Софија Поповић
КАДА СНОВИ ИЗЈЕДУ ГРАНИЦЕ ЈАВЕ

 

Сенка Марић: Гравитације

Партизанска књига, Кикинда, 2021.

 

Недуго након што је привукла пажњу читалачке публике својом интимном, а истовремено универзалном, аутобиографски интонираном причом о телесној крхкости и разломљености, која је њеном роману Кинтсуги тијела (2018) обезбедила регионалну награду Меша Селимовић, мостарска списатељица Сенка Марић враћа се на књижевну сцену најновијим романом Гравитације; у њему дограђује мотив крхотина и немогућности појединца да у потрази за смислом одржи своју целовитост. Начин на који се исписује ова потрага, као лајтмотивско језгро књиге, утемељен је првенствено на пољу својеврсног жанровског међупростора, насталог услед ауторкиног нијансирања романа језгровитим изразом и упечатљивим, њој већ својственим лирским сензибилитетом. Овај изражајни минимализам, који представља линију додира са њеним претходним романом, још једном је ауторки послужио као поступак симболичког потврђивања свеопште запретаности са којом се женски принцип у њеном скромном романескном опусу увек изнова суочава.

Положај који у роману заузима јунакиња Мика, осуђена овим инфантилно конотираним именом на одсуство интелектуалне снаге и самосвојности, чини смисаоно тежиште његовог наслова. Својом позицијом у једној врсти расцепа, у тесном међупростору који појединца гуши безбројним дихотомијама и деобама које га окружују, приморана је на непрестано гравитирање ка једном од наметнутих полова, на одбацивање интимног простора и непрекидно одабирање стране којој ће припојити сопствени идентитет, придодајући на тај начин још једну карику у ланцу традиције. Две супротстављене референтне тачке које се јунакињи нуде, оличене су у женама које су је одгојиле, њеним нанама које представљају два поларитета: „Хиба је смијех. Искричав, личи на ватромет. Ђулса је туга.“ Реч је о два суштински различита гравитациона поља која привлаче и разапињу јунакињу на две исто тако суштински различите стране женског колективног знања и мишљења, у који настоје да је утопе. Тежња да се изрони из ових вода колективне женске традиције како би се превазишао идентитетски расцеп, чини подлогу на којој ауторка гради свој роман.

Наративни ток усложњава и ремети полифонија, а истовремено присуство два гласа (Микиног и Ђулсиног) који се смењују и на тренутке преплићу (тако да постаје немогуће разазнати приповедача кроз чију визуру се фабула представља), указује на одређену врсту инвентивно режираног сукоба између наметнутих идеологија и потраге за идентитетом; тај сукоб настаје на индивидуалном плану, али и између нараторки, те услед тог паралелизма, као и заједничких карактеристика начина изражавања, долази до њиховог стапања, а сходно томе и нераспознавања у свести читаоца. Премда нарација у првом лицу нужно подрива поузданост приповести, реч је о два независна гласа који својим приповедањем заправо конструишу истоветну слику стварности, недовољно снажну да се читаоцу прикаже као универзална. Међутим, она је засигурно потпунија и објективнија, будући да јединством самосталних гласова који је излажу ауторка постиже излазак ван граница индивидуалне свести. Уметнути унутрашњи дијалози у роману и моменти нарације у другом лицу имају улогу, пре свега, мисаоног сукобљавања нараторки; али природа оваквог дијалога, који из унутрашњости не успева да избије на површину, такође указује на њихову неутаживу потребу за уљуљканошћу сопственог микрокосмоса у љубави која за обе до краја остаје неостварена – нараторке су, дакле, исконски саме, суочене са једностраном комуникацијом и непремостивом тишином. Слојевита хронологија приповедања такође осликава психолошко стање протагониста – у паралелним токовима фабулских линија није могуће прецизно успостављање временске линије с обзиром на чињеницу да наративни гласови врше честа одступања од временског правца. На тај начин ометају привидно линеарну нарацију бројним дислокацијама, а редуковани израз који карактерише оба гласа неминовно води стварању наратолошких празнина. Стабилност наративне тачке гледишта пољуљана је услед нарушавања логике линеарне прогресије, а функција ових уметнутих временских дистанци и слободног кретања приповедача по различитим временским линијама (услед постепеног откривања детаља из прошлости) јесте покушај умирења њихових унутрашњих сукоба и настојање ауторке да, сведочењем прошлих догађаја, укаже на дубље клице њихове несреће. Она је  смешта у одређени друштвено-историјски контекст који одређује специфичну природу њиховог приповедања и обликује их у личности које читалац среће у наративној садашњости.

Две нараторке, Мика и Ђулса, чије се приче смењују у мозаичној прозној конструкцији романа, покушавају да се изборе са истим, паралелним проблемом – тежњом да се побегне из заточености у животу какав је наметала Босна средином прошлог века, док се у позадини јасно оцртавају обриси снажне патријархалне традиције. Окренуте себи и сопственој судбини у којој не проналазе срећу, пребирањем по болној прошлости – схватају у којој мери их је оваква средина обликовала у несигурне и непотпуне личности. Жеља да се урони у прошлост, како би се на тај начин прихватила и коначно превазишла, такође се доживљава и у својеврсном ескапистичком светлу, као бег од реалности у којој им се забрањује да живе живот какав би желеле. Осећање отупљености и изгубљености је услед тога свеприсутно, а мисаони фокус пребачен је на микроплан – роман обилује бројним чулним импресијама и концентрацијом на појединостима и ситним детаљима који се предочавају у сврху сузбијања неподношљиве шире слике стварности која окружује и заробљава његове ликове. Ово сузбијање истовремено је постигнуто и све чешћим урањањем протагониста у сањарење и фантазије, чиме се преплићу физички и фикционални простор, а симболистичко (оличено у надреалном, фантазмагоричном)  супротставља се домену реалистичног и постепено преузима примат над њим. Константно гравитирање ликова између домена сна и јаве додатно усложњава нарацију уметањем имагинарних приповести које понекад није једноставно препознати и разликовати од наратолошке стварности. Још један фактор који својом симболичком вредношћу  доприноси атмосфери егзистенцијалне тескобе, узаврелости и заробљености појединца у условима на које не може да утиче – јесу временске прилике, тј. несносна врућина и влага у ваздуху, што онемогућава нормално функционисање и приморава ликове на стално надање неком новом, свежем ваздуху: „Ружно некакво вријеме, тешко, пргаво. Не може се дихнут. Притишће у прсима.“ Поступком постепеног транспоновања унутрашње кључалости на спољашњост, односно окружење, постиже се преливање дуготрајне напетости са психичког на физички план – њихова психолошка разломљеност и несигурност настоје да, ломећи изнутра, пробију самонаметнути оквир, а нагомилане године трпљења, прећуткивања и утишавања сопственог несрећног духа добијају епилог у трајно нарушеном здрављу. Доживљај тела као својеврсне тамнице женског духа симболички је приказан помоћу лајтмотива кавеза из којег птица не може да полети у слободу. Тиме се женска заробљеност успоставља као трострука, обухватајући вербални, просторни и телесни план.

Критичка рецепција најчешће је подељена у тумачењу стваралаштва Сенке Марић:   једним делом епитетизира се као аутентично „женско“, а другим му се замера свођење женске егзистенције на клишеирани домен, због чега је њено приповедање испуњено бројним општим местима, а претходно установљени културни кодови се узимају за стваралачки модел уместо да се постојећи мотивски континуитет у традицији женске књижевности подрије изналаском нових путањи које би у оваквој књижевности успоставиле доминацију. Међутим, упркос ослањању на културолошку подлогу, ауторка се не устручава да кроз фикцију (у којој се много аспеката осликава у читаочевој реалности) упути критику тадашњој (али делимично и садашњој) друштвеној атмосфери – она је условила да се небројене индивидуалне судбине трансформишу у тихе, неприметне, али потресне трагедије „малих људи“; а управо патријархални обзири и осећај отуђености, спутаности и неприпадања појединцу, напослетку, не остављају много избора када је реч о супротстављању гравитационој сили колектива.