности. Умјесто човјека наједном утвара. Немам способност уласка у ликове тврдога гласа и његове главне асистентице.

Одлазимо из кафића, мој капут прекриваш великим црним капутом, корачаш металном ноћи тек у мајици. Пожелим се вратити на докове ријеке и проматрати одразе риболовних штапова на води. Тог дана ријеком је пливала тек једна риба, сигурна сам. Нитко је није уловио. 

Или можда тек: пожелим се вратити на докове ријеке и проматрати одразе штапова на води.

Сјећам се, први пут кад сам дошла на разговор за посао дочекала ме дворана чије су многобројне бијеле полице биле попуњене бијелим регистраторима, а за неке није било мјеста па су били одложени на под. Нитко ме није понудио кавом, пила се искључиво куповна вода, прозирна, чиста текућина. На разговору су били он и његова главна асистентица, лијепа жена ускога лица и полудуге, равне, плаве косе. Она није прозборила ријеч тијеком читава разговора који је трајао сатима. Зурила је у неку точку у даљини кроз прозор, мирна, достојанствена и прецизна, стрпљиво чекајући да дође њезин тренутак. Дотад ће му бити на располагању данима, ноћима, викендима; прилагодит ће своје сате његовима, у нади за бољим временима; лијечит ће његове несанице, уписивати податке у ексел таблице, уговарати му састанак код зубара, путовати с њим на пословна путовања; тако субмисивна под перјем савјесно одрађених новчаница. Никад из ње дрхтавим гласом неће прокључати: „Зашутите више по правди Бога! Већину времена трокељате, вртећи се у круг.” Не, њено уско лице рећи ће тек: „Инвеститор је увијек у праву.”

Нисам нити ја рекла „Тишина!”, већ сам прихватила посао који уопће не знам зашто сам добила, будући да нити ја нисам успјела много изрећи тијеком неколико наших сусрета.

Сад, као у Бергмановим Крицима и шапутањима овај текст пишем шапатом, шапћем, шапућем, цијели је текст пригушено сузбијен. Чита се шушкањем. Нит’ у себи, нит’ наглас. Развија се и постоји унутар несугласја, несугласја између цензуре и гована. Запосленика што ходају на прстима улазећи у тоалет који се налази тик иза мојих леђа… Уђу унутра, сретни да се на неколико минута могу опустити, но нетом што то помисле сјете се да је тоалет у средини уреда, до њих допире куцкање по тастатурама, зидови нису прави већ шупљи. Овдје су издаси такођер обуздани. Сјетим се цртице коју ми је бака причала о Стаљиновској Русији. О Казању. Била је ондје 1947, годину раније но што је Тито рекао „не“ Стаљину и седам година након Булгаковљеве смрти. Исприповиједала је како у заходу нису постојале преграде, већ су заједно обављали нужду, једни покрај других. На трен сролали би маске истовремено с хлачама… Као и ја пред тобом док ти у нашем хорор вакуи кафеу код старе даме која куха турске каве скицирам тај тоалет у којем слабо ради одвод. Једном приликом сам из заходске шкољке морала извадити властито говно јер ми није успијевало пустити воду, а од уреда у којем су колеге типкали за компјутерима дијелило ме свега неколико метара. Ухватила ме параноја, морам пожурити! Људи ће схватити. Већ су схватили. У паници одлучила сам говно бацити у кош за смеће, но није ми дуго требало да појмим – смрдјет ће! Смрад премостит ће преграде, проширит ће се уредом попут његова интензивна мушка парфема… или задаха његових уста. У том трену угледала сам руксак покрај врата и напокон схватила што ми је чинити. Омотала сам говно дебелим слојем папира, спремила га у руксак, покрај биљежнице, новчаника и лаптопа те изашла из захода. Проблем је био у томе што нисам говно одмах могла бацити у контејнер за смеће, већ сам два сата морала чекати паузу. Нисам знала хоће ли почети драстично смрдјети јер немам искуства с презервирањем гована. Нервозно сам погледавала затворени руксак као да у њему држим темпирану бомбу, замишљајући говно унутар стерилног уреда пуног бијелих регистратора од којих је сваки био означен одређеним логотипом запосленика. Мој је, примјерице, био „спирала“, а од једне бивше запосленице „пчелица маја…“ Цијела велика полица врвјела је пчелицама. Неке су доносиле документацију о функционирању тржишта умјетнина, а једна, нарочито дебела, била је препуњена информацијама о различитим јастуцима за спавање.

Сљедећи пут сам, пак, а то ти нисам испричала, у шкољци пронашла туђе говно, па сам се мучила и с тим говном да не би испало да је моје! Њега, будући да није било моје, нисам могла покупити, већ сам га морала раскомадати четком за WC у нади да ће га вода однијети. Но, ни то говно се није дало! Не дају се говна понекад тако лако на свом уобичајено „тобоганском“ путу којим пролазе, увијек некамо одаслана. Укоријене се, и неће па неће. Кад се наталожи превише лажи, стихије без садржаја.

Поновно почиње вјетар, но не надјачава слику. Она је сад саму себе надвладала. Дрвеће дјелује изморено, увенуто, као да је истањено. Изостаје волуминозност, стабла су тек плошне љуштуре. Посљедњи ми је дан посла, не знам што сам овдје неколико мјесеци радила, нити зашто одлазим. Као да сам јучер први пут рекла добар дан његовој главној асистентици, сад ћу рећи до виђења. У међувремену, између мене и ње тек неколико прозборених ријечи унутар суживота на овоме послу, те мој унутарњи монолог: Како та жена баш никада није гладна?!

 

Колега се одједном окрене према мени.

– Имам осјећај да ме овдје непрестано увјеравају да је 2+2 једнако 5. Као што је Орвел написао о нацистичкој теорији у есеју Сјећање на Шпањолски грађански рат насталом 1942. године: „Ако Вођа каже о таквом и таквом догађају, ’То се никада није догодило’ –  добро, никада се није догодило. Ако каже да су два и два пет – па, два и два јесу пет. Ова ме перспектива плаши много више од бомби.“ 

– Мени је рекао да сам у својем тексту умјетника смјестила у југославенски контекст. А камо да га смјестим кад је великим дијелом дјеловао у доба бивше Југославије?! Одговорила сам му да су стручњаци његово дјело такођер обрађивали на том трагу, почео се дерати да га није брига што они говоре…, то што ја пишем добро је за Загреб или Београд, но не за Запад – жустро узвратим.

– Ха ха, можда си требала измислити неку нову државу.

– Скупља нас као умјетнине. Колико знам, никада није излагао колекцију.

– То му уопће није циљ.

– Један пријатељ, сакупљач gameboy-а, каже да своје играће конзоле држи у сефу који сваке ноћи прије спавања откључава, очима гута контуре дизајна, задовољан што нитко у кругу одређеног броја километара не посједује то што и он…

Друга колегица с ушију скине слушалице.

– Људи су гладни. Овдје је плаћа добра, не ради се превише. Уред је лијеп и уредан. Колекција изванредна… Знате боље од мене колико је тешко пронаћи посао у културном сектору.

У том трену зачује се одјек потпетица на паркету и наш разговор замре. У утроби осјећам тврду шупљину испражњена ормарића. Враташца шкрипе. Кад их отворим, видим чак и празнина прецртана је полицама. Желим радити с тобом на твом роману. Читати наглас ријеч по ријеч, реченицу по реченицу. Тетовирати текстом земљовид наглас прочитаног. Док ово пишем из нутрине цури топла крв, стопљена с тканином столице пролијева се по клинички бијелим регистраторима. Тампонима у канти за отпатке сљубљује се с крвљу жене коју си пошевио. До само прије неколико дана разговарали смо о мом искуству у заходу. Данас, разбаштињеној твојом манипулацијом, твој угодан бас у ухо ми шапће: „2+2 једнако 5. 2+2 једнако 5”. Обузела те Алцхајмерова болест Вође. Иако пише црно на бијело, љубавним појмовима с лакоћом подарујеш нова значења. Вођење љубави преображава се у пријатељевање, вечерас у секси хаљиници, ви се тако знате пријатељски шалити. Она постаје ја, јер јој такођер пишеш: „Замишљамда сам сад у теби…” Униформираш ликове истовјетним реченицама које им упућујеш. Умјесто јединственог текста тек романтични вибер темплејт. Говорила сам ти да осјећаш се слободним јер не припадамо простору истога града. Једном си ме толико узбудио, да ми је у далеком граду, неколико тједана касније он љубио клиторис. Јер с тобом нисам свршила. Ти и ја, раздвојена тијела унутар расцјепа цензуре и прољева.

Мој прадјед, Антун Барац, у својој књизи Бијег од књиге написаној у логору Стара Градишка (1941./1942) пише:

Из прочитаних књига избија њихова лажност, а ми хоћемо истину. Из тих приповијести осјећамо сву муку њихових твораца да би измислили какву ситуацију, лица, заплете, да читаоци са занимањем прате радњу од почетка до краја. А ми смо доживјели толико да не желимо занимљиве догађаје, већ бисмо једном и хтјели и обичног живота. (…) И питамо се, што је уопће та литература у успоредби са животом?

Заповједник логора саопћио нам је да можемо од својих опет наручити књиге, и да ћемо их овај пута зацијело добити. Али готово нитко није наручио ништа.

Неки дан је тата пронашао златни зуб, за који је, каже, сигурно могао добити пар стотина куна. Одмах га је бацио у смеће јер га златни зуби увијек подсјете на Жидове којима су их нацисти чупали како би их продали. Одсутност зуба, амнезија. Точно је да литература није ништа у успоредби са животом, но нису ли лаж и манипулација управо простори у којима отварамо мале логоре за друге? Заједно смо писали о ријечима посланима у логоре, избаченим из хрватског језика, а сад си их све редом лажима силовао, лоботомизирао, интернирао, смјестивши их у свој приватни логор. Пред Вођом сам тражила једино истину. Испунио си ме сузама, брзо и вјешто, као какву шприцу. Твоја пресуда је лаж, јер самоме себи лажеш.

Кроз прозор уреда угледам јато птица, а већ у сљедећем трену нестану црни зарези на небу. Замишљам те како је јебеш, показујеш јој своја гротескна лица, различите маске непознате мени. Пожелим се додиривати. Растворити склиске усне властите вагине. Чујем твој глас: пичкице. Оргазам сад нелагодно је сјећање. Издаја.

– Ти си писац. Познајеш учинак ријечи на људе., Булгаковљева жена каже Булгакову. Колико добро ти улазиш у ликове, ако ниси проникнуо да не подносим лаж? Како да ја разумијем, уђем у твој лик, у скуп моралних, мисаоних и осјећајних особина које те представљају? Раствараш јој пичку, распрскаваш се у утробу, од притиска изнутра нагло се распадаш на дијелове. Престајеш бити цјелина дјеловањем изнутра према ван.Нема те.

– Неће успјети. Једино што знаш јест на који начин гестикулира рукама. Што знаш о његовој души? – узвраћа Булгаков својој жени.

Осјећам, чак се надам, да ти текстом шамански враћам душу. Није до ликова. Већ до улога, до тога колико си уложио, тврди Глас је уложио. Данас си возач. Сутра пјешак. Ја сам тек пјешак.

Радно вријеме истиче. Пала је ноћ, игралиште у тмини. Мрежица коша млитава и празна. Без ријечи млитава. Без. Остављам празно мјесто за собом и полагано излазим из просторије. У руксаку на леђима носим невидљиво говно. Потрчим да ме не ухвате, морам што прије изаћи на улицу.

Хоћеш ли кад ти пошаљем ово писмо занијемити? Никад нећеш одговорити. Неспособан за писма, из других разлога него Стаљин.

Прадјед је такођер написао у уводу споменуте књиге: „То нису ни есеји, ни критике, ни фељтони, него углавном унутрашња разрачунавања са самим собом и приликама. Настала је без плана и програма, онако, како су се наметали поједини дојмови – из побуда, које су биле јаче од неких одређених књижевних циљева. А тако је некако и расла. Из гнушења над књигом и књижевницима, у бијегу од књиге, настала је нова књига. То звучи као тражена духовитост – а ипак је истинито.”

Је ли оправдано да и моја књига настане без плана и програма, без књижевних циљева. Из гнушања над књигом и књижевницима. У бијегу од књиге. Од књижевности. Од књижевника. Од тебе. Од саме себе.

 

ЧУВАР ЗИМЕ

Мјесто радње: стан, Београд

 

Твој балкон је заустављач годишњих доба. На њему влада микроклима вјечне зиме. Два мала грма, сваки на свом крају ограде, замрзнута у биљној таксидермији. Смеђе иглице никако да се претворе у прах. Постојано прате измјену годишњих доба – пупање, цвјетање, опадање лишћа, снијег на голим гранама. Зима је, прољећем разлистан балкон твог сусједа сад изгледа исто као твој. Хладноћа изједначила је непремостиве разлике ваше подастријете природе, скрила их под властити сан. Не види се тко је жив, а тко мртав. Безброј малих била пулсира скривен у жилама, као зрна у махунама. Живот прекривено пије воду, снијег копни.

Док проматрам балкон, туђе сјећање ме води скоро педесет година унатраг. Видим жену, прелази Бранков мост. Нема новаца у џеповима баршунастог црног капута, па пјешачи преко цијелог града како се не би шверцала. Веома је млада, дуга коса без једне сиједе власи вијори на црном сјају капута. Аутомобили трубе њеној љепоти, под њом је ријека, у њој ти прикривено пијеш воду. Не постоји потентнији тренутак који се могао сјединити у простору и времену. А непрестано се понавља. Тренутак положи клицу у безграничан омотач простора. Њен балкон у сугласју је с балконом твога сусједа. Вријеме пролази, прољеће одзвања лименим звуком дуета биљака. Кореографија је усклађена. Сваке јесени жена плаче, твој сусјед плаче. У зиму им се по суза заледи на образу. Твоје очи, очи чувара зиме, увијек сухе су као да је вјечно љето.

 

ИЗВИЊЕЊЕ

Мјесто радње: крижање улице Ђуре Јакшића и непостојеће улице, Београд

 

С писањем је као с пјевањем. Ако већ на почетку глас и утробу поставимо криво, интонација крене у погрешном смјеру – фалш. Почетак је курс текста, усјеклина која одређује висину тона.

Јучер, сједимо у ћевабџиници, оној гдје је сваки дијакритички знак ове ријечи заслужен. Ћевапи топе се у устима, лепиња смеђа од уља, лагано загорена. Сједимо тик до цесте, с дрвећа пада лишће. Између аутомобила полагано се креће чистач улице. Мете град. Празни га од јесењу тек начетог лишћа, враћајући улицама чистину асфалта… Чистач припада граду, завређује његове давне засађене коријенове. Оне који нам се понекад обрате из давнина шуштањем тог јесенског, још не сасвим сасушеног лишћа.

– Вољела бих брисати град с лица земље, носачувати лишће негдје, проматрати како нестаје.

– Увијек ми је жао баченог јесенског лишћа – узвратиш. Што мислиш, колико лишћа произведе овај град?

Запалиш цигарету и у том трену, ћевапи топе се у мојим устима – лепиња смеђа од уља, лагано загорена. Тек сам при првом залогају, а у тебе залетава се млада жена кратке косе. Цијела изложена граду. Унезвијерена.

– Опрости… дугујем ти извињење… замишљала сам да ћу те срести и то ти рећи…  стварно ми је жао – на рубу плача неповезано ти се обраћа.

Иако је прекривена виндјакном, не могу да између њених груди не осјетим лагано отворену, тек начету рану. Попут лишћа она кривуда овим улицама, не знајући хоће ли је покупити вјетар, аутомобил или чистачева метла.

– Ма немам шта да ти замерим – помало збуњен, одговараш искрено.                        

– Али извини… стварно… не знам што је требало да учиним да објаве роман…, данас сам чула да су ме назвали анти-Српкињом… ма то нема везе с тобом… не желим рећи да је твој роман анти-српски…, ма што то уопште говорим… знаш, кад ме неко обележава, прозива… анти… значи да сам активно супротстављена па се у мени рађа инат… турска је то реч инат.

– Ти си мени супер лик… стварно… желим да ти се извиним на професионалном и људском нивоу… њих не занима књижевност… ма била сам неки дан на фестивалу… нико није рекао ни реч о писању… прислушкивала сам разговоре, стајала са стране…ништа… ни реченица, две…о књижевности… па се питам куда све ово води? Млади људи, неколико година млађи од мене, као баве се књигом… Баве се књигом, еј човече, жигошу целе књиге једном једином реченицом! Ево, погледајте шта носим у торби… Биљана Јовановић. Ингеборг Бахман. Читам шта пишу о Биљани локални и западњачки стручњаци – гвоздена завеса, комунизам, феминизам… човече… а жена пише као што ЕКВ пева, она Андрићевски приповеда… истовремено урбана и митолошка… она је Београд тога времена. Месец сја, пси лају…, каже једна персијска… Биљана пише. И притом је женскога пола, да, као што је неко мушког. Какво гвожђе, феминизам, комунизам. Е… А Ингеборг…–– застане – па ти личиш на њу… док је још била свежа – окрене се према мени.

– Зар стварно? – у првом трену повеселим се, јер поистовјећивање интуитивно повежем с поезијом списатељице. Но, у наредном тренутку схватим што је рекла. Нажалост, не знам како Ингеборг изгледа – одговорим – Вриједи ли физички наликовати једној пјесникињи?

– Изгледа… ево…овако…као ти – прстом покаже на мене. – Ма нећу више да вас задржавам, људи, да пијем пиво – постаје све немирнија. – Контраиндикације… знате… замислите… Хвала на разговору! Катарина ме чека, ено, неколико метара ниже. Ништа од књижевности, али и даље се жваће… треба да се жваће… Само жваћите, људи, пријатно!

„Јел’ могу да те загрлим…“, пита те док одлази. „Извини још једном…“, чујем из даљине. Брза је, у трену нестаје. Је ли јој се рана сад још више проширила или је барем малчице зацијелила. Рана која мијења курс испод воде.

Нешто ти говорим, не сјећам се више што, но не одговараш, поглед ти је одсутан. У тишини настављамо јести ћевапе – још топле, сочне, не можемо их описати колико брзо су нестали. Морат ћу их наручити још једном, сутра, учинити да не прођу тако брзо. Запамтити окус. Нема више ни чистача улица, полагано се смркава. А тако ме занимало какву је метлу имао. Ону бодљикаву, праву, од тврдих гранчица дрвета (?) Метлу која уклања прашину града, талог свих нас, но тешка је под руком.