Љубиша Радовановић
КАД ДОКУМЕНТИ ПРОГОВОРЕ

 

Колсон Вајтхед: Момци из Никла

Лагуна, Београд, 2020.

 

            Инспирацију да напише роман Момци из Никла, Колсон Вајтхед добио је нашавши на интернету причу о Дожеровој мушкој школи у Маријани на Флориди. Делу претходи догађај који се преломио у пишчевој свести и постао дубок и трагички доживљај. Догађај се наметнуо „као опсесивна тема“ и захтевао је своје литерарно уобличавање. Документ је постао најсигурнији начин за постизање уверљивости. Наиме, градећи велелепни шопинг-мол истраживачи су пронашли људске кости које су, по претпоставци, припадале тамнопоутим дечацима који су били штићеници поправног дома. То нас води у Никл, где пратимо згоде главног јунака.

            Радња романа Момци из Никла почиње на Божић 1962. године када је Елвуд добио најбољи поклон у животу, иако су му идеје које му је усадио у главу донеле потпуну пропаст. То је албум Мартин Лутер Кинг на Сиону, албум који није скидао са грамофона. Музику је заволео преко баке која је слушала госпел. Главни јунак романа, Елвуд Кертис, је тамнопути младић који је одушевљен визијама Мартина Лутера Кинга и његовом борбом за права Афроамериканаца. Добар је ђак,   прати часописе који се боре за права црнаца и машта да једнога дана оде на колеџ. За све то време, живи код баке Евелин, јер су га родитељи напустили. Бака је јако брижна према њему, чува га, воли и штеди новац за његово школовање.

            Преокрет настаје када Елвуд случајно стопира украдени аутомобил. Тада бива послат у поправни дом у Никл и у његовом животу се све мења. Радња романа обухвата педесете и шездесете године, године нетрпељивости и велике сегрегације. Пример за то видимо чак и у разврставању средњошколских уџбеника, где тамнопути ђаци бришу најгоре увреде којима их часте белци чије књиге наслеђују. Ово је роман о нетрпељивости, мржњи, грозним сценама мучења кроз које пролазе штићеници дома у Никлу. Насиље и беспомоћност извиру из сваке странице,  као израз организованог друштвеног система који злоупотребљава своју моћ у циљу господарења и апсолутне доминације. Бекство из Никла, баш због постојања надзирања и кажњавања је готово немогуће, као и неиспуњавање договора са затворским главешинама. За све оне који се огреше о затворску управу следи казна. Овде насиље постаје темељни принцип друштвеног поретка.

            Оно чиме Елвуд одговара на страдања која му се догађају је љубав, истрајност и способност трпљења. Она је наведена и цитираним деловима Лутерових говора: „Баците нас у затвор, а ми ћемо вас и даље волети. Бацајте нам бомбе на куће и претите нашој деци, а ми ћемо вас, ма колико то тешко било и даље волети. Шаљите по поноћи своје насилнике с кукуљицама у наше заједнице, одвлачите нас на забачене путеве, пребијајте и остављајте полумртве, а ми ћемо вас и даље волети. Али, будите сигурни да ћемо вас савладати својом способношћу трпљења и једног дана стећи слободу.“

            Дошавши у Никл, Елвуд запажа привидну лепоту места, природу која га окружује, све док не дође у део за ,,обојене“, где се сва лепота губи. Ту се сусрећемо и са Белом кућом, мучилиштем за пребијање као и Сладоледџиницом, познатом по томе што младићи излазе из ње са различитим бојама подлива. У Никлу Елвуд среће Тарнера, дечака који ће му постати најбољи пријатељ и заштитник. Док је Елвуд окренут ка читању, маштањима, склон сањарењу и пун оптимизма, Тарнер је његова супротност. Он је свестан простора у коме се налази, није идеалиста, ни оптимиста и чини све да би преживео на Никловој академији. Њихово пријатељство и занимљива промена перспективе у последњем поглављу  ово дело приближавају античкој традицији.

            Вајтхедови страдалници у роману су луцидни и свесни да механизам једне затворске институције сатире све људске вредности и хтења. Појединац није у стању да измени карактер демонизованог друштва, али исто тако ни да пронађе достојно упориште које би му омогућило опстанак на хуманим поставкама. Појединац се трагиком своје жртве донекле уздиже над историјским аутоматизмом једног бездушног времена сегрегације и непоштовања људских права. Човек у таквом свету постаје индивидуа без избора и могућности, олујом захваћена честица у разрачунавању између идеологија.

            Вајтхедови јунаци у затворском свету нису се одрекли револта, али он нема никаквих изгледа да се претвори у човеков смислени гест против безумља. Сви јунаци романа Момци из Никла обележени су отуђеношћу која произилази из ирационалне опседнутости злом и претњом од нестанка и уништења. Човек је понекад присиљен на отпор репресивном систему, али његове моћи су преслабе у поређењу са силама мрака које га притискају. Отуда мишљење да је зло човекова неминовност пред којом се сваки индивидуални отпор руши и своди на узалудни покушај. Зло у Вајтхедовом прозном свету постаје космички принцип са којим се сусреће и суочава беспомоћни човек. На самом крају романа Момци из Никла, писац наводи изворе који су заслужни за настанак овог дела. Између осталих дела наводи и текст Живи закопани: Приче из самице, објавњен у часопису GQ, који садржи и интервју са затвореником под именом Дени Џонсон у коме он каже: „Најгоре што ми се икад десило у самици дешавало ми се сваког дана: да се пробудим.“ Ова тврдња показује сав репресивни систем који је ломио кичме затвореницима и потпуно их дехуманизовао.

            Колсон Вајтхед пишући дело Момци из Никла створио је слику дела пониженог и угњетеног америчког друштва. Вајтхед је проговорио о теми која је актуелна и данас. Мајсторским приповедањем о насиљу, сегрегацији и угњетености на расној основи добио је Пулицерову награду за књижевност 2020. г.