Олександр Масљаник
САМО ИГРА

Раздрндани камион је клопарао путем, окренут својом упрсканом левом страном још нејаком јутарњем сунцу – он је на тренутак спазио њено лице: помало скупљене, са зеленкастим одсјајем, очи („маца, бога ми маца!”), плави увојци бујне косе, који су навирали испод увезане мараме, смешан прћасти носић, једва приметан младеж на образу. Испрва Славко није могао схватити чиме му је привукло пажњу лице ове плавуше: очи као очи, нос – онолико има лепших, танка линија обрва – вероватно због чупања, младеж, хм… неки чудан… Он је искусним погледом, као најсавременијим детектором, издвојио младеж и сада видео сасвим другу девојку: црна тачкица је на несхватљиво магичан начин чинила ово, сунцем обасјано лице, изненађујуће лепим и драгим.
„Маца са младежом – тога још није било…”
Плавуша је осетила на себи нечији упоран поглед, али против сунца није могла да разабере, ко је то тако дрско загледа из тамног ћошка камиона, – то је ражестило, па је нервозно грицкала горњу усну.
Камион је скретао удесно, а она је, преко глава путника, помно тражила тај упорни поглед – али као да нико на њу није обраћао пажњу, збуњено је вртела главом, упетљавајући се у претпоставке. Славко се победоносно осмехивао у овој неочекиваној игри, опет се осећао добро расположеним (јутрос се баш добро изнервирао у мизерном хотелу – ни топле воде, ни туша, најзад, ни чајника). И понело га је то, Господе, помилуј! Јуче се већ спремао код Натаље, кад је на његовом столу непријатно зазвонио црвени телефон. Ово је значило само једно – уредник је имао неки задатак, а имајући у виду крај радног дана, мора да је хитан и неодложан. Волођа и Петро су готово у један глас одбрусили Славку:
– Нисам ту!
– Непотребно се бринете, пријатељи – одговорио је уз осмех. – Ја сам ту, ђаво да га носи!
Волођа је ипак успео да га запита кога би то нечиста сила могла да помете, а уместо одговора гласно су лупила врата.
Замуцкујући, и сам себе збуњујући, уредник који је управо ушао, на крају је ипак дошао до тога да он, Славко, мора одмах да отпутује у Високо, да за сутра спреми репортажу о радним данима на планинским пашњацима.
– Ти, пријатељу, нећеш изневерити, зар не? – уредник, као да је нешто крив, упитно му је загледао у очи; Славку се смучило од те снисходљивости. Не треба да моли, треба да нареди. – Ја знам, ти ћеш се побринути… Ето тако – соколе…
– Славко је знао да даље следи: „пријатељу”, „драги мој”, „голубе”…
– Што ти, пријатељу, ћутиш? – глас уредника је издајнички затреперио.
„Сад ће да поцрвени, почеће да се жали на хировито мистично начелство”, тек што је Славко то помислио, кад зачу:
– Разуме се, драги мој, то није мој каприц, добро знаш наше начелство… шта њих брига… Па сам ја… тебе…
Постало му је жао овог увек неодлучног уредника, уопште узевши, доброг човека, у ствари, више него доброг за стресни новинарски посао.
– Ама идем, већ идем! – нехотице испаде груб. – Уредника је у трену облило руменило (како он увек тако брзо поцрвени?); хтео је додати нешто извињавајуће, али је само одмахнуо руком и изашао на врата.
„Узалуд сам ја…” – још једном му би жао главног уредника, па ипак је пригушио савест, а чело му је већ мрешкала друга мисао: како да стигне до тих проклетих планинских пашњака?!
У Високом су га посаветовали да у свитање седне у камион, који ће на пашњаке возити празне канте за млеко. Млади возач, који је широком („као лопата”) шаком смиривао смоласти чуперак, који се спушато на очи, позвао га је у кабину, која је била намењена за високо начелство из области, али се Славко, заједно са глагољивим женама и јутарњећутљивим мушкарцима попео на камион и сместио у једно ћоше.
Јутро је још лутало горама, плашећи поспане сове, које су се будиле на храпавим боровима, бацајући у ноћ ужасавајуће, готово људске вапаје и крике…
Камион је брзо одмицао по земљаном путу, који се, као у грчу, извијао, стешњен жуборећим потоком и стрмим горама. Кроз странице камиона пробијао се хладан ветар, па је Славко до ушију утонуо у ватом постављену јакну са дречавом налепницом „Puma”. ЗИЛ је пар пута застајкивао, гутајући нове жене и мушкарце, а Славко је куњао у ћошку, удубљен у примирене мисли, уљуљкане шуштањем гума точкова. Он није приметио кад се на камионет попела плавуша – у трену је, као фатаморгана у сивом свитању, бљеснуло прекрасно лице. Девојка је седела на самом крају, држећи се руком за челичне цеви каросерије. Камион се љуљао, клатио, бацакао, а плавуша је седела самоуверено и спретно избегавала витке гране успутних лески.
„Маца… Бога ми, маца” – ухватио је себе у томе да му се ово поређење почиње допадати. Волео је да даје атрибуте свему шта је привлачило његову пажњу, тражио је синониме, успело поређење, стварао кованице – ово је често користило кад је седао да пише чланак, у трену се присећао саговорника, у глави је држао многе, на први поглед, неважне детаље.
– Маца… – оцењујући, проверавајући правилност и утемељеност поређења, дуже од уобичајеног, посматрао је девојчино лице. – Не, није то…
Самозадовољство је, као кроз пукотине, испарило. Плавуша је уловила његов поглед и срдито извила обрве.
„Па ето, сада ће се правити да ме не примећује, па ће ме демонстративно игнорисати, мада ће сама горети од знатижеље – ко сам и шта сам?”
Камион је оштро занео, а Славково срце је радосно закуцало. Осећао се као пред интересантном, узбудљивом игром, из које свакако мора изаћи као победник. Почео је, тобож незаинтересовано, да загледа нокте, крајичком ока држећи у видокругу гордо подигнуту главу плавуше.
Полагано, као нехотично, кренуо је у његовом правцу прћасти носић – тај покрет је био неприродан, суздржаван свом снагом и са не мањом снагом усмераван у његовом правцу. Победоносни осмех већ се дотакао углова усана, али га је Славко лако прикрио. Кроз спуштене капке („баш ме занима, на кога је подсећам? Вероватно на смерне апостоле са слика Рафаела или Микеланђела”) он је осећао на себи опрезан, плашљив поглед. Грицкајући нокте, грозничаво је разматрао: шта да ради даље? Потребан је нестандардан, несвакодневан корак… У једном потезу – и готово! Славко се нагло окренуо ка девојци и осмехнуо се широко и неусиљено. Изненада, уловљена у загледању, плавуша није знала куда да дене поглед, а он је умешно фиксирао, али то није трајало дуго – и она се насмејала, кријући лице маленим песницама.
Славко је изабрао управо тај свој осмех – најотворенији, најпријатнији, за какав је он био способан, којег је сматрао неодбрањивим, јер је био до детаља одрађен наспрам огледала, а који се могао такмичити са белозубим лепотицама са бљештавих журнала.
„Допадам јој се”, у њему се будило самозадовољство, „па добро, драга моја, сада још само цвеће…”.
Девојка се руком машила мараме и неухватљивм покретом развезала чвор – ударише милиони белих поточића, запенушаних на ветру, точећи танке млазеве шуштећег исијавања.
Славко се још увек блесаво осмехивао, нетремице гледајући плавушу, бели пламен који се радосно хихотао на плавој позадини јелове шуме.
– Заклопи, момче, уста – наруга му се у ухо храпави глас – да врана не улети! Бела врана…
Осећао се као Варлаам, који је разговарао са магарицом.
Здружено гласно смејање докрајчило је плавкасту измаглицу. Најгласније се смејао Славко. Његово лице преплави радост пуном мегаватном снагом.
– Станица Березај, па ко мора нек силази! – снажан бас возача прекиде пошалице.
– Види ти њега, зар смо већ стигли?
– Свеца ти твога, ала си брзо возио, к’о на ероплану.
Славко, који је по први пут дошао у овај планински рејон, са интересовањем је ослушкивао хуцулски дијалекат, милозвучан, мек и помало неразумљив. Из камиона је искочио последњи и одмах кренуо у потрагу за руководиоцем фарме.
– Ох, јадно дете, па он је доле, у управи – у очима, не баш младе музиље, било је толико сажаљења да се Славко нехотице разнежио. – Али не брините, код нас има лепих девојака, неће вам бити досадно…
Жена је уловила његов поглед, који се напасао на плавуши, па је, с разумевањем, заверенички намигнула у њену страну:
– А–а… баш лепа девојка, унука нашег бригадира. Да знате, у самом Кијеву станује, дошла је на распуст, тамо студира на историјском институту… Али ви се немојте стидети, идите до ње, ви сте обоје овде најмлађи…
Славко испод ока погледа жену, да се случајно не шегачи с њим, али чиста добродушност је извирала из пријатељских очију.
– А ви, господичићу, ко сте? – музиља се тек сад збунила, схвативши колико је напричала непознатом човеку, а сама га до краја није саслушала.
– Ја? – приупита Славко и на усне навуче нешто као етрурски осмех. – Ја сам – бравар-водоинсталатер…
– Бог вам дао здравља, а ја сам већ помислила – нека ревизија! – с олакшањем одахну жена. Чак се и насмеја…
Сад нема куд, ако је рекао – нек буде што је речено!
Још док је био на првој години студија, кад су се његови другови на локалној игранци шепурили, препуни поноса („ми смо будући журналисти”), он се због нечег, чак и за самог себе неочекивано, представио као водоинсталатер. Девојке би буквално спласнуле наочиглед, као балони са хелијумом, а то га је итекако увесељавало. „Преквалификовао сам се од чистача септичких јама, јер је то по здравље, кажем вам, штетан посао”. Девојке као да би ветар одувао.
Другови су се спрдали, али га нису издавали. Временом, Славко је научио са одговарајућом интонацијом и мимиком да изговара властиту митологему: „бравар-водоинсталатер”. Не, не радосно-бравурозно (лако ће посумњати у разигравање), већ нехотице, као да извлаче нешто скривено, са нотом незадовољства самим собом, помало грубо, готово оштро: бравар (пауза) водоинсталатер Јарослав Хамаљиј.
Како су ове две речи радиле за њега! Какву су магичну снагу носиле! Покушајте да замислите: витак, обучен по последњој моди (Версаће, Адидас), није ни ружан, неожењен, не пије и не пуши, цитира Аполинера и Кафку, лепо пева, прочито је све што је доступно од Фројда, интересује га Јунг – а онамо бравар, па још водоинсталатер! Фуј! – тоалети, судопере, канализација… А овамо „истреса” сонете Шекспира у оригиналу, са оксфордским акцентом, пева чардаш на чистом мађарском, непрекидно сипа анегдоте на пољском и пласира, без припреме, сопствене катрене-епиграме. Истини за вољу, ово на крају ретко кад је долазило на ред, јер већ после Осборна на њега су гледали са жаром и дивљењем, девојке нису скидале ужагрене очи, спремне на све, а он као да ништа није примећивао, бирао је најнеприступачнију међу лепотицама, налазио начин и доводио је у своју собицу, где није жалио труда и где се исказивао до краја. Са насладом и задовољством завиривао је у плаве, смеђе, смарагдне зенице (колико ли их је било?!), у којима се топио лед неповерења, бојажљиво сипиле слабашне искре задовољства, полако распаљујући притајену дубинску ватру жеља, коју је он вешто распиривао све јаче и јаче, док не би обоје сагорели у стихији задовољства… После тога на зиду је остајао уписан још један крстић – и ништа више.
Била је то заносна игра, у којој је увек побеђивао.
Није био фаталан човек – ни лепоте, ни фигуре, али је зрачио неком унутрашњом светлошћу. Меком. Топлом…
Једном приликом скинуо је све маске и покушао да буде свој – али не, не вреди ни помена, од тога није испало ништа, а њега су жестоко исмејали, назвали га лицемером. Гомила брзо нађе себи замену за неподобне, гомила има вековима проверене начине како да приземљује Икаре. Буди такав какви су и остали! Блажен је онај који ништа не иште…
Зашто бициклиста, измучен стрмим серпентинама стазе, обливен знојем, тако жестоко окреће педале, тако махнито јури лидера који је нарушио спокој, разбио ритам, заталасао све? Сустићи, прогутати, заборавити! И помно треба пазити на искакања појединаца, прибити их уз канал – сами не можемо, и теби нећемо дати, буди као сви остали! Из те гомиле осуђених на вечити загрљај просечности може се отргнути само онај ко је до појединсоти изучио Велику Игру…
– Девојко, хајде да се дружимо!
У њеним очима – ни трунке збуњености, она је прихватила позив:
– Хајде!
– Али, дружићемо се брзо-брзо, јер сам овде накратко, данас морам да се вратим.
– Не, мораћете да се дружите са мном све до сутра – камион је већ отишао, а пешице, претпостављам, нећете се усудити…
Она му се отворено руга, ужива у својој доминацији – а, па неће да може, неће моћи, мацо моја…
– Е па, кад ме толико молите, – није скидао погледа са зелених окица, из којих још није могао ништа да прочита – ја немам избора и зато ћу покорно чувати ваш спокој поред вашег кревета…
Тако се то ради.
– Нећу вас излагати опасности, а плашим се и за ваше здравље – великодушно вам дајем бољи апартман на тавану…
Хммм… Овде, изгледа, неће бити досадно. Добро је што је камион већ отишао, баш добро…
– Бравар-водоинсталатер Јарослав Хамаљиј – лежерно је пружио руку и са занимањем чекао да види како ће она дати своју.
Учио је како да препозна карактер људи с којима се поздравља. Са несигурношћу дају шаку, меко стискају туђу руку, плашећи се да не нанесу бол, неодлучни људи, који би заправо више волели да се никад не рукују, јер им толико душевног стреса наноси ова процедура, али шта да се ради – обичај! Незаинтересовано, право из џепа пружају мекане шаке, незадовољно се мрште на снажно руковање, људи сујетни и арогантни, ништавила и медиокритети – таквима је у одговор Славко пружао само два прста. Из све снаге пљесну дланом, дуго тресу и снажно стискају руку, људи широке душе, добронамерни – са таквима жели да се рукује поново.
Славко је веома ретко некоме пружао руку – није волео пребирати међу прстима нечије коске, стискати ознојену шаку или гребати свој длан, као о турпију, о нечију суву испуцалу шаку. Мало ко га је после рукостискања даље занимао – одмах после стиска он је о човеку знао готово све, танано ловио расположење, непогрешиво прогнозирао ко ће о чему започети разговор. Суви длан ће говорити о болестима, ознојен – о женама, лепљив – о немилосрдној спарини, пуначак – о исцелитељима и екстрасенсима…
Плавуша је одрешито пружила свој длан и снажно стиснула његову десницу. „Тако, пријатељу, честитам, биће ту посла онолико – тврд је орах, вероватно није за твоје зубе” – осећао се као пред такмичење, затутњало је у слепоочницама и, због нечег, и њему се почела знојити шака.
– Како ти је име?
– Љуба… Љубов…
– Љубов … То је управо оно што сам трежио! Ти си – љубав! – Славко се зањиха у одушевљењу. – Тако је, немој се противити – љубав, само са великим почетним словом.
– Ја вас не разумем… – гледа попут уплашеног детета, ни сама не зна шта хоће…
– Све је тако једноставно! Искрено говорећи, ја сам разочаран собом. Кад сам те први пут спазио, покушао сам да ти дам име – не, не погађати твоје, већ своје да смислим. Испочетка – маца. Зелене окице, грациозни покрети, гордост профила. Не, није то, десетине имена сам претумбао, а ти си, испаде – љубав, ти си створена за љубав… Где је мојих 17 година?
Већ је сам почео да верује у оно што је говорио, дивио се самоме себи, отворено, без устезања, наслађивао се погледом на плавушу. Његове речи су – чиста искреност, он би без размишљања зграбио за гушу сваког ко би посумњао да је лицемеран. Он је одавно изгубио ту неуловљиву границу, иза које се завршавала игра и почињала природност и неусиљеност.
Људи су навикли свему да дају значење: највећи олош и најузвишеније душе прво су добијале речи-етикете, а тек касније до суштине долазе: уфологија, генетски код, мистификација…
Шта би он окачио о данашњи дан, какаву етикету? Празник, хармонија, поезија? Ма, без везе! Њему је једноставно добро да хода уз ову лепу девојку, да лови зелене одблеске њених очију, чак је и бела тачкица овчијег сира (јели су заједно) међу оштро обликованим (не стављај случајно прст) зубићима деловала савим природно.
Уосталом, то је био њихов дан.
Све је ишло добро, као никад пре. Поподне плавуша више није прекидала говорљивог бравара-водоинсталатера, у разговор скоро да се није ни укључивала, штитила се кратким „да”, „не”, „не знам” и ошамућено пиљила у његова уста, одакле је већ сипао 26. сонет Шекспира, теорију Мек Кендрика и Винклера, њиме одгонетнуту тајну Бермудског троугла, текстове које је прочитао са камених плоча у пећини Амарпатх на Хималајима…
Славко се прекиде у пола реченице, погледа на часовник, и сасвим другим тоном рече:
У 21.35, после вечерње муже, доћи ћеш до стога сена, тамо ћу те чекати.
Он није молио, није предлагао – наређивао је, а онa се није снашла, није знала шта да одговори, као да је хтела да се нашали, али је блокирала пошто је Славко чудно гледао: тим нељудским погледом јој је испио сву снагу и срушио све препреке, тако да више није имала ни снаге, ни жеље да се брани. Врела пустиња се пружала иза тих разоружавајућих очију. И тако, она ће ступити на ту распечену непознату земљу.
Он је чекао. Светла далеког града јасно су оцртавала контуре оближњих планина – као да је неко тестером одрезивао од неба очаравајуће комаде, остављајући за собом пламтећи траг. Рука мора да је дрхтала, скакала горе-доле; ниједне праве линије – ужасне чељусти, носати профили, правцато царство Хадово. Кроз просечену врећу облака лило се трепераво бљештавило; искриле су у тамним безданима посејане звезде, и саме су се укључиле у трепераво зрачење. Ветар је такође нанео понеку закрпу на сиво платно неба – тама је наскочила на брда, обавила их тишином и љуљушкала, љуљушкала…
Осећао се као покретна сенка те непрозирне ноћи. Затворио је очи и ослушкивао. Цврчали су цврчци, брујали снажни фрижидери, откидала са јефтиног касетофона Аманда Лир – све то је текло поред њега, шуштећи око ногу, али срца се није дотицало. Ослушкивао је себе, упорно тражећи у себи нешто што би одговарало расположењеу ове омамљујуће вечери, његовом чекању, нестрпљењу. Као да је окретао дугме радиопријемника – пажљиво је тражио одговарајућу таласну дужину, не знајући потребну фреквенцију; она је измицала, клизила, нестајала, опет се јављала, и опет нестајала. Још није знао шта ће бити на том таласу, али он се мора подесити управо за њега и то одмах…
– О! Осећам се чаробњаком на Црној Гори .
Попут птице грабљивице на земљу се нагло спустила ноћ. У том непрозирном мраку неће бљеснути ниједан пламен – на рубу вечности и заборава нек замре бели свет, нек на оштрици разума и безумља забалансира узнемирено људство. И у некад високонапонској мрежи немирних срца нек се не покрене ниједан ват, способан да запали исушене међе надања.
Ви сте се разишли по својим скромним домовима и једним шкљоцањем истиснули таму из собе, изгурали је с ону страну прозора, под оштра сечива фењера. Вама није до топлоте запећка, јер иза њега, попут утваре, стоји прошлост и видно уплашено извирује будћност. Из топле таме материне утробе појавили сте се на овај свет и завриштали од страха – светлост је нагрнула, ошинула по очима, заслепела. Потом ће не једном допирати вриска из белог света, која ће окрутно јављати о изадији брата, подмуклости пријатеља, лажи златоустих говорника. А блага ноћ сачувала би ваш спокој, све би надвила и сакрила… Незаустављиво и лудо ћете јурити кроз живот, као по дубоким белим снеговима; упорно терани непоколебљивом вољом срљаћете у ноћ; оглашаваћете зору и опет у тим бескрајним јурњавама пожелећете ноћ – тиху, уљуљкујућу, благу. И са заслепљујуће белих снегова бацићете се, последњи пут, у вечиту ноћ.
Из правца хостела су се зачули лагани кораци, и по први пут њега је штрецнуо девојачки ход.
Готово је, концерт је завршен! Не, концерт – тек почиње…
Она је, још ненавикла на помрчину, жмиркала, тражећи његову фигуру. Он одједном искочи, тако да се она не могаде зауставити, па удари у њега својим чврстим грудима. Снажне руке је обавише нераскидивим стиском.
Не треба да се плаши, све је у реду, он ће је придржати да не падне, јер мркла је ноћ. Прсти шмугнуше под блузу упијајући се у топло девојачко тело – то је да се згреју, јер се смрзао док је чекао. Некако, издају га ноге, не може тако дуго да стоји – ух, како је хладна росна трава, свилени бокори – да није ћилим… Не, није ћилим – вунено ћебе… Не почињу ваљда њене реченице са „не”?
Живот – то је игра. Ко је то рекао? Он је то рекао. Да ли је боље да наставе сутра? Не, занимљиву игру не треба одлагати, њу треба играти до краја. Како је добро да је у овој игри двоје победника…
Опет то досадно „не”! Одречна речца „не” пише се одвојено са глаголима… Интересантно, како ли се пише „не” са глаголом „играти”? Пии.., глупости!
Глупости? Не, он нијеизговорио ту реч, њој се вероватно причуло. Дугмад се покидала? Види ти то – дугмад се покидала… А пришивати их – левом ногом…
Лева нога? Оштро колено, тако је, оштро, разгрће снажно стиснуте ноге. Ето та–а–ко – и то је то. Не, она стварно не разуме, ово је – игра, а он је – Магистар, и довукао се на овај проклети пашњак, да је прикључи Великој Игри. Она не зна шта он хоће од ње? Ни он, такође, не зна… Какво нежно тело! Па она се, изгледа, свако вече купа у белим маглама! Афродита је изашла из морске пене, а она – из планинских магли. Хммм… Није лоше… Шта би на то рекао смушени уредник?
Није он од камена, не мора да оштри нокте. Ето тако, два длана – а тако малена! – послушно се нађоше у једној руци, а она није веровала. Слободном руком закопчаће јој дугмад – ту дугмад што се некако раскопчавају! Зуји око ушију одбијајуће „не”, „немој”, „прекини”, у међувремену он искључује из речника те речи, ставља на њих табу!
Ох, лудица, па он се игра с њом, то је само игра – али, ето, она не разуме, не треба тако гласно (не, без проклетог „не”), тише, пс–с–ст! – зашто узбуњивати честите трудбенике најбоље фарме у реону, нек одмарају после трудодана. И ето – сузе, не–не, прерано је, оне су – за финале и то са нијансом неизрециве среће.
Игра се наставља, игра траје! Доле спутаност одеће, хвала ти, хомо… не, голо сапијенс!
О, она је клизава, као пастрва, ама види ти то, игра још није завршена! Плавуша хоће да ишчезне у магли, да нестане, побегне? Хоће – јој, јој! – да га победи? Неће моћи, јер он је хвата – за ногу, тим, на целом факултету познатим скоком најславнијег голмана на универзитету, када је неумољиво хватао лопте, тако сада – за голу пету. Аха, не свиђа јој се. Не, далеко је она од маце, права мачка била би спретнија…
Она је мудрица, бежати више неће, зар не?.. Како заводљиво лежи! Лежи… не бежи… Ћути, очи некако чудне… али… не…. не…
Ово је збиља или игра?
Крв? Ништа није било… Одакле крв? Клизав камен… Она је сама, сама се спотакла, сама је на њега пала… Он није ништа крив, он је само тако…
Она је сама…
Игра је то била, само игра…

ОЛЕКСАНДР МАСЉАНИК (ОЛЕКСА́НДР ІВА́НОВИЧ МАСЛЯ́НИК, 1956, Рахов, Украјина), песник, прозаиста, публициста, издавач. Аутор је 7 књига – 3 уметничке и 4 уметничко-публицистичке. Сценариста je и продуцент 4 ТВ-филма, уредник 16 књига. Добитник је бројних домаћих и међународних награда и признања и заслужни журналиста Украјине, награђен највишим признањем Националног удружења журналиста Украјине – „Златно перо”. Почасни становник градића Рахова. Главни је уредник часописа Гражда, новина Центар Европе и Газета.ua. Живи и ради у Лавову.
Избор, превод са украјинског и белешка
Јарослав Комбиљ