Жарко Миленковић
МРТВИ УГАО ИСКУСТВА

 

Гојко Божовић: Док тонемо у мрак

Нaродна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2021.

 

            Ако је у ранијем песништву Гојка Божовића, пре свега у збиркама Елементи (2006), Оближња божанства (2012) и Мапа (2017), лирски јунак био хроничар, у најновијој збирци песама Док тонемо у мрак, улогу тумача света и овоземаљских збивања, преузео је „свезнајући приповедач“ (У шаци) – што је велика новина о поезији. Иако је у песмама ове збирке приметна нешто већа нарација, она нипошто не шкоди поетском изразу. Кључеви за спасење света налазе се, управо, у причи – а прича је бокачовска; она је памћење света и залог будућности у садашњем тренутку који прети да избрише све мале смислове и радости. Свет је створен речима, свет се обнавља речима, свет почиње причом, од којих је прва она о томе „како живети живот“. Иако, су ту вештину знали само богови, који су на крају и сами заборавили ту своју тајну – људи су се увек трудили да је одгонетну, али безуспешно; остале су само приче и недоумице. „Јер недоумице су тако људске, / Као и свака нејасноћа, као тренуци у којима / Човек није сигуран где је кренуо, ни шта би / Учинио са собом или с другима, ко је он сам“ (Како живети живот). Стога је улазак у живот – улазак у причу, као у песми Прича прва: „Враћао сам се на причу, / Стару, добру причу. / И свет је, на тренутак, опет био обновљен.“ Док песма Прича друга људско бивстовање на земљи види као продужавање приче оних који су раније живели, као искуство неопходно за одгонетање тајне како живети и који је смисао живота, те је људски век сведен на неколико прича, испричаних онолико пута колико је потребно да би се упамтиле, јер: „Заборав је стари завереник. / Он не поштује ничије године, / Чин, ни достојанство. / Тако се спасава свет.“ Али, да ли је прича заиста довољна, заборавимо ли оно најважније да испричамо, до детаља, а ђаво се крије у детаљима – Приче више нису довољне.

Божовићева збирка Док тонемо у мрак, представља чин обнове приче и њеног смисла, али кроз све песме/приче, којих је безмало сто, она поставља једно једино питање – како живети живот?

Како живети живот „на рубу“, док се епохе смењују сваког дана, једна другу бришући до темеља, као странац – „У празном простору искуства“ међу људима, предметима, пределима које не познајеш, или још теже међу онима које познајеш јако добро. Бити странац међу својима: „То није казна, ни прогонство, / То није побуна, ни спасење, / То је излазак у град, / То је улазак у себе, / То је узвик који нестаје, / И враћа се, и враћа се“ (Странац). Како живети живот међу онима који ни мрава нису згазили, а предано и свакодневно газе људе? Како живети живот на „острву“ док се „зубима држи за ваздух“ (Тувалу), а „море расте“ и прети да све преплави, прогута, увуче у своје дубине, док се очајнички пропињемо на прсте, хватајући ваздух, а тактове последње симфоније „концерта за наше уши“ чинелиста удара за крај: „Важне ствари су прошле. / Све што је могло већ се догодило. / Краљеви су збачени, митови испричани, / Република расточена у равнодушности. / Вино, неповерљиво, зри у бачвама. / Реке су стављене у цеви, / А цеви одбачене на сметлиште. / Још су тамо, јер сметлиште / Не одбацује ништа, нити се / Повлачи на резервни положај. / Оно што се није догодило / То је живот у који нисмо ушли, / То је неколико живота / Који нису ни наши, ни туђи, / Ни рођени, ни нерођени, / Ни живот, ни смрт. / Треба обновити приче, / на извору угасити жеђ. / Ослушнути глас ветра / Међу телима зграда. / Млади, бучни људи / Поништиће слова канона. / У њиховим звиждуцима биће сложен / Концерт само за твоје уши“ (Концерт за твоје уши).

             Како живети живот „између редова“, одбачено, ван главних токова, изоловано, заглављени у простору и времену, без будућности, чекајући варваре, који сада „траже решење за нас / и не читају песме о варварима“ (Међу варварима). Како живети живот ван живота: „Ништа ти није могао живот. / Чак ни када је у савез / С њим ступила смрт“ (Епитаф).

            Како живети живот, његов „последњи тренутак“, (У најгорим временима) када се пад доживљава као узлет, када и први и други и трећи и једанаести и дванаести… живи у страху и ћути иако свестан:

 

Да живи у најгорим од свих

Времена, данас је горе него јуче,

Али је добро како ће бити сутра.

Пад траје и ми смо се навикли на пад.

То је наше природно стање, све друго

Изазвало би панику као одметнути вирус

Чија злоба не познаје границе.

(У НАЈГОРИМ ВРЕМЕНИМА)

 

Како живети живот кад „одлазе људи, а нељудима ништа“? Како живети живот у „Лазарету“, у карантину, болници, у страху. Како живети живот на дистанци, док „дишемо последњим остацима снаге / Последње залихе ваздуха.“ Како живети живот „Када су се већ невидљиви вируси / претворили у видљиве последице“ (Други лазарет). Како дисати, када и то што удишемо нас може убити.

Како живети живот док „деца поретка“ установљују свет без „избора“: „док чекаш пријатеље и непријатеље, / док ћутиш и ништа мање / Док говориш, / Док други говоре / И поготову док ћуте, / И док је град у коме живиш / Усамљена звезда / На далеком хоризонту“. Како живети живот док Вече долази као коначност, као смрт, као страх, као апокалипса, као крв, као понор, као море, као вода, као велика вода.

Како живети живот кад „гласови после нас“ не доносе нове вести, да „оно што ћемо чути, / то већ знамо“. Без промене. Како живети живот кад „биће страха. Страх ће бити / Замена за све што смо / Имали у нашем свету“ (Страхови). И како живети живот док падамо „а падобран се још није отворио (…) И земља је била све ближе / Једина сигурност пред којом смо били“ (Ми падамо). Како живети живот „кад све прође“ када ће се свако срести сам са собом и са својим чињењем или, још важније, нечињењем.

Како живети живот и „стварни свет“ када смо ми „незрела деца својих намера. / Притиснути смо изборима које смо направили. / Још више онима које нисмо учинили“ („Ми смо незрела деца својих намера“). Како живети живот „Док тонемо у мрак“, док „светлост гасне. / И линија хоризонта постаје / Само мрак. Дан као да је био тек / Чињеница људског живота пре неколико векова.“ Како живети живот?

 

Сада је све мрак. Мрак је и линија хоризонта.

И све пре и после те линије. И ја док ћутим у мраку.

Упорно гледам, широм отворених очију,

Длановима трљам капке, напрегнуто зурим.

Тама, стара душебрижница, зури у мене,

Ја зурим у таму, рекао бих, ништа се не догађа.

И све тако, док тонемо у мрак.

 

            Песме Гојка Божовића дају критички интонирану суму личног, колективног, историјског и садашњег искуства; стога оне јесу нека врста обнове вере и наде у смисао и поезију, у њихов пољуљани ауторитет. Док тонемо у мрак није песимистичка збирка, она покреће на револт, на то да још није стигла тама крајња и да се она може избећи: „Само крв кружи по својим / Замршеним путевима, стално истим, / Показујући да у понављању / Још има кретања“ (Подне). Стварност никада више није запосела простор поезије, него што је у збирци Гојка Божовића – док се он, као свезнајући приповедач, издигао изнад те стварности и „мртвог угла искуства“ (Угао), предочавајући нам да живети у страху није живот, него кукавичлук.