Љиљана Лукић
НА САЗВУЧЈУ КЊИЖЕВНИХ МАТРИЦА

 

Мићо Цвијетић: Племенити калемци,

Свет књиге, СПКД „Просвјета”, Београд,

Општински одбор, Фоча, 2020.

 

            Књижевна критика је захтјеван и одговоран посао који треба да нам представи неко књижевно дјело у свој његовој свеобухватности, како је добро примијетио Мирослав Егерић:

 

„Oсновни смисао књижевне критике je разумевање природе књижевног дела. Њена најбитнија функција: што потпуније, што изразитије осветљење књижевног дела о којем мисли. Стварање, које Албер Ками дефинише као давање облика властитој судбини, добија у критици и есејистици свој рефлексни израз.”[1]

 

            Недавно је бард наше књижевне критике, Мићо Цвијетић (1946), објавио обимно дјело необичног и упечатљивог наслова: Племенити калемци са поднасловом Књижевни спорови и светови, тумачења и критике. Ово дјело плод је дугогодишњих Цвијетићевих премишљања о књижевности, његових виспрених запажања, тачних и прецизних квалификација, одмјерених и разложних судова, обухватајући временски интервал од Лазе Костића до данашњег времена.

            Књига се отвара Заборављеном БЕСЕДОМ Лазе Костића, која је остала изван круга његовог књижевног дјела. Цвијетић полази од генезе Костићеве Беседе, која је објављена у „Сербском летопису” за 1864. годину као „алегоријска драма без дијалога”. То дјело дефинише као дјело „необичног наслова и садржаја, а још загонетнијег књижевнотеоријског одређења, што је изазвало правовремено реаговање.”

            Интересантно је да је у истом броју Летописа, под насловом Мњење о Костићевој  БЕСЕДИ, објављен прилог из пера Глише Гершића и Антонија Хаџића, Костићевих знанаца, који су дали негативну критичку оцјену овог дјела. Међутим, Костић је написао одговор у два наставка и објавио их у два прва броја листа Матица, указујући на вриједност својих Беседа. Напад на ово дјело објављен је и у свесловенском часопису на њемачком језику код Лужичких Срба, на који је Костић жестоко одговорио. Нашој читалачкој публици био је непознат тај текст и тек га је Цвијетић превео са њемачког и објавио у овој својој књизи, што представља својеврстан куриозитет. Костић је указао на „нужну потребу калемљења старе, вековите јабуке српске поезије,[2] укрштања са младим калемцима западне културе”, те тако сазнајемо и откуда је потекао назив ове Цвијетићеве књиге. Интересантно је да скоро читав један вијек нико није писао о Беседи. Tек је Младен Лесковац – поводом 50. годишњице Костићеве смрти 1960. године у Сомбору (на свечаној академији), а касније у тексту Лазе Костића Беседа (уврштен у дјело Баштина) 1977. године – исцрпно анализирајући ово Костићево дјело, указао на његове одлике и мане.

            Други текст из Цвијетићеве књиге носи наслов Дах живота и мирис земље са поднасловом Песничко родољубље Вељка Петровића и правовремена књижевнокритичка рецепција и подршка. Цвијетић даје преглед животног и књижевног пута Вељка Петровића, писца „вишеструког дара и велике културе”, завршавајући своје излагање ријечима да Вељко Петровић, „није, нажалост, толико присутан колико заслужује”.

            Текст под називом Књижевни оквири Новака Симића упућују на биографију овог писца, рођеног у Варешу, у Босни, 1906. године, који касније прелази у Загреб, дјелујући увијек као српски писац. Оставио је за собом обиман књижевни опус, а по Цвијетићевим ријечима, овај писац и његово дјело „заслужују сваки респект”.

            У ову књигу Цвијетић уврштава и текст о врсном издавачу Павлу Бихалију, који је с братом Отом, основао часопис Нова литература и познато издавачко предузеће Нолит, чија је издавачка дјелатност од 1928. до 1941. године обухватила сто тридесет наслова и дванаест објављених бројева часописа Нова литература.

            Под насловом Биографски мозаик Цвијетић пише о Радовану Поповићу који је објавио знатан број биографских књига о нашим познатим писцима (Исидори Секулић, Црњанском, Андрићу, Дучићу, Р. Петровићу, В. Петровићу, Селимовићу и издавачу Цвијановићу) иако је код нас тај вид истраживања риједак. Цвијетић посебно истиче Поповићеву „способност реконструисања увјерљиве цјелине из бројних детаља”.

            С изузетним пијететом Цвијетић пише о Радовану Вучковићу, писцу „прворазредних и незаобилазних дјела књижевноисторијског, књижевнокритичког, компаративног и теоријског карактера”. Вучковић је, као и Цвијетић, морао да изађе из „сарајевског караказана” за вријеме ратног пакла. Цвијетић ће анализирати цјелокупно  Вучковићево књижевно стваралаштво, па и његове дневничке биљешке Збогом Сарајево и дневничку књигу У невремену, посебно истичући Вучковићево „достојанство интелектуалца”.

            У приказу хронологије кратке приче код нас под насловом Кратке форме – приповедачки блесак Цвијетић, повезујући кратке форме са именима најпознатијих свјетских писаца,  даје неку врсту хронологије ове врсте код нас, истичући низ књижевних стваралаца који су се у тој форми огледали (Миро Вуксановић, Радмила Поповић, Срба Игњатовић, Милован Данојлић, Мирољуб Тодоровић и др., док је Бојана Стојановић Пантовић објавила антологију кратких поетских проза тзв. прозаида). Цвијетић истиче да је мала књижевна форма „иманентна овим временима у којима се брзо и стресно живи”.

            Посебно емотиван текст под насловом Магија речи, приче и причања и поднасловом Торзо сећања на Ћамила Сијарића (1913-1989), Цвијетић је посветио свом пријатељу, колеги и драгом човјеку Ћамилу Сијарићу. „Као гром из ведрог неба примљена је у сарајевској јавности вијест о смрти Ћамила Сијарића”, започиње своје излагање Цвијетић, сликајући животни пут овог писца, чија је дјела цијенио, као и њиховог творца, који је био „искричавог и виспреног стваралачког духа и  несвакидашњи човјек”, везан за причу и причање и у свакидашњем животу.

            Други дио књиге Племенити калемци, посвећен  je писцима који су сад активни у књижевном животу и отвара се текстом Лирски дневник живота, љубави и бола с поднасловом Пјесничка стаза Даре Секулић. Цвијетић представља тешку судбину Даре Секулић која је избјегла погром на свом Кордуну, а дочекала тешке дане у новом рату. И поред свега, Дара je опстала и постала „живи класик српске поезије”.

            Милосав Тешић књигом Божије благо представљен је као  пјесник великог талента, особене пјесничке вокације који својим индивидуалним гласом „продужава традиционалну стазу српске поезије, уграђујући у њу снагу властитог сензибилитета”.

            Најпознатији савремени српски писац са Косова и Метохије, Петар Сарић, огледа се у тексту Косовско опредјељење Петра Сарића. Овај писац повезао је „два древна српска простора: Косово, српску духовну колијевку и завичајне Бањане, у некадашњој Старој Херцеговини”.

            Краћи књижевни портрет Мира Вуксановића представљен је под називом Ред, прича и причање. Те три ријечи су по Цвијетићевом мишљењу, „у основи целокупног стваралачког опуса Мира Вуксановића”. Овај писац његује „култ лепе речи”, препознатљив је његов „уметнички краснопис а лепо и беседи”. Изградио је Семољ гору као култно мјесто своје литературе.[3]

            У тексту Укрштене деонице књижевних сапутника са поднасловом Уз одлазак Радослава Братића и неколико његових блиских пријатеља Цвијетић је ожалио своје пријатеље који више нису у животу. Највише је писао о Братићу, оснивачу „Ћоровићевих сусрета” и и књижевнокритичке трибине Српска проза данас, као и о његовој уређивачкој политици у часопису Нова зора, у коју Братић уноси велики ентузијазам. Цвијетић пише и о осталим значајним српским писцима који су преминули у претходном периоду: Светозару Кољевићу, Мирославу Јосићу Вишњићу, Моми Капору и великом историчару Милораду Екмечићу. Цвијетић истиче да је Кољевић био интелектуалац посебног шарма, који се истицао огромном ерудицијом.

            Пишући о Добрилу Ненадићу, Цвијетић је посветио посебну пажњу његовом роману Доротеј који је доживио велики успјех, објављиван у великим тиражима више пута, овјенчан наградама па је према њему снимљен и филм. Нажалост, други Ненадићев роман Киша није поновио успјех Доротеја.

            О поезији Рајка Петрова Нога Цвијетић пише у тексту Документарни детаљи, сонет и смрт, с поднасловом Овостране и оностране спознаје Рајка Петрова Нога. Анализирајући Ногове књиге Сонет и смрт и Мождани удар, које су настајале током Ногове болести, Цвијетић је истакао да је овај пјесник „посебног гласа и кова”. Слична тематика је и у збирци Љубише Ђидића Срчани удар.

            О писцу „широког замаха и полижанровског опуса”, Срби Игњатовићу, Цвијетић је писао поводом књиге Слободан пад, истичући његову „виспреност духа и искричавост ума”. У књизи Петра Пајића Нешто као долази до изражаја „луцидан, критички и сатирично оштар опсерватор света и века у коме живи”. У Дводелном запису о Брајковићу  Цвијетић пише топло и присно о писцу чије је дјело Песмотворци песмотворцу / Српски песници Доситеју, објављено 2008. године, у којој ће овај писац, нешто касније и преминути. Књижевници Вери Сибиновић посвећен је текст Меланхолична лирска кантилена са поднасловом Уз одлазак Вере Сибиновић, понајвише о њеној посљедњој књизи ХУЈЕ ПЕСМЕ. Ова пјесникиња рођена у Београду, живјела је све до смрти у иностранству али је била везана за родни град.

            Трећи дио књиге Племенити калемци почиње насловом Прошлост као надахнуће и односи се на књигу Мирка Магарашевића Београдске баште, у којој овај писац (по струци љекар) оставља траг старог, грађанског Београда.

            Међу корицама Племенитих калемаца  нашао се и приказ књиге Стеве Ћосовића Јунаци из устаничке епопеје Филипа Вишњића. Указујући на Ћосовићеву истраживачку тежњу да допре и проучи оно што је везано за Филипа Вишњића, али и бурну епоху у којој је живио, Цвијетић истиче Ћосовићеву „велику обавештеност а и компаративне релације и аналогије”.

            Под насловом Поуздани хроничар и рафинирани путник и поднасловом О књигама документарно-путописне прозе Радисава Машића, Михољдан у Старој Херцеговини и Знамења Старе Херцеговине, Цвијетић је приказао два дјела угледног фочанског новинара и публицисте. О књизи Делта Миодрага Матицког Цвијетић је писао под насловом Укрштеница времена, догађаја и судбина, указујући да је ово дјело остало скрајнуто од критике.

            Текст о пјесничкој збирци Писма Д.Т. на небеску адресу Пере Зупца Цвијетић објављује под поетичним насловом Искре живота и сјећања. Зубац је створио дјело „све од златоносног праха световног, духовног и метафизичког ткања”. Још једна пјесничка збирка, представљена овдје, је Клупко Гојка Ђога, за коју Цвијетић пише да је „сачињена од искри мисли, исповести, болних сећања, иронијских инвектива, алузија…”. Стваралац огромног књижевног опуса, Владимир Јагличић, представљен је текстом у вези са књигом Предграђе хризантема, у којој је „огромна стваралачка енергија и широк песнички замах”. Представљајући збирку пјесама Небојше Лапчевића Берачи полена, Цвијетић је истакао да је ово поезија „од овоземаљског до оностраног и да су код овог пјесника архетипски и други изабрани обрасци преобликовани у савремено, универзално људско искуство”.

            Племенити калемци Миће Цвијетића обухватају укупно 37 књижевнокритичких приказа, сврстаних у три дијела (први 8, други 11 и трећи 18). Већина ових приказа објављена је у часописима и листовима: Књижевне новине, Прича (часопис), Одјек, Ослобођење, Српски књижевни гласник (трећа серија), Багдала, Савременик, Стварање, Градина, Кораци и Траг: неки текстови су говорени на књижевним сусретима (најчешће „Ћоровићевим књижевним сусретима”) или објављивани у  разним зборницима а има и доста још необјављених текстова.

            Мићо Цвијетић, добитник је низа наград; за поезију: САНУ Задужбине Бранко Ћопић, Србољуб Митић, Крајински круг, Златни Орфеј, Сретењска повеља; за књижевну критику: Милан Богдановић, Чедомир Мирковић и Повеља ЈОВАН СКЕРЛИЋ; за допринос књижевности и култури: Златна значка Културнопросветне заједнице Србије, Раваничани и Павле Марковић – Адамов. Добитник је и међународних пјесничких награда: Савеза писаца Бугарске, Словенски загрљај (Варна), Грамате лужичкосрпских уметника (Будишин), украјинске награде Николај Гогољ (Чернигово), Франческо Петрарка (Рим) и др.

            Књигом Племенити калемци Мићо Цвијетић – својом ерудицијом, естетичким рафинманом, мисаоном еквиваленцијом и завидним језичким мајсторством – сврстава се у сам врх књижевнокритичког стваралаштва.

[1] Нађа Андрејевић, „Равнодушни увек губе: Са професором др Мирославом Егерићем, поводом његових нових књига, (интервју)“, Вечерње новости, 8. jул 2001.

[2] Мисли се на народну поезију и њену јунакињу вилу.

[3] Цвијетић неке текстове пише екавски.