Криста Волф
ШТА ОСТАЈЕ

 

Било је петнаест часова.

Кроз еркер на десној страни сам имала преглед од улице Фридрих до трамвајске станице, кроз еркер на левој страни до улице Оранијенбург. У оба правца маса људи. На хиљаде несвесних суграђана из сата у сат пролази између мене и белог аутомобила тамо, вуче их кући или на посао или код драге или у своје продавнице. Њихов нормалан живот се залепио за њих и они су га свуда са собом носили.

Докле год не будем била спремна да се мењам са неким од њих, мој понос остаће неокрзнут, а главне поуке су ми тек предстојале. Или ипак њима? Отуђеност која ме је одвајала од масе, веровала сам, одвајала је и масу од себе саме.

Још нисам тако мислила, али изгледа да је дошло време да се мисли тако, па и потпуно другачије. Другачије и другачије. Не треба увек гледати на масу као да је непогрешива, као да је судија, као да је супериорна; као да је већина која зна боље, коју не смем запоставити, повредити, игнорисати; као велику масу која је увек у праву. Пролазила је поред мог прозора, ништа није знала и није била у праву, нити је погрешила, јер је била конструкт. И зар није било замисливо да се она не пита, већ појединац који може да каже да или не, који може аутоматски да подигне руку или да не одобрава, који може по налогу да баци први камен или да не призна пресуду. Да не зависи можда од сваког појединачно, као на пример од ове девојчице која се провукла између белог и црно-жутог аутомобила, која је прешла преко травњака између паркинга и тротоара, која је морала да чека на семафору и која је циљано прелазила улицу. Девојчица, као и хиљаде других, није висока, ни мршава ни дебела, са кратко подшишаном смеђом косом и смеђег лица. Зелена јакна и торба преко рамена.

Само један мора да се издвоји и одмах нестаје страх.

Морала сам да се спремим, да спакујем торбу за Х.-а, да се обујем. За пола сата је почињало време за посете у болници. Чуло се звоно. У веома неповољно време, рекла сам себи како бих од себе сакрила страх. Ко је звонио? Данас? Код мене? Најбоље је уопште и не отварати. Шуњала сам се кроз ходник и прислушкивала на вратима. Да ли да ставим ланац? Глупости. То тако почиње.

Прво сам помислила да ме очи варају. Испред је стајала она девојчица коју сам малочас гледала како прелази преко пешачког прелаза. Веома кратка смеђа коса. Смеђе лице. Јакна. Торба преко рамена.

Ко ју је послао? Погледала ме је и почела сам да се срамим. Замолила сам је да уђе, најопуштеније што сам умела. Са овом девојчицом је преко мог прага прешло нешто што ми је било тако познато, а уједно и потпуно непознато. Није могло да јој се каже да скине јакну – колико је само била млада! Двадесет? Двадесет и две? Девојчица је рекла своје име, које ми се чинило познатим, док сам све јаче осећала да ова девојчица никада неће напустити мој стан. Нисам у пролазу извукла телефонски утикач, иако би то било разумно. Ризиковала сам и дозволила да ова девојчица прича о себи у мојој соби, за мојим округлим столом у потенцијално спремне микрофоне, јер је дотле дошло, то сам одмах схватила. Неколико брзих питања и одговора је било довољно да постане јасно како се име ове девојчице стварно спомињало у вези са одређеном афером на одређеном универзитету, у вези са потказивањем, дисциплинарним поступцима и уценама. Стварно је то била она коју су ономад избацили са студија, пошто није била једна од оних које су могли да уцене.

Тачно тако, да, сећала сам се те приче, чула сам о томе од других, али то је било – колико је прошло? Годину дана? Две године? Да. Али, рекла је онда девојчица, узгред и сигурно не да би се тиме правила важна, након те афере ју је друга афера одвела у затвор на годину дана, па стога није могла раније да дође. Као да смо имале договор који траје већ две године. Сада је коначно атмосфера била онаква за какву сам била спремна од доласка девојчице. „Затворˮ је била реч која је доводила у питање наш однос. Ништа није могло да се дода, ништа да се пита. Девојчица је брљала по торби и извукла је неколико папира, рукопис – то је био повод за њену посету, и ја сам одмах узела да читам, иако сам одмах на почетку рекла да морам ићи.

Када сам прочитала кратак текст, питала сам девојчицу коме је осим мени то још показала. Дакле, својој сестри, једном пријатељу, свом супругу.

Сада сам устала и извукла телефонски утикач. Радио нисам хтела да укључим. Девојчица није требало да помисли да сам плашљива или уображена. Дакле, она је удата. Да. Њен супруг је био уз њу, али њега не интересује шта она ради.

У оваквим временима се буде све наше слабости, или наша снага постаје слабост. То ми је само тако прошло кроз главу. Није ми се дало да прогласим добар текст лошим или да не охрабрим ауторку доброг текста. Рекла сам да је то што је она написала добро. Истинито је. Свака реченица је истинита. Не треба га никоме показивати. Тих пар страница могу поново да је одведу у затвор.

Од силне радости девојчица се отворила, почела је да прича. Помислила сам, време је. Млади почињу да записују како је. Девојчица је причала о свом тешком животу, хтела је сада да покаже суштину свог бића, али куда би то водило, морала сам да је обуздам. Нисам смела да дозволим да изађе у тако рањивом стању на улицу. Морала сам да је питам како је било у затвору, морала сам да слушам. Хладноћа је била оно најгоре. И високе норме при производњи чарапа. И бол у бубрезима. Тамо једноставно не греју довољно.

Све то у мојој топлој соби, а ја са чарапама на ногама. Морала сам сада, ако је то било могуће, да утерам девојчици страх у кости. Морала сам да јој кажем да су највећи таленти убијени у немачким затворима, на туце њих, и да није истина да таленти боље издржавају хладноћу и понижење и мучење од неталентованих. И да ће и за десет година људи читати реченице какве је она писала.

И да, као бога је молим, не упада у сваку замку.

Значи ли то да треба да се чува? Али за шта то?

Зар не воли свог супруга?

Он ју је оженио како би је заштитио. Уз њу је. Она га угрожава, он је на функцији. Љубав? Не.

А не жели ли децу?

Пре да, и те како. Сада више не. Уосталом, тамо су јој оперисали материцу, пошто су погрешно протумачили бол у бубрезима.

Ћутање.

Девојчица је разумела. Ипак не жели себе да гурне у пропаст. Само, ето, има потребу да напише нешто што је једноставно истинито. И о томе онда да прича са другима. Сада. Овде.

Девојчица не може да се заустави, помислила сам. Не можемо је спасити, нити упропастити. Треба да ради оно што мора, а нас да препусти нашој савести. Отишла је. Гледала сам је са прозора. Прешла је улицу, провукла се између аутомобила, директно поред белог аута, недодирнута од стране стаклених погледа младе господе, прешла је преко паркинга и изгубила се из њиховог и мог видокруга.

Нисам сада узела њену адресу.

Сада укључујем телефон, спремам се, закључавам врата, одлазим. У међувремену је морало да почне време за посете у болници.

Мој ауто је био за седам места удаљен од белог, који нисам удостојила погледа. Ушла сам, покренула сам мотор. Девојчица није ситничаво питала шта остаје. Такође није питала чега ће се сећати када једном остари.

Возила сам путем којим је могла да прође девојчица. Концентрисала сам се на тротоаре, мало је фалило да направим удес када ми се учинило да сам у гомили препознала главу са кратком смеђом косом и када сам, не марећи за саобраћај, покушала да паркирам уз ивичњак. Морала сам да наставим вожњу под притиском љутитог трубљења. Изгубила сам смеђу главу из вида. Без адресе. Прави смо махери.

Кад сам наставила да возим, без грешке, егзактно, поштујући све саобраћајне прописе, десило ми се нешто чудно. Нешто ми се догодило, нешто са видом, или, боље речено, са перцепцијом. И даље сам возила како треба, тако да није било то; нисам више добро видела. Нисам више видела шта сам видела, иако куће, улице, људи нису за мене постали невидљиви, то не. Шта се дешава са нама, чула сам се како мислим, више пута за редом, иначе су ми фалиле речи, фале ми до данас. За пробу могу да кажем да је пукла веза између мене и града – претпоставивши да „градˮ може да стоји за све што људи чине једни другима, добро и лоше. Није да сам се плашила како ћу полудети. Нисам се плашила, нити сам имала неки осећај, па и са самом собом нисам више била у контакту. Шта су за мене били супруг, деца, браћа и сестре, величине са истим мерним јединицама у систему који је сам себи довољан. Ужас – нисам знала да се јавља уз безосећајност. Без проблема сам прошла кроз саобраћај, признајем, са одређеном дозом поноса. Скренула сам лево ка болници и, као да се то подразумева, одмах нашла место на паркингу. Нисам се чудила што може да се уђе у грађевину која је била толико заоштрена и равна, као да је направљена од картона, а кад се уђе да тамо постоји степениште, иако прљаво; натписи са стрелицама ка различитим спратовима и одељењима кроз које сам брзо прошла и дошла до другог спрата, одељења Ц1 и собе са бројем 17 на вратима. Наместила сам црте лица тако да одговарају изразу лица жене која посећује супруга у болници. Покуцала сам и отворила врата, ушла сам, климнула сам главом ка младићу у првом кревету, па сам пришла другом кревету. Гледала сам себе са висине, видела сам се како се смешим, нагнула сам се изнад лица које је лежало на јастуку и пољубила га.

Посматрала сам себе са одређене висине.

Питала сам оно што је требало да се пита, добила сам одговоре које сам знала, ставила сам сок од пасјег трња на сточић поред кревета, спаковала сам празне флаше и прљав веш. Све сам радила обично и природно, нисам чак ни избегавала речи као што су „бригаˮ и „чежњаˮ, пошто су све речи на располагању када се ништа не осећа. Учествовала сам, тражила сам детаље, хтела сам да знам и о најмањем напретку опоравка, о степенима температуре, о свим градацијама болова. Не, знала сам да није постојао разлог за бригу, иако нисам имала мира јуче током целог преподнева. Тако сам и рекла, и била је то истина, нисам имала мира, и истог тренутка сам знала да сам изазвала сумњу том истинитом реченицом, али да одмах неће ништа рећи. Само би питао: „А иначе?“ То је сада радио:

– А иначе?

– Иначе? Ништа посебно. Поприлично је мирно. Мало људи. Прија. Ма где, нема дешавања. Али стварно. Сан? Наравно, да. Изванредно. Али стварно. За мене нико не треба да се брине.

– Зашто сваки час кажеш „али стварноˮ? – каже Х.

– Ја?! – кажем ја. – Кажем ли то?

– За три минута си већ два пута рекла „али стварноˮ – каже Х.

– Остави ме на миру – рекла сам. Та реченица не сме да се изговори.

– Слободно плачи – рекао је Х. након неког времена.

Померила сам столицу и села сам на његов кревет.

– То сестре не виде радо – рекао је.

– Како је теби – питала сам, још једном све испочетка. Исти одговори на другачија питања. Био је блед, једна црта његовог лица ми је била непозната. Прстом сам прешла преко црта које сам познавала. Био је у опасности. Јуче сам се током целог преподнева препустила страшном замишљању живота без њега. – Све је прошло добро – рекла сам. Све је добро.

– Да?

– Али стварно.

– Све ћу ти казати касније. Ништа се не брини. И ја се више ни за шта не бринем. Знаш, све је до нас. Немој да се смејеш, ако те боли кад се смејеш. Можеш слободно да ме исмеваш, касније. Хвала богу, бићеш у прилици да ме исмејаваш још дуго, мужу. Ти, одједном сам толико срећна да не знам куд бих са собом. Да не могу ни да те додирнем.

Дакле, добро. Сад ћу да кренем.

Певала сам у ауту. Певала сам: „Кукавица је седела на грани, симсаладимбамбасаладусаладимˮ. Неће нас средити, мужу. Укључила сам радио, гласно сам певала шлагере, пребрзо сам возила низ Лењинову алеју, одлучила сам одједном да ипак поједем нешто мало у роштиљ-бару и окренула сам волан како бих паркирала на другој страни улице. Тек сада ми је дошао до мозга сигнал „Забрањено скретањеˮ. Али неће ваљда одмах…

Хоће. Звиждук. Дакле, на овом углу стално ангажовање имао је саобраћајац, чија сам упутства морала послушно да пратим, да пружим возачке исправе, пријатно и свесна почињеног прекршаја. Најбоље је да сама именујем прекршај, без улепшавања, али са разлозима које благи заштитник закона може код себе да претвори у олакшавајуће околности. Није ми ништа печатирао, тренутак за то је прошао. Десет марака, у најбољем случају, а ако се упусти у дискусију, могуће је само пет. Шта може полицајац Б. да уради са починиоцем који сам признаје да често пролази овом путањом, да нема оправдања осим стања расејаности – и још је, на сву муку, жена? Могао је само да ми врати папире, да придода скоро смешну опомену:

– Али више никад не скрећите овде! – могао је да ме поздрави шаком на капи и да ми пожели срећан пут.

Али тако није могло да се настави.

Тако се није наставило. У бистроу су били непријатни конобари, спора услуга, морала сам да идем, а да нисам јела. Из искуства сам знала да глад прође најкасније након сат времена. Пао је мрак. Оставила сам кола у једној мрачној дотрајалој улици иза Александерплаца, па шта буде. Тражила сам дуго у погрешном правцу дом културе, а када сам га нашла, већ сам зашла у оних пола сата које сам обећала управници. Нисам више сијала, али преостао је део разузданости. Разуздано сам се пробијала кроз масу људи који су блокирали врата дома културе. Уз осмех сам убедила младе људе да они мене ипак морају пустити да прођем, а они су то онда, такође уз осмех, урадили. На закључаним вратима је висио велики натпис: РАСПРОДАТО. На левој и десној страни врата по један млади господин. Погледај ти то. Не би могло да се каже да је то неупадљиво. Млада господа се нису бунила, учтиво су сигнализирала унутра да се отворе врата. Тако се и десило. Четири-пет младих девојака и жена, као и два млада господина стајали су у ходнику како би ме пристојно дочекали. Замка! – помислила сам претерујући као и обично, док сам се свуд редом руковала, у бунилу са некима дуже, него што је било потребно. КЛУБ НАРОДНЕ СОЛИДАРНОСТИ – писало је на једним вратима са десне стране, а онда ме је једна ревносна девојка одвела уз степенице на спрат у правцу великог натписа: РАСТ – БЛАГОСТАЊЕ – СТАБИЛНОСТ. Раст, благостање, стабилност – читала сам још једном безосећајно. Где смо то уопште били. Осећала сам жељу за истраживањем тог питања, али сам увидела да је погрешан тренутак за то.

Канцеларија управнице одељења за културне манифестације, остава за старији канцеларијски намештај, превазишла је по негостољубивости скоро сваку другу канцеларију коју сам била видела. Три прастара постера на зидовима нису помогла атмосфери културе коју је колегиница К. изгледа замишљала. Колегиница К. се правила како је радује што ме види, али мени се чинило да је страшно узбуђена. Носила је светлозелени џемпер на којем је, тачно између њених груди, висила кована бронзана плоча величине песнице. Питала сам се да се ова жена можда не зове Брунхилда, али то сазнање ми не би стварно било од користи. Онда је почела да прича, брзо, журећи, што је довело до тога да плоча на њеним грудима константно звечи. Шта јој је било? Са све већим чуђењем, а онда са све већим разумевањем, посматрала сам њене прсте на столу, њен поглед заглављен у најудаљенијем углу просторије и схватила сам: ова жена се плашила. Мерна јединица за количину страха је било звечање плоче на њеним грудима. Тихо је звецкало када је споменула свог шефа; он изгледа није сматрао да је потребно проверавати „са вишим позицијамаˮ, при чијем спомињању је плоча звечала гласније. Ипак јој је пошло за руком да и те позиције, које су морале да врше притисак, наведе да прећутно истрпе ову манифестацију, пошто је ионако било прекасно за њено отказивање. Гласно је одзвањала бронзана плоча госпође К. када је говорила о посетиоцима испред врата за које у сали више није било места. Колегиници К. је само још фалила таква врста скупине.

И мени је тако нешто само фалило, али то нисам рекла. Сасвим супротно. Мобилисала сам све своје искуство, које није било незнатно, и почела сам да постављам питања госпођи К., и то питања која истовремено њој уливају поверење, а мене што опсежније информишу. Постоји техника коју не бих могла да објасним аутсајдеру; претпостављам да у свакој земљи постоје разговори чије дубље значење постаје јасно тек када се упореди са гомилом разговора сличне садржине.

– Дакле, шта је било са вишим позицијама? – Више позиције су се плашиле да може нешто да се догоди. – Шта, на пример? – На пример, провокативна питања из публике. – Аха. Изгледа да се подигао праг за дозвољена питања. – Али без бриге, госпођо К., одрадићу ја то. На крају крајева, нисам ја почетник.

Нисам била почетник? Искрено речено, баш данас сам се осећала као почетник.

– Шта још, госпођо К.? – Дакле, дописници из иностранства. – Који дописници из иностранства? – Они који су се можда увукли унутра, иако… – Иако, шта? Да ли је ово јавна манифестација или није? – Јесте. Иако…

– Кратко и јасно, спроведене су мере предострожности. – Мере предострожности?

Сада је звонио познати аларм у мени. Упустила сам се у преговоре са колегиницом К. Водила сам их упорно, тактички паметно и љубазно, што је матирало одбрамбене способности управнице, тек придошле из Турингије у змијско легло звану главни град. Након дуге препирке и поприличног одзвањања плоче, пружила ми је списак позваних учесника и то гестом налик војној капитулацији. Била сам почаствована. Нико није био заборављен.

Рекла сам госпођи К. да ме је списак почаствовао. Али шта треба да значи шест бројева без наведене титуле и имена. На то је госпођа К. остала нема и само је гледала у свој радни сто. Притом сам такође ћутала и гледала у њен радни сто. Само шест, помислила сам. Када се само сетим манифестација где је четвртина била… Дакле, не треба говорити о „напреткуˮ у одређеном контексту. Једино што преостаје сада јесте да се не остане без смисла за хумор.

Тако сам питала госпођу К. да ли уопште може да се очекује присуство обичне публике након овако импонујућег списка. Тиме сам је скоро па увредила. Подразумева се да ће пустити да уђу и „људи са улицеˮ. То су биле њене речи које су ми скоро повратиле смисао за хумор. Бар ћемо у старости имати чега да се сећамо.

Сада је госпођа К. морала да пожури доле и растера публику која се налазила испред улаза. – А ако се пусти још неколико њих, ако се отворе врата ка степеништу? То је госпођа К. могла само да одбије као неодговоран захтев, и то из безбедносних разлога. Остављена сама са собом листала сам свој рукопис, брисала сам зној са лица и намирисала сам се колоњском водом. Зар нису све ове старе, непрегледне куће у Берлину имале скривени стражњи излаз? Да се можда није налазио поред врата тоалета који бих још увек могла неупадљиво да потражим? При чему бих могла, такође неупадљиво, да помешам врата тоалета са излазом? То што би ми било први пут да тако нешто урадим не би био никакав аргумент. За све постоји први пут.

Онда се вратила госпођа К. Да ли је успела да растера групу што је чекала? – Нажалост, не. Госпођи К., која се поприлично тресла од када сам је познавала, сада се тресла и брада. Шта год да се деси, саопштила ми је, она је одлучна да започне манифестацију. Тамо доле, код улаза, мора да јој се нешто догодило. Тако како је она испред мене ходала, хода само неко ко је до краја решен. Не знам да ли је зелена боја стварно боја наде, али је њен џемпер сигнализирао све могуће, само не то. Код улаза у салу испоставило се да није мислила да ме представи. Треба тек тако да изађем на бину и да почнем. – Људи ће већ сами да примете кад почиње – рече госпођа К. Човече, помислила сам. Тога још није било.

У просторији је било мирно. Провукла сам се кроз узан пролаз између столица до бине на којој је стајао дрвени сто, обична столица, лампа. Попела сам се и села. Двоје-троје људи је аплаудирало. Дакле, они нису били од оних шест са списка. Или ипак јесу? Рекла сам шта сам намеравала да читам и почела сам.

Текст сам знала напамет. Реченице су се саме наглашавале, глас се дизао, спуштао, омекшавао, очвршћавао. Као што је и ред. Све механички, нико неће ни да примети. Из којег год разлога да сте дошли, даме и господо, бићете коректно услужени. Хонорар који су ми давали био је скроман, али сам им ја зато пружала потпуну противвредност. Оно што бих баш желела да знам: Да ли су морали да плате улазницу из свог џепа или им је то обезбеђено на основу њихове службене дужности, што претпостављам да је случај? Да ли морају да глуме интересовање за културу или чак ни то? И каква су њихова упутства? Аплауз на крају, а ако да, онда колико јак? Или негодовање? Али када? Радничке песнице нису више у моди.

 

РАСТБЛАГОСТАЊЕСТАБИЛНОСТ

О, да. Биће услужени. Једног дана ћете бити услужени, колегинице и колеге. Уосталом: зашто баш ви? Зашто баш овај млади лик тамо лево, коме тече зној са чела, а он га не брише? Да ли се не усуђује како не би био примећен? Да ли је стварно толико заинтересован? А девојка иза њега, дугокоса – где ли она ради? Или они нису уопште овде по наредби, већ су припадали онима „са улицеˮ? Онима за које бих морала да читам потпуно другачије. А зашто „бих моралаˮ? Морам. Чак и да је само за њих двоје. Мада може бити и њих двадесетак, тридесетак, а ја на њих нисам уопште ни мислила. А зашто ми није пало на памет да би вредело и за оне друге, оне који су овамо били послати? Где је стајало записано да су од челика, да их је немогуће завести.

Онда у реду. Сада ћу се потрудити.

Сада ми није битна подела публике по изразима лица. Како год да се осликава све у тих стотинак глава – хтела сам током тих сат времена да им усадим у главе свој свет. Нисам имала приговора, нити најмањи услов за било ког од гледалаца, и – додуше, нисам могла да се закунем у то, али хтела сам да верујем – можда је и оних шест или колико год да их је било, заборавило на кратко време свој задатак, па чак и своје предрасуде. Јер где идем то, ако постаје модерно да се пљуне на пружену руку.

Приметила сам како би колегиница К. врло радо искористила паузу пре прве дискусионе рунде да приведе крају манифестацију коју је чврсто одбијала да отвори. Још увек се ништа није догодило, али сваке секунде може нешто да се деси – као на пример сада, пошто је устао младић из првог реда, онај који се толико знојио. Али младић је само хтео да зна када ће књига изаћи из штампе, а ниједан од оне шесторице не би могао паметније да отвори дискусију, пошто је сада потрошено време на стручне информације о штампању књига. „Стручна атмосфераˮ – то може да стоји у извештајима који ће се вероватно сутра наћи на одговарајућем месту. Дискусија је протекла у стручној атмосфери.

Мада, не треба се радовати унапред. Никада не треба занемарити опрез у односу на сопствена осећања. Подигла се у последњем реду млада жена оне врсте против које сам беспомоћна и у игру је убацила реч „будућностˮ. Реч против које смо сви беспомоћни и која је у стању да промени атмосферу било које просторије и да покрене сваки скуп. – Учитељица? Наставница? Студенткиња музике? Пројектант? – млада жена се не би никада одважила да говори јавно да није дошла баш због тога, да постави питање које је за њу неодложиво: на који начин треба из ове садашњости да се развије за нас и нашу децу будућност прикладна за живот.

Говорила је без наглашавања, није била надмена, није осуђивала, била је недокучива. Само је желела да зна. Сви у сали су чули сигнал, свако на свој начин. Бронзана плоча колегинице К. је почела очајнички да тандрче, што јој сад уопште није било од помоћи. И да су се на зиду појавиле светлеће речи – раст, благостање, стабилност – више ништа не би помогло, јер су сада у ваздуху била права питања, питања која живот значе и чије одузимање може да значи смрт.

Рекла сам нешто у том маниру и трудила сам се, по навици, да повод за њено питање преусмерим на себе и да заштитим младу наставницу, која можда без зле намере седи у друштву зла. Одмах сам се застидела тог маневра, јер су сада на више места у сали биле подигнуте руке, дигли су се гласови који питање младе жене нису поновили као своје, већ су нешто додали и упустили се у дискусију на безбрижан и немилосрдан начин. Шта су чинили ови људи? Доводили су се у опасност. Мада, са којим сам их правом сматрала глупљима од себе саме? Са којим правом сам себи дала дозволу да их штитим од њих самих?

Тако да сам ћутала и слушала, онако како никада пре у животу нисам слушала. Заборавила сам на себе, заборавили су на мене, на крају смо сви заборавили време и место. Просторија је била у полумраку. Са редом је и формалност пала у воду. Пала је страшна навика причања у туђе име, свако је говорио за себе и тиме постајао рањив. Понекад бих се само стресла: итекако рањив. Али десило се чудо, нико није рањавао. Већину је напала грозница. Као да не би могли никада да прежале ако одмах, а можда им је то била последња прилика, не дају свој допринос зачуђујуће блиској будућности, која се ипак некако измицала. Неко је тихо рекао „братствоˮ. Лудило, помислила сам; други је устао, млатарао је песницама, хватао се за главу од толике наивности и није знао шта му се дешава када су му са разних страна мирно објашњавали употребну вредност те утопијске речи; сео је одмахујући главом, док је један други, који је радо слушао себе како говори, био усмерен на суштину, о којој је, како тврди, и говорио. Расположење у сали је као на фестивалу постајало све опуштеније. Узвикивани су називи за књигу, неки су их забележили, други су почели да говоре са људима око себе, око младе жене која је прва говорила обликовао се круг.

Шта ли је само мислила колегиница К. Да ли је она била овде одговорна особа или није. Али ето ње, тихо звецкајући, неко би могао да помисли да носи мамузе. Џемпер јој је био још зеленији, образи су јој светлели још црвеније. Да ли је дрхтала? Наравно, дрхтала је. Потрес њеног тела се пренео на њен глас, али је ипак звучала одлучно. Ово је био прави тренутак. Сваком дружењу мора да… Стога с овиме завршава, говори у име свих присутних. Уобичајени облик захвалнице. Цвеће: пет гербера, везаних листовима шпаргле. Нек је свима вечерас срећан пут кући.

Али се и даље седело. Да ли се госпођа К. прешла? Ипак није био прави тренутак? С друге стране: на шта се још чекало? То нико није знао, али када је устао старац из другог реда, који је изгледао као раднички ветеран, онда се чинило као да се баш на њега чекало. Он је само хтео, као далеко најстарији у овом друштву, себи да дозволи једну малу љубазност. Након тога је извадио прастару платнену торбицу, а из ње кутију увијену у свилени папир, коју ми је онда предао. Сада је могло да се смеје, да се аплаудира, могло је да се устане и да се полако растаје. Неки су донели књиге на потписивање, међу њима млада жена која је питала за нашу будућност. Чиме се бави. – Ах, медицинска сестра. – Зашто каже то „ахˮ. – Ах, није то ништа посебно.

Овде је морало да се заврши вече. Уместо тога је следио епилог. Двоје младих људи је све започело. Нису били претходно у публици и приближавали су се од улаза ка мени. Безопасан младић, фина девојка са плавом тршавом косом. Младић је рекао како се зове док сам потписивала њихове књиге. Дакле, он је био тај који ми је месецима остављао своје песме у поштанском сандучету. Прикладно је да се баш на овај начин упознамо.

Онда је младић питао: – Да ли уопште знате да је људе испред врата растерала полиција?

Био ми је познат тај осећај, као да лифт у мени веома брзо пада. – Полиција? Али зашто то? Требало је да знам за то… Колегинице К.!

Колегиница К. је била спремна. – Да, нажалост. Нажалост, било је неопходно ангажовање полицијске заштите. Та раскалашна скупина је постала безобразна и агресивна.

Обоје, младић и девојка, рекоше тихо – То није истина.

Није истина? Па колегиница К. је ипак била боље упозната. Њу саму су вређали када је пријатељски покушала да растера ту раскалашну скупину.

– Пријатељски! – рекоше обоје у исто време.

– Ви сте, дакле, знали за полицијску интервенцију? – питала сам колегиницу К.

– Можда сте је Ви и наложили?

Све је како ред налаже. Ипак је добила позив из станице како би је уверили да су кола интервентне полиције на располагању, само је потребно да позове.

Када! Када су је звали из станице.

Око пола седам. Наравно, пре манифестације. Мада је могло да се претпостави шта ће се десити.

– Али, шта то? Шта се то десило? – питали смо младић, девојка и ја.

Колегиница К. се тресла и звечала је од главе до пете када се поред ње ниоткуда створио један човек. Неприметно већи од ње, али очигледно за пар платних разреда компетентнији: управник целог клуба, њен шеф. Био је сада приморан да се открије. Једноставно је, само да се објасни овим младим људима овде. Отворено: Шта се десило? Ето. Он је почео тако, пре много година, да студира права. Али и без тога: сваки човек здраве памети би назвао то што се десило ремећењем кућног реда. А у таквим случајевима имамо срећом ударну полицију, иако то неким људима није по вољи. То би било објашњење. Уосталом, полиција уопште није поступила онако како је с правом могла.

– Мени је – рекао је младић – један од њих саопштио како би очас посла могли да нас спакују на три-четири камиона и да нас одвезу, па би ваздух био чистији.

– Саопштио! – рекао је управник клуба надмено. – Али шта су полицајци урадили!

– Они су гурали и изгурали људе који су стајали у ходнику клуба.

– Дакле, ето, сами кажете. Полиција је без крвопролића поново успоставила кућни ред и мир. Па да ли је колегиница књижевница уопште знала да су њени фанови насилно ушли у клуб.

– Насилно! – рекао је младић. – Напољу је било досадно, разним глупостима смо трошили време. Са врата се чуло да неко мора да има код себе калауз, који је био прослеђен, и тако је отворио врата, сасвим лагано, и неколико њих је ушло унутра. То је било све. Било је потпуно мирно, чак и забавно, нешто као хепенинг. Немојте само помислити да је неко желео да омета вашу манифестацију.

Било је небитно шта сам ја мислила. Приметила сам како је колегиница К. знала за интервенцију полиције, али не и за ремећење кућног реда и мира, па је сада била видно смиренија. Такође сам се питала шта су то радила она два младића испред врата када се појавио калауз. Да није можда прошао и кроз њихове руке? У целој овој причи је било нешто нелогично, што ме је навело на размишљање. Тај позив око пола седам када нико није помишљао на калауз… Или ипак јесте? Прерано сам се радовала. Јирген М. или ко год је добио свој извештај, вероватно чак три-четири сочна извештаја која ће га задовољити, а мој досије обогатити. А зар није било замисливо да је мог доброг друга Јиргена М.-а коштало богаћење мог досијеа, након што је допустио да његови младићи тако дуго стоје пред нашим вратима без резултата. Свакако замисливо, никако изговорљиво. Неизговорљиво. Неизрециво.

Дакле, идемо.

Моменат још. Управник клуба је желео да искористи прилику и да закључи на крају како је вече, све у свему, поприлично успело и да непријатни испади са стране нису ометали колегиницу књижевницу. Најбоље би било да их што пре заборави. Колегиница К. се сложила са тим, са све својим звецкајућим штитом и дрхтавом брадом. Не одвајајући поглед са свог шефа, она је формулисала реченицу коју ће записати у извештај: „Књижевно вече је протекло нормално, у отвореној атмосфери и по вољи публике.“

– Тако је – рекао је њен шеф.

Отишла сам, у пратњи младих људи. Неко ми је донео цвеће које сам заборавила. Обоје су ме испратили до аута. – Већ је боље – рекао је младић. Нисмо пуно говорили. Сви који су стајали испред су стварно били мирни, мирни и нису били провокативни. Људи су причали једни са другима. Њих двоје, на пример – они су се ту и упознали.

– Лепо – рекла сам.

Вероватно сам уморна.

– Да.

– Да ли је била добра дискусија?

– О, да. Говорило се о будућности, знате. Шта остаје?

– Шта остаје.

Морала сам да се смејем. Знала сам да је опасно ако сада почнем да се смејем. Успела сам да престанем. Млади људи су схватили да иду кући у истом правцу. – Видимо се неки други пут – рекла сам, ушла у ауто и пошла. Нисам ни о чему даље мислила, осим да сам уморна.

А да су стварно неке од тих младих људи стрпали на камионе и одвели са собом. А да су… То је – што је. Ништа више нисам могла да учиним. Без утицаја. Леђима уза зид.

У ово доба нема саобраћаја у улици Оранијенбург, а тек у улици Тухолски. Возила сам по аутоматизму и паркирала сам у првом реду на паркингу преко пута наших прозора, у непосредној близини аута у којем су седела два млада господина и пушила цигарете. Тај ауто би по дневној светлости могао да буде плаве боје. Тамноплаве. Нека га. Нека их. По дневној светлости, па и ноћу, лети и зими.

Било је двадесет и три часа и пет минута.

Стан је био мрачан и тих. Улазила сам у све просторије, боса, и укључила сам све лампе. У кухињи сам ставила гербере у воду. Буљила сам у катодну цев, у спикера који ми је пожелео лаку ноћ, па нестао. Осмотрила сам плоче. Exsultate Jubilate. Шта ће ми то. Шта ће ми болно вољено „Као странац сам се уселилаˮ. Као странац ћу и да се иселим.

Ништа не одговара.

Пролазак поред полица са књигама, мале мердевине, истраживање горњих редова, додиривање једне књиге, испробавање друге. Ништа не може. Није ми остала ниједна даска у глави. Постоје још поједини редови текста. Са мојим убицом, временом… То може. Са мојим убицом, временом, остала сам сама.¹

Одлазак у купатило, гледање у огледалу, које не могу да разбијем, пошто су га они разбили пре мене. Смернице су биле постављене. Избетониран је пролаз кроз који ће нас терати. Повратак у собу, пуштање радија. Отварање бомбоњере коју ми је поклонио седи човек. Читање приложене картице. Дакле, човек је био свештеник и пожелео ми је божји благослов. Уз гласну музику са радија, шлагере, седела сам и јела бомбоне једну за другом, док се кутија није до пола испразнила.

Шта сада.

Зазвонио је телефон. Била је поноћ. Моја најстарија ћерка је сазнала од друга шта се десило. Један од оних који су стајали испред. Требало је да ми каже како нису провоцирали. Стварно нису. Били су баш добро расположени и весели. Нису хтели да ми праве проблеме. – Знам, наравно. – Али како ти то звучиш? – Нормално, претпостављам. – Понекад – рекла је моја паметна, најстарија ћерка – мора човек да се ухвати за главу и да се пребаци пар година унапред. – Ах. Дакле, то је њен рецепт! Зашто не лежи у кревету, већ телефонира по светској историји у ово време. – На то не желим стварно да добијем одговор. – Да ли је оцу боље? – Да. – Ето! Не може све да се има. Да ли још увек стоје испред куће? – Стоје. – Да ли ми још увек смета? – Не. Не смета ми више. Али смета ми то што ме сопствене ћерке шпијунирају. – Па онда ћао – рекла је моја ћерка. – Шта сам хтела још да кажем: Па у праву су што ти не верују. – Управо почињем то да схватам – рекла сам.

Телефон је одмах поново зазвонио када сам спустила слушалицу. Један човек, кога сам површно познавала, желео је да ми каже да је стајао те вечери испред дома културе међу младим људима. Стварно нису провоцирали. – Знам то – рекла сам. – Како ми је.

– Добро – рекла сам. – Стварно? – Боље – рекла сам. – Даћу Вам мој број телефона – рекао је човек кога сам се одједном сетила. – Можете ме увек позвати, и ноћу. – Боже мој. Телефонски душебрижник – рекла сам. – Само се Ви смејте – рекао је човек. – Драже ми је то, него нешто друго.

Записала сам број телефона. Ишла сам до сваке собе и искључила сам сва светла док није била укључена само стона лампа. Мало је фалило овог пута. Хтели они то или не, али овог пута су погодили срж. Срж, коју ћу једног дана именовати на свом новом језику. Једног дана, мислила сам, моћи ћу да говорим, потпуно лако и слободно. Још је прерано, али зар није увек прерано. Зар не би требало једноставно да седнем за овај сто, испод ове лампе, да наместим папир, да узмем оловку и да почнем. Шта остаје. Шта је у основи мога града и на основу чега ће он пропасти. Да не постоји несрећа, осим када се не живи. И на крају не постоји очајање, осим оног да се није живело.

Јун/јул 1979. Новембар 1989.

КРИСТА ВОЛФ (CHRISTA WOLF, Ландсберг, 1929 – Берлин, 2011) једна је од најзначајнијих немачких књижевница XX века. Већину живота провела је у Немачкој Демократској Републици. Студије германистике завршила је у Јени и Лајпцигу, након чега је радила као уредница, критичарка и књижевница. Њена проза прожета је феминистичком, етичком и интелектуалном рефлексијом. Она истражује идентитет, сећање и индивидуални отпор унутар друштвених и политичких система. Најпознатија дела укључују романе Подељено небо (Der geteilte Himmel, 1963), И детињство, зар не? (Kindheitsmuster, 1976), Касандра (Kassandra, 1983), Медеја. Гласови (Medea. Stimmen, 1996) и Шта остаје (Was bleibt, написано 1979, објављено 1990). У књизи Шта остаје Волф на интиман и истовремено политички начин бележи искуство писања и живљења под сталним надзором тајне полиције у Источној Немачкој. Објављивање ове прозе изазвало је бурне расправе у немачкој јавности, покренувши питања о моралној одговорности интелектуалаца у репресивним друштвима. Криста Волф је добитница бројних књижевних награда и једна од ретких ауторки која је у оба немачка државна система – и пре и после уједињења – имала велики утицај на књижевну и културну сцену.

Избор, превод са немачког и белешка

Никола Радосављевић