Бранка Тодоровић
ХЕЛДЕРЛИНОВА СВЈЕТСКА НОЋ У АНДРИЋЕВОЈ ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ

 

У ноћи има увек страха, као влаге, некад више некад мање. Његов утицај на нас сасвим је неједнак. Понекад имамо снаге да му се потпуно отмемо, понекад нас само тренутно прође, као језа, а понекад му отворимо сами душу и пуштамо га да гази и хара како хоће.[1]

 

 Да су страх и ноћ повезани видимо и у Андрићевом роману Проклета авлија. Ноћу се јавља посебна атмосфера у затворским ћелијама, а ходницима се шире животињски звукови. Сна нема, а и ако га има –испрекидан је и више подсјећа на ноћну мору. Јунаци Проклете авлије остају сами са својим страховима и тјескобом. Ноћу нестаје колектив, нестају кругови о којима нам говори приповједач. Ако нема кругова, то значи да нема ни приче, ни језика. Смјену дана и ноћи, како у дословном смислу, односно у контексту реалистичке мотивације, тако и у симболичком смислу, можемо посматрати као смјену тишине и изговорене, саслушане и пренијете ријечи. Симболичка раван романа усмјерена је ка општости и свевремености. То значи да се страх, али и трагичност становника Авлије не посматра само у оквиру једне конкретне институције, већ као друштвени или цивилизацијски проблем. Проклета авлија јесте алегорија тоталитарног режима, али и цивилизације у чијој је основи човјек зле среће. Такав човјек заиста отвара душу страху и пушта га да гази и хара како хоће. У овом раду покушаћемо да направимо паралелу између појединачне ноћне патње становника стамболског затвора и цивилизацијске ноћи тј. цивилизације као тамнице.

            Говорећи о свјетској ноћи, а то би значило о мрачном времену у којем се људска цивилизација налази, Фридрих Хелдерлин у елегији Хлеб и вино каже да је ноћ посвећена заблудјелима. Заблудјели су они који лутају без правца и циља, не знајући одакле крећу ни гдје ће да заврше. У основи таквог лутања је ништавило. Опис оваквог стања проналазимо и у Андрићевој поезији; рецимо, у пјесми Тама у којој лирски субјект покушава да одгонетне разлоге свог постојања и да пронађе правац којим треба да се креће. Међутим, пјесма се завршава питањима, али без одговора. Рјешења нема:

 

Ја не знам куд ово иду дани моји,

Ни куд воде ове ноћи моје.

Не знам.

Ни откуд магла ружна

на све што се чекало,

ни откуд немар јадни

на све што се радило,

ни заборав откуда,

жалосни на све што се љубило.

Магла.

Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе

лица и ствари и спомени минулих дана?

И куда иду ови дани моји

И зашто бије тамно срце моје?

Куда? Зашто?[2]

 

Уколико се осврнемо на јунаке Проклете авлије видјећемо да су и они истински заблудјели. Они су трагични, неприлагођени и уплашени. Најпотпуније се у слику заблудјелог човјека уклапа Ћамил. Ћамил је младић нејасног поријекла, нејасног идентитета и нејасног бивствовања. Његово поријекло је мјешовито. Мајка му је била Гркиња, а отац Турчин. Склапање њиховог брака осуђено је од стране Грка, а није ни јасна мајчина одлука да се уда за старијег Турчина. Дакле, у питању су специфичне породичне околности које одступају од друштвеног колосјека. Поред тога, Ћамил је и неко ко има двоструки идентитет. Он је у Проклету авлију стигао зато што се поистовијетио са Џем султаном, братом султана Бајазита, који је прогнан усљед борбе око пријестола. Таква ситуација добила је политичку конотацију и под сумњом да је пријетња актуелном султану – Ћамил је затворен. Ћамил ће управо у ноћи, у највећој тишини кад се нигдје не изговара ниједна ријеч, признати да је он Џем султан: „Ја сам то”. Свакако, уколико се држимо само онога што проналазимо у тексту, не покушавајући да се уздигнемо на симболичку раван, Ћамила ћемо посматрати као болесног човјека, као расцијепљену личност која има два идентитета, а ниједном у потпуности не припада. Међутим, Ћамил није само то. Петар Џаџић говори о њему као о егземпларном јунаку[3]. То би значило да је његова судбина образац који се понавља. Он је несрећан и подијељен човјек, али он је и симбол несрећног и заблудјелог човјека у свим временима, а не само у реалном времену Проклете авлије. Он је заувијек несрећан јунак и за њега сванућа нема. Његово стање приповједач назива taedium vitae тј. одвратност према животу[4].

У јунаке зле среће убрајамо и Хаима. Он је „један од оних што целог живота воде неки свој безизгледан и унапред изгубљен спор са људима и друштвом из ког су“[5]. Његов спор задржава се на нивоу приче и причања о туђим животима, нарочито животима угледних људи као што је Ћамил. Хаимово причање није трпјело ни онда када није знао са сигурношћу шта се догодило. У стању је да неки догађај представи тако детаљно као да је заиста био ту. Оно због чега њега убрајамо у ред несрећних јунака јесте његов параноични страх. Приповједач овако описује Хаимово причање: „Јер, поред све своје живахности и ватрене потребе за говором, он је повремено снижавао глас до неразговетности и бацао испитивачке погледе око себе, као човек кога многи гоне и који у све сумња.”[6]

 

Од доласка у фра Петрову ћелију па до краја романа пратимо постепени раст његовог параноичног страха. Око себе је видио шпијуне и све мање је вјеровао људима у Авлији. На крају је достигао толики степен страха да је сматрао да су сви сем њега и фра Петра луди и да здравог човјека нема у Авлији[7]. Хаимово причање подсјећа на Аскину игру. Истина, она се борила са реалном опасношћу, док је Хаиму прича заштита од измишљених непријатеља и од страхова који су у њему самоме.

 Још један јунак чији су поступци бесциљни јесте и Латифага Карађоз. Његов надимак у преводу значи личност из турског позоришта сијенки. Он је неко ко извире из најдубље таме и својим размишљањем о кривици у ту таму увлачи свакога. Он сматра да на свијету нема невиних и да је свако за нешто крив. Управо на овоме почива свако тоталитарно друштво. Овдје ћемо се поново вратити на Хелдерлина. Као што циклично смјењивање дана и ноћи представља смјену заблуде и разума, тако за Хелдерлина и на цивилизацијском плану смјене дана и ноћи представљају смјену времена дезоријентације, заблуде и времена разумног опхођења и људскости. За Хелдерлина постоји нешто или неко ко својим присуством или одсуством одређује да ли је вријеме свјетског дана или свјетске ноћи. То је бог. Да бисмо ово довели у везу са Проклетом авлијом, послужићемо се тумачењем Хелдерлинове елегије Ридигера Зафранског: „Пријатељство, љубав, свечарско дружење такође спадају ту. Такви тренуци повишеног интензитета блистају, на њих пада светлост, која их издваја из сивила и таме осталог живота. Где на тако заносан начин нешто успе тамо живи бог, и зато има толико много богова, јер у сваком успелом тренутку живота живи посебан бог.”[8]

 

Дакле, није нужно да тумачење усмјеримо ка хришћанству или ка антици, тј. не морамо тражити божански принцип у смислу конкретне религије у Проклетој авлији. За сада ћемо се задржати на овом тумачењу. Божанско је оно што је добро, људско и смислено, односно, оно што живот чини успјелим. Уколико тако нешто постоји, онда цивилизација излази из свјетске ноћи и прелази у свјетски дан. У супротном, тама ће прогутати цивилизацију и завладаће свјетска ноћ. Код Хелдерлина ноћ настаје када се богови повуку са земље. Зафрански у наставку каже: „Божанско умире, када људи једни од других узајамно праве ствар. Тада нам је, као да нама управља Ништа, да се рађамо за Ништа да волимо Ништа, да бисмо постепено прешли у Ништа.”[9]

 

Проглашавањем некога кривим без права да докаже супротно, приписујући му кривицу још у мајчином стомаку, Карађоз заиста од човјека прави ствар. Затвореници су играчке у његовим рукама, а циљ игре јесте да им се сломи дух, да признају кривицу и да се тако докаже начело кривице које Карађоз заступа. Иако Карађоз управља Авлијом, он се не разликује много од трагичних јунака ове установе. И он је један од заблудјелих. Ни његови поступци немају јасан смисао. Видјели смо да је једини принцип којим се води – принцип кривице у свијету. Али, и у његовим поступцима постоје нелогичности. Приповједач каже како је Карађоз спреман да неког од затвореника толико измучи својим питањима да би признао кривицу, а затим истом том кривцу помаже својим изјавама приликом суђења. Стиче се утисак да је њему једини циљ признање кривице. Он каже како је и изван Авлије велики број оних који су криви, али никада неће закорачити у зидине Авлије. Дакле, невиних нема ни на слободи, а нарочито у Авлији. Важно је да затвореници признају, а шта ће послије да услиједи није пресудно, тј. пресуда није циљ признања. Карађоз је зато сличан осталим заблудјелим јунацима. Затвореници га и доживљавају као свог: „Сви су они навикли на Карађоза, сродили се на свој начин са њим. Грде га, али као што се грди вољени живот и клета судбина. Он је део њиховог проклетства. У сталној стрепњи и мржњи, они су постали једно с њим и тешко им је било замислити живот без њега.”[10]

 

            Без Карађоза Авлија не би опстала, као што ни цивилизацијска тамница, односно, свјетска ноћ не би опстала без присуства свега онога што је лоше и што од човјека ствара Ништа и што га води у Ништа.

            Андрић Проклету авлију назива „џунглом у тами“[11]. Џунгла нас асоцира на хаотичност у којој нема човјека и у којој се чује само животињски крик. Заиста, тако и изгледа Авлија, ноћу када се затвореници закључају у ћелије: „То џомбасто и пространо двориште личи преко дана на вашариште разних раса и народа. А ноћу се сва та гомила сатерује у ћелије, све по петнаест, двадесет и тридесет њих у једну. И ту се продужује бучан и шаролик живот. Мирне ноћи су ретке. Окореле цариградске пропалице, које се не боје стражара и не зарезују никог, певају бестидне песме и довикују срамотне понуде својим дилберима у суседним ћелијама. Невидљиви људи се свађају због места и лога; дозивају у помоћ покрадени. Неки шкрипе зубима у сну и уздишу, неки кркљају и хрчу као заклани. Велика ћелија живи тада само звуком, као џунгла у тами. Час се јави необично кликтање, час уздаси, час, као рецитатив, две-три отегнуте речи из песме, тужна и јалова замена свакојаких чулних жеља, час неразумљиви гласови, грлени и тешки.”[12]

 

У овом опису човјек је представљен као животиња. Он нема своје људске контуре, већ је дио руље која шкрипи зубима, уздише и кркља. Овакав натуралистички опис човјека своди на биће нагона и најнижих чулних жеља. Могли бисмо ноћну фазу човјековог боравка у Авлији посматрати као прелазну фазу између човјека као људског бића и човјека као ствари, о чему смо раније у тексту и говорили. Дакле, ноћ је везана за животињско у нама. Ноћу испољавамо оно што је дању дио наше приватне сфере. Култивисани дневни човјек постаје ноћу незасита животиња. Сличну слику ноћног човјека даје нам и Андрићева приповијетка Мустафа Маџар. Сва зла која је овај јунак починио прогањају га ноћу. Рецимо, јављају му се силовани дјечаци са Крима. Највећи степен унутрашње борбе и најјачи напад психопатског зла доживљава управо ноћу, кад и напушта Добој и креће ка Сарајеву. Међутим, док је у поменутој приповијеци присутан хронотоп пута, јунаци Проклете авлије заробљени су и нема могућности за кретање и бијег од себе и својих нагона. Умјесто тога, они су у ћелијама „све по петнаест, двадесет и тридесет њих у једној“.[13]Ако то пренесемо на план цивилизацијске ноћи, видјећемо човјека који не зна куда да крене и како да поврати своју људскост. То може бити човјек тоталитарног режима, али и човјек модерне цивилизације о којој говори Хелдерлин. То је човјек у чијем животу нема више богова тј. нема успјелих животних тренутака, већ је живот сведен само на крик у маси.

            Затвореницима какво-такво олакшање доноси свануће и излазак из ћелија. Као да им се захваљујући сванућу враћа људска димензија. Звијери из џунгле постају поново коцкари, сјецикесе и лопови, али ипак људи. Крик и шкрипање зубима сада бивају замијењени ријечју: „Кад сване дан, здравом и чистом човеку бива нешто лакше. Само мало лакше. Сав тај свет поврви из загушљивих ћелија на пространу авлију и ту се, на сунцу, треби од гамади, превија ране или продужује са грубим шалама и бесконачним, оштрим препиркама и мрачним обрачунавањима. Стварају се тихи или гласни кругови. Сваки такав круг има своје средиште. То је нека групица коцкара или шаљивчина, или је то један једини човек који тихо пева или рецитује масне и смешне песмице, или је неко наивно причало или занесен манијак са којим они из круга јевтино и дрско терају шалу.”[14]

 

Кључно је да се позабавимо круговима из овог описа. Кругови се формирају око једног човјека, а тај човјек је неко ко изговара и другима преноси пјесму или причу. Овакви кругови нас подсјећају на народну књижевност и усмено преношење као једну од њених кључних особина. Ми се овдје нећемо бавити тим феноменом, али нам је важно да примјетимо да је у основи везе која се међу затвореницима ствара језик, било у виду поезије или приче. Вратићемо се поново на елегију Хлеб и вино. Пјесник наводи шта мора да нам пружи ноћ како бисмо у тој тами пронашли ослонац:

 

Но мора нам за узврат, да би нам у тренутку

Оклевања у тами ослонац некакав био

Заборав да удели и свето пијанство,

Удели реч што струји и заљубљеним је слична,

Бесана, и пунији пехар и смелији живот,

Свето сећање к томе, будни да останемо ноћу.[15]

 

Уколико повежемо кругове и причање које приповједач доводи у везу са периодом дана и појавом сунчеве свјетлости и стихове које смо издвојили из елегије Хлеб и вино, јасно нам је да и у једном и у другом случају ријеч, односно, „ријеч која струји”, како Хелдерлин каже, представља ослонац у ноћи. У случају Проклете авлије, ријеч која струји јесте Сунце које ће отјерати таму и вратити људскост људима. Раније смо већ нагласили да ћемо Проклету авлију посматрати не само као појединачну, већ и као цивилизацијску тамницу. Зато је она алегорија цивилизацијске таме, а периоди свјетлости, тј. сванућа јесу они у којима постоји прича и у којима ријеч струји од човјека до човјека. Кругови који се стварају симболишу и заједницу која се ствара међу људима повезаним ријечју. То им омогућава да „будни остану ноћу”, тј. да остану будни у времену свјетске ноћи. Без заједнице, немогуће је да постоји језик и да се ријеч преноси. Оно што су код Андрића кругови, то је Етар код Хелдерлина. Етар је и појединачно божанство, али и божанство у оквиру кога постоје остали богови. Он представља зајединицу и цјелину.

Код Хелдерлина је свјетска ноћ окарактерисана и као света ноћ. Када су се богови повукли, за њима су остали трагови, тј. жар, како то каже Зафрански[16]. Остали су трагови доброте, пријатељства, љубави. Пјесници су ти који прате трагове одбјеглих богова тј. они могу да распале жар светог и божанског. Појам „пјесници” не треба да посматрамо у најужем значењу, већ у смислу ријечи и језика. То би значило да божанско постоји у језику, а да би језик опстао мора постојати заједница тј. Етар или кругови у Андрићевој „џунгли у тами”. Дакле, улога приче и причања у цивилизацијској ноћи, какве су Проклета авлија и цивилизација модерног доба код Хелдерлина, јесте да распали жар светости, односно да подсјети на успјеле тренутке живота. То је нешто што одржава становнике Авлије. У супротном, да нема језика, натуралистички опис ноћи у Авлији проширио би се са ноћи и на дан и сванућа не би било.

            На сличан начин о улози приче у роману говори и Петар Џаџић, када упоређује четири пејзажа у Проклетој авлији. Он издваја четири различите слике и преко њих посматра присуство људског. У првој слици стабла кипариса и врхови џамија одају то присуство, јер симболишу религију и бујање живота[17]. Религија није тема Проклете авлије, али смо видјели да уколико божанско посматрамо попут Хелдерлина, можемо говорити о присуству божанског и у овом роману. Међутим, ту није било ријечи о великим религијама попут ислама или хришћанства. Врхови џамија ипак отварају то питање. Религија је неминовно везана за присуство људског у свијету, она је скуп људских вјеровања која не дају да се човјек претвори у ствар. Те ноћи када фра Петар напушта Авлију, кандиљи на мунарима свих стамболских џамија горе, јер је вријеме Рамазана. Дакле, вријеме празника или свето вријеме. Ова слика стамболске ноћи и свјетлости у њој уклапа се у слику свјетске ноћи и трагова светости који ипак у ништавилу цивилизације постоје. Осим тога, иако не на директан начин, и раније се у роману могу пронаћи јасне везе са религијом и то преко јунака чија животна несрећа заузима централно мјесто у роману. То је Ћамил. Ћамила Петар Џаџић назива „христоликим“[18] јунаком, и то из неколико разлога. Прије свега, јер га можемо посматрати као жртву и говорити о његовом страдању, али нама је важно да уочимо начин и вријеме када се Ћамил појављује и када нестаје из Авлије. Након тога ћемо понудити још једно тумачење свјетске ноћи у Проклетој авлији, а у вези са елегијом Хлеб и вино.

 Већ смо рекли да Хелдерлин не именује бога у својој елегији. Он говори о „богу у доласку“[19]. Истина, бог у доласку има особине и Диониса и Христа, али не можемо тврдити о коме је заиста ријеч. Нагласили смо да Хелдерлинове богове треба посматрати као принципе свега онога доброг што чини живот, а једног конкретног бога у доласку сматраћемо егземпларним и симболичним. Бог у доласку значи да божанско и свето нису заувијек напустили људе и цивилизацију и да ће се они једном појавити, а до тада ће нас заједница и језик одржати на њиховом путу. Међутим, богови су напустили земљу онда када су видјели да су људи превише слаби за њихово присуство и вратиће се када људи ојачају. Ћамил је јунак који има неколико особина које нас подсјећају на божански принцип. Поред његовог страдања, специфично је и да он има фантомску природу. Како Џаџић примјећује, он се увијек појављује изненада и ниоткуда. Исто тако и нестаје. Такође, Ћамил се појављује у сутон, дакле, у гранично вријеме између дана и ноћи, а нестаје управо у ноћи. Поред тога, признање Ја сам то, одвија се у специфичном тренутку: „Негде у току те ноћи изван времена које сунце одмерава својим изласцима и заласцима и изван свих људских односа, Ћамил је признао отворено и гордо да је истоветан са Џем-султаном то јест са човеком који је, несрећан као нико, дошао у теснац без излаза, а који није хтео, није могао да се одрече себе, да не буде оно што је.”[20]

 

 Ово признање подсјећа на Христово признање да је он цар небески. Ако се вратимо на Хелдерлина, видјећемо да Ћамил има извјесне сличности са богом у доласку. Он је управо то, јунак који долази и одлази и који се не зауставља. Поред тога, он је егземпларни јунак, а то значи да се његово присуство циклично понавља кроз људску цивилизацију. Ћамил нестаје и страда у ноћи. Испитивање и сукоб са испитивачима се дешава без присуства заједнице, док је сам у просторији која почиње да га стишће: „Мало-помало умукли су и последњи шумови доле у авлији. Мрак је прогутао беле зидове и предмете и стегао ћелију око будног човека. Стварао се нов, моћни свет и у њему су стали да се јављају ситни, нестварни гласови и блесци од игре слуха у тами и несаници. У једном таквом тренутку, он сам није знао у ком, чуло се као да споља кључ тражи и налази кључаоницу.”[21]

 

 Говорећи о Хелдерлиновим боговима, Хајдегер карактерише вријеме свјетске ноћи као вријеме оскудно боговима, а најоскуднији тренутак ноћи јесте поноћ[22]. Ћамилово признање и нестајање можемо везати за поноћ или глуво доба, како се у нашој традиционалној култури назива. Дакле, христолики или божански јунак нестаје као и Хелдерлинов бог у ноћи. Хајдегер даље каже да је оскудно вријеме свјетске ноћи толико оскудно да нисмо у стању да недостајање бога схватимо као недостајање[23]. У Проклетој авлији ипак Ћамилов нестанак није остао непримјећен. Прво се о њему говорило кроз Хаимову причу, али најјасније недостајање види се код фра Петра: „Почело је време без Ћамила. Не заборавља га, али осећа у себи да му се више не нада“[24]. Петрово сјећање на Ћамила можемо посматрати као свето сјећање које му помаже да ноћу остане будан. С друге стране, Авлија не примјећује његов нестанак: „У Авлији све као и увек. Једне пуштају, други долазе на њихово место, а то се и не примећује. Сви су споредни и неважни. Авлија живи сама за себе, са стотину промена, и увек иста“[25]. Дакле, Авлија као цивилизација јесте ступила у најоскудније вријеме, али сјећање на присуство божанског ипак није у потпуности замрло, иако нада у повратак не постоји. С тим у вези јесте и слика џамија које фра Петар види. Оне су знак да човјек ипак није у потпуности претворен у ствар.

Вратимо се на пејзаже о којима говори Петар Џаџић. Други пејзаж односи се на ноћ која је све прогутала али свјетиљке које хрле ка небу потврђују још увијек присуство људског у свијету. Трећи пјезаж везан је за младића приповједача или Ахбаба, како га назива Џаџић. Односно, у питању је слика гробља са почетка романа. Иако је снијег, и даље се виде крстови што и овдје потврђује присуство човјека у свијету. Међутим, посљедњи пејзаж је онај који одудара од осталих. Важан нам је зато што потврђује оно што смо раније говорили о значају језика и приче. То је завршни пејзаж у роману. Младић посматра гробље, али све што види је бјелина снијега; више се не виде ни крстови на хумкама: „И ту је крај. Нема више ничег. Само гроб међу невидљивим фратарским гробовима, изгубљен попут пахуљице у високом снегу што се шири као океан и све претвара у хладну пустињу без имена и знака. Нема више ни приче ни причања. Као да нема ни света због ког вреди гледати, ходати и дисати.”[26]

 

Дакле, ако нема приче, нема ни заједнице, нема кругова који су симбол барем тренутног препорода и сванућа у животима заблудјелих јунака Проклете авлије, у животима заблудјелог човјека у свјетској ноћи. Онога тренутка када престане прича настаје најоскудније вријеме, без било каквог, макар и симболичког присуства људскости која ствара успјешне животне тренутке.

Јасно је да су прича и причање кључни за роман Проклета авлија, како на наратолошком плану, тако и на плану садржаја. Они су у центру затворских кругова, али и у центру цикличне композиције романа. Кроз овај рад покушали смо да покажемо да су прича и причање неопходни и за живот јунака Проклете авлије, али и за живот човјека који не зна своје поријекло, пут и судбину. Прича, односно језик, помаже таквом човјеку да не буде сам и да се повеже са другима у заједницу. Ријеч је ослонац за заблудјелог човјека. Захваљујући језику код човјека се јавља мисао да пријатељство, љубав, доброта, тј. сваки успјешан тренутак и однос у животу нису заувијек изгубљени. Док год има приче и причања – биће и сванућа, постојаће нада да ће тама у којој се цивилизација налази једном нестати и да ће сванути свјетски дан. Уколико и то нестане, нестаће и трагови божанског, а у исто вријеме најчистијег људског присуства у свијету. Ту ће бити крај. Као што је на крају романа, односно, на крају приче снијег избрисао сваки траг људскости, тако ће и свјетска ноћ прогутати човјека и угасиће се божански жар који се распламсавао у језику и причи.

 

 

 

[1] Андрић, Иво, Знакови поред пута, Сарајево: Свјетлост, 1986, стр. 14.

[2] Андрић, Иво, Еx Ponto, Немири, Лирика, Сарајево: Свјетлост, 1981, стр. 145.

[3] Џаџић, Петар, О Проклетој авлији, Београд: Српска књижевна задруга, 1992, стр. 174.

[4] Андрић, Иво, Проклета авлија, Београд: Просвета, 1963, стр. 126.

[5] Исто, стр. 56.

[6] Исто, стр. 58.

[7] Исто, стр. 58.

[8] Зафрански, Ридигер, Романтизам-Једна немачка афера, Нови Сад: Адреса, 2011, стр. 121–122.

[9] Исто, стр. 123.

[10] Иво Андрић, Проклета Авлија, Просвета, Београд, 1963, 38.

[11] Исто, 18.

[12] Исто.

[13] Исто.

[14] Исто, стр. 19.

[15] Хелдерлин, Фридрих, „Хлеб и вино“, Летопис Матице српске, год. 145, књ. 404, св. 1, Нови Сад: Матица српска, 1969, стр. 3.

[16] Зафрански, Ридигер, нав. дјело, стр. 123.

[17] Џаџић, Петар, нав. дјело, стр. 167.

[18] Исто, 75.

[19] Хелдерлин, Фридрих, Нав. дјело, стр. 3.  

[20] Андрић, Иво, Проклета авлија, Београд: Просвета, 1963, стр. 112.

[21] Исто, стр. 108.

[22] Хајдегер, Мартин, Шумски путеви, Београд: Плато, 2000, стр. 212.

[23] Исто, стр. 209.

[24] Андрић, Иво, Проклета авлија, Београд: Просвета, 1963, стр. 117.

[25] Исто.

[26] Исто, 133.