Милуника Митровић
ЖИВОТ КАО ВЛАСТИТИ КОНЦЕПТ
Дејан Алексић: Петља
Лагуна, Београд, 2021.
Може ли срећа да стари? Мали су прозори на њеном кућерку,
скрајнутом у коприве и папрат. Напушта је жеља за изласком
у свет, јер како ће слабовида преко гладне ватре и велике воде?
„Квар је најтврђа константа наших половних живота”, реченица је главне јунакиње романа Петља, којом артикулише своју генерацију формирану у трагичним превирањима транзиције и ратова, расапа свих вредности у деценијама поткрај прошлог века и почетком овог. Тиме аутор Дејан Алексић посредно указује и на психолошки дубоко захваћену тематско-идејну потку, која је пажљиво обликована у фактички уверљив свет појединца и његовог окружења. Временско и просторно мозаично укрштање дешавања радње тече паралелно са наративом дневника Дине Поледице, да би роман њиме почео и завршио драматику њене потраге за властитим идентитетом, као наум и реализација живота као концепта живота и смисла.
Необичност структуре личности ове младе жене подвучена је и симболно самим њеним именом и презименом: пустиња и лед, добро и зло, лудост и мудрост, порив ероса и танатоса у једном неизвесном вртложењу празнине датог и унапред задатог избора циља. Тај пут нимало лак у животном миљеу сваковрсног муља и дехуманизације, често је само безнадна мучнина и испразност таворења: „Нема среће. Нема туге”. А треба сам своје „лизати ране”, како Дина назива поглавља својих интроспективних реминисценција и луцидних медитативних бдења. У беспоштедном свођењу рачуна са собом и са другим фигурама амбијента одрастања и сазревања, она је бескомпромисни тумач и судија. То јој омогућава њена „бандитска нарав рефлекса”, за самоодбраном, постајући осамљена степска вучица, у свакој ситуацији противећи се сувој конвенцији, бизарности и лажи полусвета, који се множи и пење на површину друштвене лествице. Примати и узвраћати ударце и модрице које нам други задају, значи нужно разбити наметнуте оквире овештале традиције, несклоне разумевању и пуном уважавању женског бића. Ето бројних разлога зашто Дина не допушта својој биографији да јој се догађа, него је сама конструише, улажући сву снагу духа да развија стратегије које је могу спасти. Њен животни credo гласи: „Ослобођење чак и кад је на моју штету”, понављаће ипак са чврстом илузијом о смислу таквог избора, и исправности понашања да би нашла неко своје место под сунцем, које негде мора постојати.
Отуда, писац наглашено маркира место и тренутак бекства своје јунакиње, за њу од пресудног значаја, управо када се нађе на грчкој граници, скоро насумице упутивши се ка мору и другој земљи, напуштајући заувек своју. Изненадни инцидент њене ћудљиве природе доводи је у притворску полицијску ћелију, одакле као кроз временску шпијунку сагледава себе у свом прошлом животу, суочавајући се очи у очи са својом субјективношћу. Тек тада, сваки човек би могао тачно рећи шта објективно јесте, и куда ће даље ићи. У контексту свога трагичког концепта, јунакиња свакако верује да је за њу најзад на помолу остварење сна о потпуно новом почетку. Њена дубоко дијаболичка природа и снажни дух верују да се човек не рађа само једном – онда када га мати донесе на свет, већ да има рођења колико и нових почетака. Од некада оне девојчице гушене родитељским припростим конвенцијама, Дина је прешла тегобне кругове пута до самосвесне особе која сама опстајава на ветрометини живота. Будући да је обдарена знатним списатељским посматрачким талентом, умела је одувек скенирати прецизно свет около, али и ронити у себе саму као у поезију, прво и последње уточиште једне сензибилне душе.
Једина особа које је разумела дубоко и подржавала искрено јесте пријатељ из детињства, Никодим, ништа мање загонетан и необичан од ње саме, мада посебно суптилне и крхке природе. Он је притиснут фрустрацијом синдрома неизлечиве аутоагресије и депресије, ништећи живот – на крају и самог себе. После Никодимовог самоубиства, она наставља имагинарни унутарњи дијалог са њим присно или у разлазу, увек с њим као са својим алтер егом, самеравајући грешност или исправност својих поступака.
У свести Алексићеве главне јунакиње, као на позорници искрсавају уверљиво и разни други ликови – свестраније или само овлаш скицирани, повезани чвршћим или лабавијим нитима са њом. То су махом мушкарци за њу као жену заинтересовани, или пословно усредсређени стицајем околности датих ситуација. Најупечатљивији је лик Светислава Прста, који је инкарнација зла и социолошка студија типичног човека у одређеном времену. За јунакињу је предмет психолошког посматрања, што је захтевао њихов врло напет и посебно комплексан однос деспота и жртве. Он је њен послодавац, представник скоројевићког комплекса новокомпонованог богатуна: „Лутајућа легенда о њему радила је преко очекиване мере. Убрзо је Светислав Прст постао мера страхопоштовања, за једне невидљив савезник, за друге хипотетичка опасност. Метафора криминогене нарави система у ком је сва срећа малог човека у томе да се не нађе на путу нечијег апетита”. Судбински злим прстом, као да се удесило да она буде мета у видокругу његовог незајажљивог апетита, и да стрпљиво издржи колико може сву гротеску опасне игре на живот и смрт. На крају сурово му се свети, и тако међусобни рачуни неком вишом правдом бивају поравнати.
Поред осталог, Алексић је и крајње драстичном епизодом расплета односа између Дине и Светислава остварио потресну фреску једног времена, људи и погубног урушавања етике без јасне вредносне лествице добра и зла. Такође и додатно открио најдубље пориве карактера и необичну судбинску коб женске природе ликом главне јунакиње. Уз остало, она се у своме отпору сабласним моћима насилника и мафије показала и као права урбана Амазонка. Или гладијатор у несрећи, који „зна шта су песак, крв и спектакл”. Упркос свему што смо о Дининој личности сазнали, овде није реч о болесном удвајању њене личности, већ о петљама и чворовима са више укрштених линија и чворова збијених у једној особи и њеној посебности. Јер: „Слобода има свог дефинитивног близанца кога тегли на леђима као израслину”, закључиће док се иза решетака на Грчкој граници помно о свему изнова преиспитује, и сабира у тачки из које треба почети нови живот. Упркос нелагоди коју је доживела захваљујући својој никад до краја предвиђеној ћуди, и ова епизода јој само помаже да се боље одреди спрам света коме се никад до краја не предаје: „као да је нека мрачна гравитација најзад почела да окупља крхотине моје личности”. Можемо то схватити симболички, метафизички или практично као њен опроштај од прошлог у сусрету са будућим, мистичним и реалним путовањем у непознато.
Наговештај да је бољи дани чекају, долази као нежни пљусак љубави са младим грчким полицајцем Ангелусом, чије име је и предзнак новог рођења душе у светлој земљи никада сасвим изгубљене сутрашњице. И оне среће, која неће брзо остарити као све оно што је остало иза решетака времена и места злочина. Јер, можда ипак за јунакињу овог романа срећа је ипак „онај стари припити филозоф из краја”, у поруци још ненаписане књиге давно почете под овим насловом.
Знатижељним читаоцима, који су до сада уочили раскошни дар и поштовали знатан песнички и прозни опус Дејана Алексића, или га тек као писца откривају, остаје да радо препоручимо његов први роман. Најпре, као успешан продор у ову захтевну књижевну форму и садржај, вишеслојно обликован тако да, местимице, засече и оно Кафкино замрзнуто море у нама.