Жарко Миленковић
ЈАСНИ ОБРИСИ НЕСРЕЋЕ

 

Јелена Ленголд: Мутни наговештај кише

Архипелаг, Београд, 2020.

 

Оно што се дешавало по питању читања ове збирке песама, наше велике песникиње и списатељице Јелене Ленголд, заслужује да буде поменуто на почетку овог кратког осврта, јер неће бити без значаја на даљи ток нашег текста о овој одличној збирци. Иако сам збирку добио чим се појавила, некако се није дало да напишем текст о њој; ишчитавао сам је много пута, али писање није ишло. Тако је збирка Мутни наговештај кише постала најчитанија збирка икада. Не могу да пребројим колико пута сам је прочитао. Тек приликом последњег ишчитавања схватио сам због чега се никако није дало да о њој напишем приказ, све до сад. Разлог је крајње једноставан – збирку Јелене Ленголд доживео сам потпуно интимно, као да сам је сам писао, о себи, својим искуствима, несрећама и тугама (тугама, пре свега). И како, онда, писати о ономе што доживљавате као део себе? Као да своју интиму желите да изнесете на видело, на светлост дана, људима који ће различито реаговати на то огољавање.

Као што је већ примећено, песничко искуство ове песникиње повезано је са њеним животним искуством. Како би се другачије могао схватити стих „боље је волети мање него волети више“ (Биће све у реду) него као искуством потврђено болно сазнање, уосталом, као и то „да се живот своди на неколико добрих тренутака / а све остало је аутобиографија / оног патетичног хрчка у котуру“ (Хрчак). Ова збирка тако сублимира сва она животна искуства у свету који све више протерује љубав, те стога песникиња у овим песмама износи, на један топао, готово интимистички начин, своја сазнања о животу и свету, који је наступио након једног другачијег периода. Горки талог искуства се осећа у целокупном песничком свету ове збирке:

 

оно што не могу да дотакнем не желим ни да гледам

на овом свету постоји сувише тајни уроњених у лепоту

и ја сам их предуго гледала, заборављајући да дишем

тражећи скривене пролазе, знакове остављене само за мене

верујући да бог живи у прегибу који спознам

верујући у то да тргови узвраћају љубав

верујући у јасноћу оне друге обале

али лепоте су се разишле, не хајући

а тамо на другој страни чекале су мокре гране дрвећа

и лишће, подједнако сатруло и црно као и овде

                                           (СВЕЈЕДНО) 

 

Са таквом лакоћом песникиња износи најболнија, најтрауматичнија осећања, као да је туга ипак нешто што треба делити са људима; и не само то, ова збирка као да са својим читаоцима/читатељкама врши одређени трансфер туге, тако да се може учини да ми не само што прихватамо тугу, већ је и сами преносимо у песме. Као да и ми, заједно са песникињом, услед сазнања о пролазности, пред зору, „чекамо јутро или смрт“ („Преозбиљна музика са радија и неки договор за сутра“). А готово да нема тог човека, који није, бар једном, имао такво осећање, пред зору, када све ћути и спава, и када је туга толика да поприма обрисе свих ствари и како нас оне увлаче у себе као какав ничеански понор који нас мами да му се бацимо у загрљај (Звончићи): „ако икада одлучим да се убијем, мислила је она, / биће то на неки глупи зимски празник / обесићу звончиће око врата / и ставићу плишане рогове ирваса на главу / бацићу се са неког солитера, нек звони све до доле/ (…) / и онда на крову та шкрипава врата отварају се лако / и запахне је ветар и снег у лице / и звончићи зазвоне весело.“ Или сусрет са понором који описују стихови из песме Шта ми радимо овде: „Бити усамљен над понором лепоте / стајати ту без крила, не дисати / опкорачити погледом небо / пустити ваздух да црта твоје ново лице.“

Песма Којештаријо је својеврстан манифест туге, оно једино, најверније, што је остало песникињи након великих животних успона и падова – „у пределима одсуства“ радости:

 

Моја мала, топла, моја скаредна туго

моја тривијална пасијо, којештаријо,

обраћам се твојим расутим опилјцима

у ходу, понекад се сагнем да те погледам

моја клонула, у мрлју претворена туго

ухватим те нежно између два прста

и причам ти како живот зловољно протиче

ти, наравно, ништа не одговараш

јер прах не говори, прах само једри на ветру

и промиче крај мојих равнодушних очију

које су некада знале бити неутешне

давно, док је још постојао свет какав нам је обећан

све се затим десило неприметно за људско око

једног дана шетали смо кроз врт

а неког другог дана, схватисмо постиђени,

врт се сасушен мрвио под нашим ногама.

Моја безглава, тумарава моја туго,

протухо са стотину лица

било је доста, пусти ме.

(ИЗНАД НИЧЕГА)

 

            Међутим, туга не пушта, већ се то осећање претвара у стање меланхолије: „Одавно већ копниш у мом телу, мали баштоване / претварајући се да си само залутала меланхолија / заспали су сви прозори, заспала су степеништа / али ти никад не спаваш, док чекаш бескрајно пролеће // не признајући ником свој страшни усуд, мали баштоване“ (Јесен); а онда и у стање депресије, какво је уочљиво у већ навођеној, најпотреснијој песми ове збирке Звончићи: „он је бринуо хоће ли му и овај пут уважити стари рецепт / стижу празници, а само две таблете / то никако није добро“.

            Свест о пролазности, јунаке и јунакиње песама ове збирке одваја од сопственог живота који тада постаје неважан „јер на овом свету има толико важнијих ствари / од твог живота“ („Заборав“), као и на самоћу, повлачење, јер више не постоји оно што их чини срећним: „не постоји више то место / на ком се догађа / радост“ (Пре или касније), али и осећање да се закаснило: „са неба те гледају оне исте звезде / које те срамно познају / и подсећају те да је живот прошао / углавном у стварима које су се могле догодити / а нису“ (У далекој земљи).

            Стихови: „Бити спреман на пораз: ништа, ништа“ (Нема сумње) и „не надати се превише, не надати се уопште“ (Нешто корисно пре сванућа) велика су мудрост коју је произвело животно искуство, а које је било пресудно за настанак песама из најбоље збирке ове песникиње. Бити спреман на пораз у свету и друштву које нам само поразе и нуди, свакодневно и на сваком плану, подстиче песимизам као једини одбрамбени механизам који би нас заштитио од свих зала којима смо окружени.