Година LIII · свеска 10-12 · 2019

ИВАН АНТИЋ (1981, Јагодина). Објавио је књиге кратких прича Тонус (2009) и Мембране, мембране (2016). Мембране су преведене на словеначки језик (2019), а поједине приче преведене су на енглески, немачки, пољски, румунски, македонски и албански језик, и уврштене у антологије Плејлиста с почетка века (Београд, 2011), Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia (Приштина, 2011), Пуцања (Београд, 2012), Iz jezika v jezik (Љубљана, 2014), Чаробна шума (Београд, 2016), Страх и трепет (2017), Најкраће приче српских писаца (2017). Преводи са словеначког, а уредио је и неколико књига у издању Српског културног центра „Данило Киш“. Од 2012. године живи и ради у Љубљани.

 

ИЛИЈА БАКИЋ (1960, Вршац), српски песник, приповедач, романсијер, књижевни и стрипски критичар, уредник. Велики део његовог књижевног опуса везан је за фантастику и авангардну књижевност, нарочито сигнализам. Објавио преко двадесетак романа, збирки прича и књига песама. Живи и ради у Вршцу и Панчеву.

 

МАРКО БАЧАНОВИЋ (1984, Сарајево) дипломирао је и магистрирао на Одсеку за слoвенске језике и књижевности Филозофског факултета Универзитета у Сарајеву. Године магистарског и докторског студија проводи на Пушкиновом институту у Москви, као и на Универзитету у Варшави као дeо студентске размене измећу држава Европске заједнице и Западног Балкана. Једно време био је запослен на Катедри за руски језик и књижевност у Сарајеву, као асистент на свим предметима везаним за руску књижевност, историју и културу. Од 2015. г. живи и ради у Берлину и Минхену, одакле сеу лето 2018. г. враћа у Сарајево са завршеном првом збирком поезије Дрека памтивијека(потом је уврштена у најужи избор за престижну књижевну награду „Алекса Шантић“. Добитник је песничке награде Трагом Настасијевића за 2019, а исте године на најмасовнијем балканском песничком такмичењу Мили дуели осваја трећу награду. Уредник је зборника Копно тврде коре, где објављује поезију нове генерације босанскохерцеговачких аутора. Бави се и есејистиком, као и књижевним превођењем са руског, пољског, немачког и енглеског језика.

 

АЛЕНА БЕГИЋ(1997, Немачка) основну школу и гимназију завршила је у Босни и Херцеговини. Са осамнаест година се преселила у Словенију, где је започела студије археологије на Филозофском факултету у Љубљани. Тренутно студира филозофију и компаративну књижевност на истом факултету. Писањем се почела бавити у тинејџерским годинама – прво прозе, затим поезије. Бави се и плесом, цртањем и сликањем. До сада није објављивала.

 

Мирјана Бојанић Ћирковић (1985, Прокупље), по образовању доктор филолошких наука, а по занимању асистент на теоријско-методолошким предметима студијског програма Србистика на Филозофском факултету у Нишу. До сада је објавила више од педесет научних радова у међународним и домаћим часописима (Narratorium, Зборник Матице српске за књижевност и језик,Зборник Матице српске за славистику, Црквене студије, PhilologiaMediana, Филолог и др.) и зборницима радова. Један је од аутора читанки Похвала (за 5. разред ОШ) и Изазов (6. разр.). Коуредник је међународног зборника радова FromNarrativetoNarrativity – Odnarativadonarativnosti: polavekanaratologije. Преводи стручне чланке са руског језика (Догађајност, субјект, контекст/ Вилф Шмид). Члан је Центра за наратолошке студије Универзитета у Нишу и секретар је српско-румунског часописа Исходишта. Добитница је Светосавске похвалнице Топличког управног округа за 2018.и повеље „Драинац“ за допринос развоју културе Топлице.

 

ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ (1966, Београд) дипломирала је социологију на Филозофском факултету у Београду. Учествовала је у бројним истраживачким пројектима и научним скуповима у земљи и иностранству. Објавила је две монографије и пар десетина научних, стручних и публицистичких текстова из области социологије, феминизма, културне историографије и универзитетске проблематике. Живи у Крагујевцу и ради на Универзитету у Крагујевцу.

 

ЉИЉАНА ГАЈОВИЋ (1965, Београд) је дипломирала на одсеку за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Kао новинар и уредник на Радио телевизији Србије бавила се феноменолошкиразним темама из области књижевности развијајући кратку форму телевизијских приказа, критика и интервјуа са домаћим и страним писцима. У оквиру дневноинформативног програма покренула је рубрику Предлог за читање, а у Kултурном дневнику у последње две године радила јеаналитичнерубрике о књижевним феноменима. Објављивала је књижевне критике у часописима Браничево и Београдски књижевни часопис. Пише поезију и прозу. У Браничеву су јој недавно објављене песме и кратке приче из циклуса Живот у скицама. У РТС-у последње три године уређује канал РТС Трезор.

 

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

 

СТАНА ДИНИЋ СКОЧАЈИЋ (Струмица, Македонија) oсновну школу, гимназију и Вишу педагошку школу – Српскохрватски језик и југословенска књижевност, завршила је у Нишу. Истоимену групустудирала је на Филолошком факултету у Београду. Пише прозу и поезију, објавила је тринаест књига. Радила је на радију и на телевизији. Један је од покретача часописа за критику Нишки аналитичар.Као уметнички директор Књижевне колоније Сићево уредилаје и водила бројне округле столове, тематске расправе и уређивала комплетан програм Колоније. Аутор је одрживог пројекта Дани Стевана Сремцаи покретач Награде „Стеван Сремац“, која се додељује за најбољу књигу прича или роман. У часопису Градина уређивала прозу. У више наврата била је чланица неколико жирија за доделу угледних књижевних награда(жири Награде „Б. Миљковић“, Награде „Стеван Сремац“, Награде Рамонда Сербика). Уређивала је Књижевни програм у Нишком културном центру. Награђивана је за појединачне приче, а добитница је и сл. награда: „Милица Стојадиновић Српкиња“ (2016) за књигу Теглице за бубице, Награде „Славиша Николин Живковић“ (2018) за рукопис прича И нека ми неко после каже. Песме и приче су јој заступљене у бројним антологијама, од којих је најновија антологија српских песника Cats And Painters (приредиле Дубравка Ђурић и Биљана Обрадовић) објављена у Америци, са поговором водећег америчког песника Чарлса Бернстина. Превођена је на енглески, руски, шпански, италијански, пољски, бугарски и македонски језик. Чланица је Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као и Српског књижевног друштва. Живи у Нишу.

 

ДРАГАН ЂОРЂЕВИЋ (1978, Ниш) објавио је до сада две књиге: монографију Мала црна музика (хип-хоп нација, национална историја, Држава и њени непријатељи, 2016) и хипер-есеј Марсел & Пруст: безгрешне ћелијске деобе (2017). Није обећан ниједној посебној теми, нити жанру. У припреми је монографија Голи живот књижевног југословенства (Службени гласник, 2019), која би требало да потврди схизоидно усмерење његовог теоријског, истраживачког и фикционалног рада.

ДУБРАВКА ЂУРИЋ (1961), редовна професорка на Факултету за медије и комуникације. Објавила је седам збирки песама и пет научних монографија, уредила је неколико зборника и антологија поезије. Бави се теоријом медија, феминистичком теоријом и теоријом експерименталне поезије, песничким перформансом и постјугословенском компаративистиком. Преводи америчку поезију.

 

НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ (1979, Крагујевац) је завршио Општу књижевност са теоријом књижевности у Београду. Објавио је збирке песама Алеја часовника (са Александром Шаранцем, 1998), Нарцисове љубавне песме (1999), Астапово (2009), Carmina Galli (2014), 22 (2019) и Песме и поеме (2019). За збирку Carmina Galli добио је награду „Бранко Миљковић“. Песме су му превођене на више језика. Пише књижевну критику и са енглеског преводи поезију.

 

ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ (1961, Крагујевац) објавио је двадест три песничке књиге, четири романа и једну збирку прича. Саставио је три песничке антологије. Са руског језика превео је преко шездесет дела и по неколико дела са француског, енглеског и немачког језика. Његове песме преведене су на руски, пољски, украјински, бугарски, јерменски, француски и енглески језик. За свој песнички и преводилачки рад награђиван је бројним наградама, међу којима су и неке од највећих у нашој култури. Живи у Крагујевцу.

 

ГОРАН КАРАНОВИЋ је књижевник из Босне и Херцеговине. Објавио је збирке поезије Усред града тмурна налактих се да поврати (2005, у коауторству), Ударнике стријељају (2011) и Ударнике стријељају и нове пјесме(2011). Главни јеуредник часописа Босанска вила ичлан уредништва часописа Живот. Члан је Друштва писаца Босне и Херцеговине. Од 2006. води портал за књижевност www.knjizevnost.org. Добитник je више књижевних награда. Поезија и кратке приче су му уврштене у више антологија. Поезија му је превођена на немачки, пољски, чешки и словеначки језик.

 

ДАВИД КЕЦМАН ДАКО (1947, Рајновци код Бихаћа), песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар. По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности, радио је као наставник у школи, а од 1974 до 2011. био је професионални новинар-уредник у сомборском Информативном центру (омладински лист Покрет, недељник Сомборске новине и Радио-Сомбор). Аутор је двадесет и четири књиге поезије, прозе и књижевних критика: Реч на леду (1976), Претпоноћни воз (1980), Ноћни риболов (1980), Распад мозаика (1989), Зидари светилишта (1991), Калем (1992), Трептај (хаику) (1998), Небески гласник (1994) која је преведена и на мађарски језик (Mennyei hirnök) (1997), Озарје (1999), Столетна вода (2001), Сам као суза (2003), Тамнина (2008), Хор сенки (2010),збирке приповедака Леђ, (1982), три мозаик-романа: Кад дуња замирише (1995), Река за један дан (2014)и Жива слика (2016). Аутор је и књига за децу и младе Сањам, сањам чаролије (1994), Хоћко и Нећко (1997), Даљинама преко света (2003) и Неко само тебе тражи (2006), као и књигā књижевних критикā: Вертикала са дна пакла(2018) и Провид кроз сва времена(2019).

 

ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ (1988, Кладово), радила је као лектор за српски језик на Јагелонском универзитету у Кракову. Тренутно је асистент на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Добитник је награде „Боривоје Маринковић“ за 2014. Била је у уредништву студентског часописа за књижевност и уметност – Међутим (2011-2015). Објавила је књигу Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд, 2016).

 

НЕВЕНА МАРКОВИЋ (1990), рођена је у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Факултету примењених уметности у Београду (Универзитет уметности у Београду, 2014), одсек Примењене графике, модул Графика и књига, као лауреат Фонда за младе таленте Републике Србије и добитница специјалне дипломе „Студент генерације ФПУ“. Члан је Сликарско-графичке секције УЛУПУДС-а, Удружења стрипских уметника Србије (УСУС) и радионице стрипа, илустрације и концепт арта „Ђорђе Лобачев“ у Београду. Одржала је пет самосталних изложби, излагала на бројним групним изложбама и манифестацијама у земљи и иностранству, а радове објављује и у часописима за уметност и културу. Поред активне излагачке активности, бави се илустрацијом, стрипом и педагошким радом. Живи и ствара у Врчину.

 

ДУБРАВКА МАТОВИЋ (1982, Ариље) дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Финалиста више песничких фестивала и лауреат Фестивала поезије младих у Врбасу 2006, када је објављена и њена прва збирка песама Имам и немам. Њена поезија објављивана је и у периодици (Поља, Повеља, Трећи трг, Новости…). Од 2019. је уредник, организатор и модератор књижевног програма АРЛЕММ, и сарадник истоименог часописа ове манифестације. Поезију пише увек, али споро.

 

ЖАРКО МИЛЕНКОВИЋ (1988, Приштина) дипломирао на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици, а мастер студије завршио на Одсеку за српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, есеје, научне радове, књижевну и ликовну критику. Објавио је збирке песама Кенотаф (2011) и Крхотине лета (2019). Објављује у књижевној периодици и зборницима. Ради као организатор културних манифестација у Преоцу и Грачаници код Приштине.

 

НИКОЛА МИЛОЈЕВИЋ (1976, Крагујевац) је завршио глуму на Академији лепих уметности у Београду, 2005. Запослен у Књажевско-српском театру од 2003, а 2017. је добио награду „Бранислав Нушић“ за позоришни комад На трагу. Преводи са пољског језика.

 

МИРОСЛАВ Б. МИТРОВИЋ (1948, Београд), дипломирао на Катедри за арапски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Са арапског превео књиге Нагиба Махфуза Приче из нашег кварта (Самиздат Б 92, 2008), Срце ноћи(Албатрос плус, 2016) и Шапат звезда (Самиздат Б 92, 2019); приредио антологију Скривена љубав (хомоеротски мотиви у савременој арапској књижевности, Самиздат Б92, 2018). Заступљен са преводима у антологијама Чаробни врт (антологија светске уметничке бајке, 1999) и Тањир пун речи (мајстори савремене светске приче, 2012). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије.

 

ТИХОМИР ПЕТРОВИЋ (1949, Бошњац код Лесковца). Студирао је и докторирао на Универзитету у Београду. Професор је књижевности на Педагошком факултету у Сомбору, Универзитета у Новом Саду. Неке до књига које је објавио: Огледи и критике из књижевности и језика (1993), Велибор Глигорић о реализму (1993), Књижевни записи (1993), Историја српске књижевности за децу (2001), Књижевност за децу – теорија (2005), Реторика (2005), Говори и критике (2008), Увод у књижевност (2009). Члан је Удружења универзитетских професора и научника Србије, члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења новинара Србије. Награђиван је за свој научни рад.

 

БИСЕРКА РАЈЧИЋ (1940, Јелашница код Зајечара) је на Филолошком факултету у Београду дипломирала на студијама славистике (Група за источне и западне словенске језике и књижевности). Поред писања и превођења, углавном се бавила библиотекарством, радећи у научним библиотекама (Народна библиотека Србије, Институт за историју САНУ и Институт за српски језик САНУ). Писањем и превођењем интензивно се бави почев од последњих година студија славистике до данас. Досад је објавила око сто књига превода (поезија, проза, драме, есејистика, театрологија, филозофија, естетика, теорија књижевности и уметности, историографија, политикологија). Превела је поезију око 160 пољских, руских, чешких и словачких песника. У Пољској је 2014. године објављена књига о њеном раду под називом Biserka (аутор Lukasz Mańczyk, Kraków, Universitas, 2014). Члан је Удружења књижевних преводилаца, српског ПЕН клуба, Српског књижевног друштва и почасни члан Удружења пољских писаца.

 

ГОРДАНА СИМЕУНОВИЋ (1963, Београд). Објавила је збирке поезије: Моја хаљина и ја, Наруквица од слоноваче, Побуна крпених лутака, Подно мирног сна, Време хлебова, Бука живота, Пут до моје куће – изабране песме. Приредила је панораме: Најлепше љубавне песме српских песникиња и Јабука у српској поезији. Њена поезија је превођена на енглески, француски, шпански, шведски и румунски језик, проза на енглески и руски језик. Заступљена је у књижевној периодици, зборницима и антологијама. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара на Умци, недалеко од Београда.

СЛАВКО СТАМЕНИЋ (1961‒2019, Краљево) објавио је књиге: Свита, Sanctus, Тело у цркви, Смешенија, Три секунде другога света, Повратак (изабране и друге приче), Човјек, човјечица и Господ Бог и Подари ми лепу смрт. Приредио је бројне књиге. У коауторству са Горданом Стојановић написао је уџбеник Историја српске културе за ученике основних школа у дијаспори.

 

ДУШАН СТОЈКОВИЋ (1948, Београд), песник, прозни писац, књижевни критичар и историчар, антологичар и преводилац. Објавио шездесет књига поезија, прозе, књижевне критике и есеја, као и антологије поезије, прозе, драме и превода. Аутор је капиталне вишетомне Граматике смрти. Приредио је двадесет књига песама савремених српских песника. Награђиван је. Живи и ради у Младеновцу.

 

СТЕВАН ТОНТИЋ (1946) завршио је студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Песник, прозаист, есејист, антологичар, преводилац с немачког. Пре рата уредник у издаваштву. После вишегодишњег егзила (1993 – 2001) у Немачкој, вратио се у Сарајево, да би се 2014. настанио у Новом Саду. Објавио је више поетских збирки, новије су Свето и проклето (2009), Свакодневни смак свијета (2013), Христова луда (2017), роман Твоје срце,зеко (1998), путописе Та мјеста (2018), књиге есеја Језик и неизрециво (2009) и Поналозима поезије (2009). Саставио је антологије Новије пјесништво Босне иХерцеговине (1990) и Модерно српско пјесништво – велика књига модерне српске поезије од Костића и Илића до данас (1991). Добитник је домаћих и међународних награда (Шантићеве, Змајеве, Кочићеве, Антићеве, Жичке хрисовуље, „Душан Васиљев“ и„Љубомир Ненадовић“; Награде Баварске академије лепих уметности, Књижевност у егзилу – нагр. Града Хајделберга, Велике базјашке повеље,нагр. „Рајнер Кунце“и др.)

 

ЕНЕС ХАЛИЛОВИЋ (1977, Нови Пазар), приповедач, романсијер, песник, драмски писац.Објавио је збирке поезије: Средње слово (1995, 2016), Блудни парип (2000), Листови на води (2007, 2008, 2008), Песме из болести и здравља (2011) и Зидови (2014, 2015), збирке прича Потомци одбијених просаца (2004), Капиларне појаве (2006) и Чудна књига (2017, 2018), драме In vivo (2004) и Кемет (2009, 2010) и романе Еп о води (2012) и Ако дуго гледаш у понор (2016, 2017). Основао је књижевни часопис Сент и књижевни wеb часопис Eckermann. Приче, поезија и драме Енеса Халиловића објављене су у засебним књигама на енглеском, пољском, француском, македонском, турском, албанском и бугарском језику, а проза и поезија је превођена на енглески, немачки, шпански, руски, арапски, турски, француски, пољски, румунски, украјински, мађарски, словеначки, летонски, албански, македонски, грчки, бугарски, каталонски и ромски језик. Халиловићеву драму Комад о новорођенчадима која говоре премијерно су извели глумци берлинског театра Schaubühne 2011. Халиловић је заступљен у бројним антологијама, добитник је Златне значке за допринос култури, као и књижевних награда „Меша Селимовић“, „Бранко Миљковић“, „Ђура Јакшић“ и „Ахмед Вали“, „Стеван Сремац“, а за уреднички рад у Сенту добио је награду „Сергије Лајковић“.

 

МИЛИЦА ШПАДИЈЕР (1989, Београд). Завршила је Филолошку гимназију, основне и мастер студије на Катедри за класичне науке на Филозофском факултету, а тренутно је на докторским студијама Факултета драмских уметности. Објавила је збирку песама Шар-планина, као добитница награде „Млади Дис 2019“ за прву необјављену збирку поезије. Поезија јој је превођена на енглески и објављивана у штампаним и електронским часописима за књиженост Фокализатор, Eckermann, Libartes, Стране и другим. Са грчког језика превела је роман Касандра и вук Маргарите Карапану, у издању издавачке куће Дерета. Ради као новинарка Танјуга, преводилац са грчког језика; професорка је грчког и латинског, и пише за неколико портала.