Александра В. Чебашек
ИСПОВЕДНА ПРИПОВЕСТ ДИМИТРИЈА КАНТАКУЗИНА У ПОСЛАНИЦИ КИР ИСАИЈИ[1]

 

Заустави се мало, човече!

Димитрије Кантакузин, Посланица кир Исаији

 

УВОД

 

Тројица српских књижевника, тројица световњака, представници су књижевности однеговане у једном рударско-трговачком граду на југу Србије. Реч је о књижевницима из Новог Брда: Владиславу Граматику, Димитрију Кантакузину и Константину Михаиловићу. Захваљујући делу прве двојице, Владиславу и Димитрију, који су настављањем ,,традиције средњовековне књижевности на српском језику, наговестили и почетак једне нове, општебалканске православне књижевности, која ће по својим идејама бити и српска, и бугарска па чак и грчкаˮ, могуће је говорити о ,,новобрдском књижевном средиштуˮ[2]. Димитрије Кантакузин, најзначајнији књижевник друге половине XV века, као писац огледао се у литургијској химнографији, хагиографији, поезији и епистоларним списима. Димитрије Богдановић нарочито ће истаћи Песму Богородици по својој жанровској и књижевној вредности, док ће, говорећи о Посланици свештенику и доместику кир Исаији, указати да је она, уз Епистолије кир Силуанове, ,,најбоље и најзначајније остварење читаве српске епистоларне књижевностиˮ[3].

Основна намера рада јесте тумачење Посланице кир Исаији Димитрија Кантакузина кроз трагање за исповедним елементима кроз којe се Кантакузин истовремено обраћа и кир Исаији и себи. Кантакузин је уједно и приповедач и лик Посланице, односно према његовим речима, живи је пример свега оног негативног, лошег, злог, неверног које истовремено одликује и само друштво о ком говори. Истраживањем Кантакузинове рефлексије биће покушано реконструисање његове слике и доживљаја света. Акценат рада биће стављен на испитивању личних ставова о вери, Богу, свету, заједници, есхатологији, смрти, греху, страху, на испитивању свега оног за шта се може рећи да евидентно оптерећује Кантакузинову с(а)вест и резултује психичким немиром и очајом.

 

ПОСЛАНИЦА КАО ЖАНР

 

Развијени жанр књижевне посланице из античке књижевности прихватан је и разрађиван од стране византијских писаца у оквирима и нормама савремене реторике. За време трајања византијске књижевности, књижевне посланице биле су углавном тематске, а одликовале су се сажетошћу (нерасплинутошћу), јасноћом (тежњом ка свакодневном говору) и дражима писма са интенцијом остваривања блискости са природом[4]. Жанр посланице није остао стран ни старој српској књижевности којој су ,,обичај епистоларног општења и устаљени фонд општих места посланице, били познатиˮ[5]. Међутим, за разлику од других жанрова, посланица је имала предвиђене узоре у тзв. епистолару, док у српској средњовековној прози постоје сведочанства о употреби и неговању посланице[6]. Узимајући у обзир разлику која постоји између обичног писма и посланице, Трифуновић закључује како у српској средњовековној књижевности немамо много књижевних посланица одрађених по строгим правилима овог жанра, али да Посланица свештенику и доместику кир Исаији Димитрија Кантакузина[7] (средина осме деценије XV века) јесте права књижевна посланица са ваљано постављеним темама и њиховим складним композиционим обликом: састоји се од шест тематских целина (увод + четири ,,словаˮ^[8] + закључак)[9].

 

ПОСЛАНИЦА КИР ИСАИЈИ ДИМИТРИЈА КАНТАКУЗИНА

 

Форма ове посланице која је уз то и приватно писмо написано од стране световног лица ,,нуди већу могућност за исказивање индивидуалних и веродостојних ауторових запажања и ставоваˮ[10], за разлику од строгих правила писања песничких посланица и житија. На први поглед, уочава се тематска заокупљеност моралним и духовним проблемима тадашњице, међутим Посланица има и своју другу страну – личну, директну, рефлексивну, исповедну. Другим речима, Посланица може бити посматрана и као интимна исповедна приповест Димитрија Кантакузина на шта у литератури није често указивано. У студији Српска књижевност у средњем веку (1990), Милан Кашанин ће начети проблематику указивањем на две главне теме у Посланици, а то су оптуживање самог себе и смрт[11]. Ипак, Посланица је више од класичног самооптуживања, типичног унизавања[12] и поистовећивања ради ефектнијег одговора на несачувану посланицу кир Исаије. Уметничка вредност Посланице поред поменуте, постојана је и због Кантакузиновог отвореног проговора о себи, о личним недаћама и борбама, о сопственој судбини, постојана је и због прикривеног одјекивања метафизичке патње једног човека, чије је разоткривање намера овог рада.

Књижевна и уметничка вредност Посланице јесте у религиозно-филозофским проповедима и поукама, али ће уплив препознатих појединачних, личних осећања наспрам општих, Посланицу отворити ка промишљању о животу и судбини самог Кантакузина као обичног човека, као човека који може бити свако од нас. Занимљиво је да ,,[н]асупрот раном средњовековљу, када је песма доживљавана као безвремена и безлична, песник касног средњег века осећао је потребу да искаже бар део свог интимног доживљаја света, који је толико био потискиванˮ[13]. Исто се може рећи и за посланицу, кроз њу се дознаје о потиснутим осећањима, о интимном доживљају Кантакузиновог света. Медитативним исповедним тоном, Кантакузин ће проговорити о личној судбини уз јасно истицање важних моралних поука.

Изузетно осетљив на проблеме који су завладали у друштву, Кантакузин је сурово безосећајан према себи, доживљавајући и односећи се према сопству као најгрешнијем од свих. Отисак и доживљај једног времена дат у Посланици кир Исаији кроз перспективу Димитрија Кантакузина преплиће се са интелектуалним, моралним, друштвеним и духовним дилемама преломне епохе у историји српског народа. Отуд скрајнута медитативно-покајничка призма Кантакузиновог приповедања делимично и остаје непримећена науштрб главне тематске окоснице Посланице – обраћања кир Исаији кроз филозофску рефлексију и верску екстазу[14]. Оног ком се обраћа, кир Исаију, Кантакузин велича не сврставајући га себи равним или сличним друштву о ком говори. Кир Исаија је, према Кантакузину ,,Христом укрепљенˮ[15]. Занимљива је сентенца о Кантакузину Милана Кашанина који каже да је ,,[д]раж Кантакузинових рефлексија […] у томе што он хоће да буде средњовековни човек, а више то нијеˮ[16]. Кантакузин, ,,први модерни песникˮ[17], и у епистоларним списима на трагу је средњовековних учења, промишљања и закључивања, али својим питањима и одговорима истовремено изриче ставове и сумње модерног човека савременог доба, дајући једну универзалну слику човека и његовог живота сатканог од бројних искушења.

Детаљнији приступ Посланици и њеним садржајним дометима, поред поменутих закључака у вези са тематско-композиционим костуром који је истакао Трифуновић (1974), покреће велику тему која се конкретно тиче човека као таквог и његове судбине. Кашанин ће нарочито истаћи да је у његовом делу присутан не ,,само писац, него и човекˮ[18]. Дакле, Кантакузинов човек и Кантакузин као човек јесу грешници што је и истакнуто у први план, али Посланица својом садржином шаље поруку о могућем избављењу које неопходно захтева темељну промену. Њоме је могуће умилостивити Бога и оплеменити људску судбину и сврху на овом свету. Отуд је Кантакузин као лик који има удела у Посланици не само приповедач, већ и обичан човек, грешник; не само саветник других већ и саветник самога себе будући да својим исповедањем настоји да (и себе и друге) усмери на исправан пут који би водио стварању искрено верујућег и праведног човека. Циљ Кантакузинове приповести јесте покушај повратка на заборављене заповести, чистоту, љубав и веру стечене тајном крштења, а које су у времену из ког говори потпуно анулиране. Радикалним моралним поукама и озбиљним есхатолошким расуђивањем о Страшном суду који је обележен и личном и општом есхатологијом[19], Кантакузин покушава да алармира свачију савест, као што је алармирана његова[20] – не би ли се доспело до покајања и преобраћања Богу. Важно је напоменути да је Кантакузинов Бог заправо исконско осећање љубави, оно је корен свега, оно је темељ света и уједно Кантакузиновог бића. У Посланици, на више позиција уочене су Кантакузинове речи да га, осим што сам себе осуђује, и савест осуђује због својих многобројних грехова: ,,побеђен животом својим у злу и прљавштини […] себе сам осуђујем праведно, да се ко не превари са мномˮ[21]. То би значило да је разлог интимног, очајавајућег тона не само поражавајућа слика друштва и настраност којој се оно приклонило, већ и неиздржива психичка оптерећеност почињеним гресима која проузрокује потпуну грижу савести. Управо из те гриже савести и због ње, Кантакузин проговара о себи.

Димитрије Кантакузин као индивидуа, као писац, био је ,,homo Christianus, човек и писац који је животну оријентацију подредио припадности социјалном и сакралном јединствуˮ[22]. Међутим, и поред тога, Кантакузин је свестан трагичности и грешности свог бића: ,,у различите нечистоће бачен, желим да видим некога ко се од њих очистио […] Ако ли и кренем за оним који је затворио душевне очи, свакако нећу избећи провалију […] тражим и не добијам, јер лоше тражимˮ[23] – али, у истом положају ,,провалијеˮ је и заједница о којој говори. Посланица кир Исаији представља погодно тло за проучавање слике друштва[24] чиме се стиче увид у постојање и уопште у домете (не)етичких вредности у једној петнаестовековној средини. Занимљивим се чине и аспекти Посланице у којима је дато есхатолошко тумачење света са видним контрастирањем овоземаљског устројства бивствовања наспрам оног устројства које надолази након смрти. Главни стуб Кантакузинових промишљања заснован је на уочавању (не)врлине: изостанак свих врлина неминовно осликава устројство света о којем Кантакузин саопштава. Приказани свет темељи се на потпуном отклону од Бога, забораву исконске љубави као темеља свега, на изостанку вере и правде. Друштво тог приказаног света није изоловано у Кантакузиновом разматрању, већ напротив, Кантакузин је његов чинилац и један од ,,кукавнихˮ, један од оних који су ,,преступници заповести и законопреступнициˮ[25], један од оних који својим делом не заслужују Божју милост.

Карактеристична одлика ове, како ће рећи Трифуновић, ,,праве књижевне посланицеˮ[26] је уплив интимног, емотивног и исповедног самог приповедача, односно, Кантакузина. Кроз личну перспективу из које се обраћа кир Исаији, Кантакузин не разматра само свет који га окружује, већ и себе. Износећи чињенице везане за реалност (духовног/световног) живота друштва[27] чији је део, Кантакузин ће унутар те призме разматрати и преиспитивати своју унутрашњост (верујућег) бића. Сегменти хришћанског учења о љубави, греху и вери преплићу се са исповедним тоном самог Кантакузина који од самог почетка Посланице себе наводи као живи пример свега неверног, грешног, злог. Разлог томе јесте тежња ка остваривању духовног контакта са кир Исаијом. Тиме и читалац бива увучен у препознавање себе у Кантакузину, у његовим исповестима управо зато што је његово исповедање приповедање тзв. ,,универзалнихˮ грехова својствених сваком људском бићу. Отуд је читалац Посланице уједно и Кантакузинов саучесник, савременик, саживотник јер се напре препознаје у сагрешењима и посрнућима, а потом и у његовим (поучним) расуђивањима.

Три основе кроз које Кантакузин промишља – однос према Богу, однос према свету (друштву) и однос према себи – преплићу се. Посланицу карактерише Кантакузинова амбивалентна слика Бога као оног ко најпре нуди наду, спасење и бесмртност, да би затим прешао од ,,слике Бога који упозорава […] у слику Бога који одбацује грешнике од себе, који више нема самилостиˮ[28]. Друштвена заједница која не може искусити Божју милост управо је таква – грешна, залутала, одметнута од Бога. Међутим, користећи у више наврата приповедачко ,,миˮ, чини се да је Кантакузиново поистовећивање себе и света (друштва) апсолутно. Једина разлика коју је могуће уочити јесте да је свет (друштво) представљен трајно удаљен од Бога, док се Кантакузин као индивидуа издваја својим посебним односом према Богу, својим поновним повратком Њему. За разлику од грешног света (друштва), Кантакузин поседује свест о сагрешењу, покајању, искупљењу, величини Божјој, док су остали, чини се из Кантакузиновог говора, напуштањем Бога и његових начела сасвим удаљени од било каквог промишљања о повратку ка Богу. Стога је Кантакузинова исповест и дидактичке природе. Узимајући себе као пример одметника који се повраћа на прави пут промишљањем о Његовој благости и величини, Кантакузин се може посматрати и као духовник који саветима иницира неопходну ревитализацију Господа која ће све одвести путем спасења. Световним грешним животима од којих један води и он сам, Кантакузин исповеда савете које ће свет (друштво), себе, будуће читаоце навести макар на радикална духовна и морална преиспитивања, ако не и на коначна опредељења.

Једно од главних Кантакузинових настојања јесте истицање варљивог света и његово супротстављање са свим оним шта може подразумевати вечно небеско царство. Оног трена када је духовни свет постао нарушен и испуњен грехом, злобом, лукавством, лењошћу, осудом, развратом и блудом; када је духовна љубав оскрнављена и заборављена, уништене су све наде: ,,распад духовног живота […] води право судишту смрти.ˮ[29]. Кантакузин ће заправо покушати да укаже на то да ли је и како могуће да се сви – и заједница и он – преобрате и окрену Богу. Полазећи од самог људства као целине, од самога себе, Кантакузин сматра да су извор свих људских недаћа и невоља преступљења и сагрешења[30] начињена према Богу која се и даље упорно чине. Исповедањем о вредностима божанске љубави, доброте и светости, Кантакузин носталгично проговара о пролазности људског живота не скривајући страх који постоји у њему. Кантакузинов страх је свеопшти – страхује се од савести, од сагрешења и садашњег грешног живота, али се страхује и од свега онога што може доћи после овдашњег живота. За Кантакузина, смрт није само претња ,,за грех или блаженство за праведност и смерност. За њега је она вечна и жална коб живљења и земаљског течењаˮ[31]. У реченицама у којима говори о себи, у убедљивим и импресивним речима, присутан је константни страх како од Божје казне, тако и од надолазеће смрти јер уз њу долази и неизвесност: ,,понекад се бојим смрти … И свагда се ужасавам смртиˮ[32]. Једини могући излаз из те неизвесности за Кантакузина је окрет (појединца) Богу јер је правдољубивим и истинитим путем љубави себи могуће обезбедити спасење. Чини се да је испитивање сопствене савести уско повезано са страхом од смрти, док само осећање смрти буди потребу за спознањем неминовне и коначне истине. Међутим, трагање за том истином која је разлог Кантакузиновог исповедања, са собом повлачи јасну дистинкцију између духовног и плотског живота на којој се и инсистира. Тематизовањем земаљског, људског, пропадљивог света и његових (грешних) чинилаца, Кантакузин циља на преобраћање ка небеском, вечном, Божијем свету. Колико год се чинило да Кантакузин саветује читаоце, приповедањем Кантакузин саветује, одн. стимулише себе да истраје у свом окрету ка Господу, ка покајању, ка врлини. Само онда када се поштује Божји пут, исправност човека је потпуна, а једино тада страха од смрти нема. То би значило, указаће Кантакузин, да ће за верујућег смрт бити ослобођење, а за грешнике и невернике вечна казна и мука.

Хришћанско учење о љубави и греху дато је наспрам указивања на нехришћански однос према вери, Богу и свим врлинама. Један од темеља хришћанског учења јесте вера ,,јер вера без дела својих мртва је, (Јак. 2, 17) као и дела без вере.ˮ[33], као и љубав чије је поимање у Посланици ,,традиционално хришћанско, а својства су јој божанска.ˮ[34]. Првобитно Кантакузиново истицање мученика (Светог Василија, Јована Златоустог, Нила Свештеног) који су похрањени божанском љубављу према Христу издржали, претрпели неиздрживе муке и постали блажени, потребно је као контраст садашњици расула у којој је питање етичности, вере и љубави крајње дискутабилно. Најпроблематичније је потпуно ишчезавање љубави: ,,изостанак љубави као корена врлина значило изостанак Богаˮ[35]. Осим љубави, друга главна окосница исповедања јесте грех из кога проистиче све: ,,[j]er мој сав живот гресима је смућен, у залима различитим, у лукавству и прљавштини ваља се, јер у лењости, непокајању и неуздржаности лажем.ˮ[36] Грех је узрок ишчезавања хришћанске побожности јер  подразумева сатисфакцију у овоземаљском и пролазном.

Кантакузин потпуно негативно и самооптуживачки карактерише себе: ,,Јер мој живот беше до сада у превеликим несрећама и није достојан хвале, него суза и плача.ˮ[37] Истицањем себе као несрећног, посрнулог грешника, остварено је својеврсно поистовећивање са заједницом која је исто тако огрезла у невери, нељубави и греху као и он, остварена је сублимација грехова своје генерације у сопствени грех[38]. Кантакузин своју личност, судбину и живот приповедачки искоришћава као стожер мерила свег оног лошег којем се приклонило читаво друштво. Позиција из које Кантакузин проговара је свеопште безакоње и посрнуће свих вредности и идеала. Колектив и себе дефинише као ,,неразумнеˮ, ,,кукавнеˮ који уместо да се уразуме и пронађу истински пут, окренули су се ка још горем, па је зато могуће да ће бити лишени било каквог просветљења: ,,Ми сагрешисмо и Господ се прогневи, ми се не окренусмо од зла и одупресмо се Божијем човекољубљу безакоњем и поднесмо највећа рањавања.ˮ[39]

Чини се помало парадоксалном та позиција (без)грешног саветодавца који говори о грешности других саветујући их из своје позиције највећег грешника. Грешник, Кантакузин, хиперболизовано потврђујући своје верске, моралне, животне странпутице, са друге стране даје се као изузетни саветник (и познавалац грехова) других грешника. Парадоксална позиција (само)осуђивања[40] доминантна је током читавог приповедања и потребна је као подлога како за личну, тако и за колективну исповест. Свеопшти закључак о слици и прилици тадашњег друштва и његових институција јесте негативан: зло се умножило и непрекидно се умножава: ,,јер како пролази дан, умножавамо [грехе] достојне мучења, гнев Божији покрећућиˮ[41]. Након искушеног свакаквог зла, свакаквог безакоња, једина нада јесте спас који се крије у ,,подвигу духовном, ка уздржању телесном, ка очишћењу душе, ка унижењу духовном, ка плачу добром, и, просто рећи, ка свему мучевном и страдалном што чини радост према Божијем животу.ˮ[42]. Ипак, до спаса се не може доћи све докле је заједница као таква равнодушна. Чак и онда када посматрамо лица браће која напуштају овај свет, браће чија се тела спуштају у гроб, ,,маштамо да смо бесмртни и не чинимо ништа.ˮ[43]. Проблем је то што ,,ми о овоме не бринемо и као неважно узимамо то у шта ћемо ускоро упасти [гроб/провалија, прим. аут.], иако не желимо. И бићемо тужан призор, тешко мени!ˮ[44] – а управо је тај тренутак, сматра Кантакузин, онај који захтева опомињање и обраћање Богу, не би ли се остварио повратак на заборављени пут са кога се одавно скренуло. Покајање, милосрђе, чистота, мудрост, молитва, вера и љубав једини су спас, једино то одводи промени која ће резултирати нестанком страха од смрти: ,,стекавши од сада наду у спасење, нећемо се бојати смртиˮ[45] јер ће покајање донети врлину, светлост и мир.

Сви ,,ми кукавниˮ[46] можемо се надати спасу једино трансформацијом нас самих. Привођење крају Посланице пропраћено је речима о ишчекивању коначног суда који надолази. Једини који се Страшном суду може радовати јесте правоверник ког чека васкрсење и вечни живот, али Кантакузин је свестан да он није тај, јер бреме његових грехова велико је[47]. Непосредно је приказан Кантакузинов страх од мука, таме, огња и тартара који га чекају због својих недела и грехова. Зато Кантакузин упућује апел и себи и другима: ,,Потрудимо се док смо у животу, и малим, брзопролазним, купимо велико, свагда постојеће.ˮ[48] Смисао живота и смисао хришћанске вере је тај – вођени Христом, заслужити онострани вечни живот ваљаним делима у овоземаљском животу.

 

ЗАКЉУЧАК

 

Исповест Димитрија Кантакузина и Посланица кир Исаији потврда је да у тренутку говора човек никада није био даљи од Бога, али и да му никада није био ближи. Тачније, уколико би се адекватно водио речима световњака, човеку Бог и избављење из греха никада нису били ближи. Било је потребно ослушнути Кантакузинов вапај и препознати очај из ког говори, како би се његова брига за човека као верујућег бића и његову судбину утемељила као кључни стуб Посланице. Датом сликом духовног поклизнућа читаве заједнице постаје јасно да Кантакузинова истакнута брига за овоземаљско време заправо проистиче из још веће бриге за есхатолошко бивствовање.

Наједном, Кантакузин ће рећи: ,,Тешко мени, мати, рећи ћу пророчки и ја, зашто ме роди? Шта сам, дакле, ја?ˮ[49] Тачније, Кантакузин ће прорећи сопствени крај: спаса за њега нема, преостаје једино ишчекивање Страшног суда и надолазеће смрти у греху, али ће ипак након њега остати опомена, остаће могући излаз сваком потоњем ко се усуди себе да прочита читањем Посланице кир Исаији.

 

[1] Истраживање спроведено у раду финансирало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (Уговор о реализацији и финансирању научноистраживачког рада НИО у 2022. години број 451-03-68/2022-14/ 200198).

[2] Богдановић, Димитрије, Историја старе српске књижевности, Београд: Српска књижевна задруга, 1980, стр. 224.

[3] Богдановић, Димитрије, нав. дело, стр. 228.

[4] Уп. Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд: Вук Караџић, 1974, стр. 243, 244.

[5] Трифуновић, Ђорђе, нав. дело, стр. 245.

[6] Уп. Трифуновић, Ђорђе, нав. дело, стр. 245, 246.

[7] У даљем тексту Посланица.

[8] О љубави, о разврату, о гресима, о виђењу краја света и ,,седмог векаˮ, в. Трифуновић, Ђорђе, нав. дело, стр. 248, 249.

[9] Трифуновић, Ђорђе, нав. дело, стр. 247, 248.

[10] Анђелковић, Маја, Слика посрнулог друштва и слика Бога у Кантакузиновој Посланици кир Исаији, у: Драган Бошковић (уред.), Српски језик, књижевност, уметност: зборник радова, год. Књ. 2, Књижевност, друштво, политика, Крагујевац: ФИЛУМ, 2008, стр. 181.

[11] Уп. Кашанин, Милан, Српска књижевност у средњем веку, Београд: Просвета, 1990, стр. 472.

[12] ,,Будући да сам незналица, неук сам у божаственим речима […] шта год да напишем, испашће на моју осуду и покудуˮ, в. Кантакузин, Димитрије,  Посланица кир Исаији, у: Томислав Јовановић (прир.), Стара српска књижевност (хрестоматија), Београд: Филолошки факултет; Крагујевац: ,,Нова светлостˮ, 2000, стр. 159.

[13] Веселиновић, Соња, Назнаке песничке самосвести код Димитрија Кантакузина, Књижевна историја, Цетиње: Обод, год. 39, бр. 133, 2007, стр. 447.

[14] Уп. Кашанин, Милан, Српска књижевност у средњем веку, Београд: Просвета, 1990, стр. 475.

[15] Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 175.

[16] Кашанин, Милан, Српска књижевност у средњем веку, Београд: Просвета, 1990, стр. 476.

[17] Кашанин, Милан, нав. дело, стр. 472.

[18] Кашанин, Милан, нав. дело, стр. 472.

[19] Уп. Бојовић, Драгиша, Песник будућег века, Приштина: НИП Нови свет, 1995, стр. 86.

[20] У Посланици се назире Кантакузинов психички немир и очај: ,,Тешко мени, мати, рећи ћу пророчки и ја, зашто ме роди?ˮ, в. Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 167.

[21] Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 162.

[22] Анђелковић, Маја, нав. дело, стр. 182.

[23] Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 165.

[24] Анђелковић, Маја, нав. дело. 181–185.

[25] Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 169.

[26] Трифуновић, Ђорђе, нав. дело, стр. 247.

[27] Кантакузин препознаје да су главни проблеми друштва и времена у ком живи ,,грабеж неправедни и отимања, неправда и насиље, среброљубље и гордост, облагивања и осуђивања, братска мржња и убиства, немилосрдност и мржња међу људима.ˮ, в. Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 167.

[28] Анђелковић, Маја, нав. дело, стр. 184, 185.

[29] Трифуновић, Ђорђе, Димитрије Кантакузин, Београд: Нолит, 1963, стр. 31.

[30] Уп. Трифуновић, Ђорђе, нав. дело, стр. 30.

[31] Трифуновић, Ђорђе, нав. дело, стр. 28.

[32] Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 162.

[33] Исто, стр. 171.

[34] Бојовић, Драгиша, нав. дело, стр. 83.

[35] Анђелковић, Маја, нав. дело, стр. 182.

[36] Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 162.

[37] Исто, стр. 158.

[38] Бојовић, Драгиша, нав. дело, стр. 88.

[39] Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 161.

[40] ,,Зар некада застењах, зар добра чињах?ˮ, в. Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 175.

[41] Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 165.

[42] Исто.

[43] Исто, стр. 169.

[44] Исто, стр. 170.

[45] Исто.

[46] Кантакузин, Димитрије,  нав. дело, стр. 171.

[47] Исто, стр. 175.

[48] Исто, стр. 174.

[49] Исто, стр. 167.