Жарко Миленковић
ИЗНАД ТУГЕ И ИЗВАН СПОКОЈА
Јасмина Топић: Привремени боравак
Архипелаг, Београд, 2020.
Нова збирка песама Јасмине Топић – Привремени боравак, наставак је самосвојног песничког израза ове веома занимљиве песникиње. Већ опробана и успешна поетика – остварена превасходно у збиркама Тиха обнова лета (2007), Док неко шапуће наша имена (2012) и Плажа Несаница (2016) – новом збирком је потврђена и унапређена: песме из Привременог боравка сведенијег су израза те уметнички успелије. Збирка, иако прилично обимна, успева да задржи целовитост и јединственост утиска како на мотивском тако и на значењском плану. И на тим плановима је преопширна: креће се од искустава са путовања до стања мировања и некретања изазваних пандемијом, од устрепталости до узнемирености, од радости живота и лета до резигнираности и тражења смисла живота након њега. Могло би се рећи да све оно што је мучило песникињу, све што се таложило у њој дуго година, у овим песмама је проговорило и оставило аутентичан траг о постојању једног бића у времену које није наклоњено човеку, поготову човеку који ствара. „Привремени боравак”, изузетна насловна синтагма иза које је смештен целокупни песнички свет ове песникиње, одражава сву вишезначност и вишесмисленост. Она се може односити и на човеков привремени боравак услед егзила, онда привремени боравак на неком месту ради одмора, све до човековог привременог боравка на овоме свету.
Уоквирена двема песмама – уводном, У летњи дан и закључном, Последњи дан лета, ова збирка опева искуство постојања на местима и не-местима, егзистенцијалну узнемиреност и радост живљења лета, мора и путовања. У почетној песми опевана је дилема певања по летњем дану када је температура изнад тридесетог подеока, док се лирски субјект купа у сопственој „соли постојања”.
У летњи дан, у његовом свеприсутном подневу,
све је стало, осим свести о постојању тела.
Нема сенки, као што нема хлада,
сам си, и пред собом –
а онда те непрегледни километри мисли порину тамо,
где би се иначе тешко стигло, јер је и пут до продавнице
налик суочавању с коначншћу, и лета и постојања…
Последњи наведени стих управо имплицира значење целокупне збирке, а посебно се на њега надовезује завршна песма, стихом „сутрадан је већ зима, треба поново пронаћи неки смисао”.
Лето у песништву Јасмине Топић има велики значењски потенцијал: осим што одражава циклус живота и живљења, његову привременост и сазревање – осликава „жудњу за светлошћу” (Проживети уназад). Стога „суочавање са коначношћу, лета и постојања” има откривалачку снагу смисла битисања као вечите борбе добра и зла, светлости и таме: „Никад ниси помислио да се може бити тако блажен, / кад те неко поједе до твог мрака, / па те открије поново целог / а златна светлост, пред сумрак сјајнија – / заводи због скорог растанка” (Како изгледа одлазак) или стих: „Јутро ће те прогутати целог у једном зраку” (Улазак у храм). Зато песме Привременог боравка, иако имају одређену примесу меланхолије, ипак не откривају тугу лирског субјекта, али не одражавају ни спокој, као ни мирење са таквим стањем. Лирски субјект, чекајући да поново дође лето, упада у неку врсту хибернације, симулирања живота, све док се поново не појави сунце и док не отпутује на Јадран. Јадран је терапија. Чин писања, мастило, подсећа на боју Јадранског мора у песми Јадранско плаво. Јадран је неодвојив од мотива лета у овом песништву и има повлашћено место, то је „простор подешен по нама” (Проживети уназад):
Нема скривања на мору си
Нема стварнијег од тебе
Овде
Сада
Свет је на правој страни
окренутог бока
све док се удише со
(ЈАДРАН ИСЕЧЦИ СТВАРНОСТИ I)
Јадран је место брисања прошлости: „Колико дуго треба да буду избрисане прошлости / донете овде с књигама и градским талозима / поравнате са линијом плавог на плавом” (Јадран исечци стварности V). Он је простор чисте екстазе, слављења живота: „Доле на камену / решаваш укрштеницу будућих замршености / Вертикално: млеко кокоса / Положено: оргазам без додира” (Јадран исечци стварности II). Такође је и простор чисте љубави и пријатељства: „И нек буде неког / ко ће упорно махати са отока према обали / јер људе увек треба испраћати / с надом да ће се вратити” (Јадран исечци стварности VI).
Јадран је носталгија за прошлим, за бившом државом, а пре свега за једним периодом који је оставио неизбрисив траг у уметности, музици, књижевности. „Отићи на југ са костима још пуним зиме”, док сви болујемо „исте бољке и нове државе” (У реду за полазак у материну): „За пионире и пионирке / док и даље чежњиво траже прилику / да се спусте на Јадранско море / у бивше животе својих родитеља / у постјугославије.” Отићи на Јадран, значи накратко се вратити у период безбрижности и заједништва, у бивши живот неомеђен границама, у слободу:
Отићи на југ уз омиљену песму
и потопити мисао у јадранско плаво
то је још остало иако постоје границе
другови и другарице
другови и другарице
другови и другарице
Искуства са бројних путовања по градовима Европе и света опевана су песмама ове збирке. Градови Берлин, Кремс, Мелбурн и други привремена су кућа песникиње, а боравак у њима омогућава да се боље сагледа оно што се догађа у сопственом граду и земљи: „Добро нам је, па нам је лоше, / а лоше је, и тако годинама” (Пријатељи). Та измештеност, заправо је само условна јер се понекад са веће удаљености боље уочавају проблеми него из саме близине: „Свечана музика прати промењено лице града а истог вашара; / исто је и овог пролећа, иако се у празно броје године; / удахнућеш влагу изнад устајале реке, да те никад не напусте, / мириси града који губиш још једанпут; док одлазиш поново, / а остајеш, остајеш, спреман на то годинама” (Упути јој поздрав, Александрији која одлази).
Пандемија корона вируса и искуство „тишине – тешке једнине” (У предвечерје), у последњем циклусу ове збирке, допринели су утиску у целини, јер се након искустава са пута, у песмама овог циклуса лирски субјект враћа себи, и некретање је ход ка себи и у себе: „Ходаш ка све ужим улицама / док се ходање коначно не сведе на кућу / на топло чај супу кревет одсуство” (На крају дана). Деконструисана стварност, опевана у Инстант песми 5 минута бунцања постаје једино могућа у доба короне: „Над папиром цедим читалачко са стваралачким, / пописане ситнице изненадне усмерености на себе, у доба короне; / Онда констатујем, мачка се лењо протеже и леже поред мене, / Умива се, док обе стварности језиком деконструише.”
У аутопоетичком тексту поводом ове збирке, Јасмина Топић наглашава: „Привремени боравак на много различитих начина описује несталност места и потраге у лирском субјекту књиге, некада је то очигледно измештање реалним боравцима у различитим градовима, а некада је онај осећај вечитог номадства који писца смешта у познате андрићевске дефиниције „сумњивог лица”, „путника без пасоша у сумраку” итд. из есеја Разговор с Гојом. Требало би да имплицира на вечиту потрагу за сопственим битком и сврхом, као и да указује на место уметника у свету, његову (не)видљивост и однос према стварности и доживљајима.”[1] Збирка Привремени боравак Јасмине Топић потврдила је зрелост певања ове песникиње „изнад туге и изван спокоја” (Разигране ласте).
[1] Јасмина Топић, „Постојаност у привремености“ http://www.arhipelag.rs/arhipelag-magazin/jasmina-topic-esej/ приступљено 10. 08. 2021.